Отворите главни мени
Протјеривање Пољака након њемачке инвазије на Пољску 1939. године. Пољаци су уклањани како би се направио простор за њемачке колонисте, у склопу германизације западне Пољске

Продор на исток (њем. Drang nach Osten) термин је скован у 19. вијеку и означава њемачку експанзију ка словенским земљама.[1] Термин је постао мото њемачког националистичког покрета крајем 19. вијека.[2] У неким историјским дискурсима, „Продор на исток” комбинује историјска њемачка насеље у средњој и источној Европи, средњовјековне (12—13. вијек)[3] војне експедиције попут тевтонских витезова (видјети Сјеверни крсташки ратови) и политику германизације и ратове савремене њемачке државе, попут нацистичког концепта животног простора (нем. Lebensraum).[4][5]

У Пољској термин „Продор на исток” се користи како би се описао програм германизације Пољске,[6] док је у Њемачкој мото дио ширег националистичког одобрења средњовјековних њемачких насеља на истоку и идеје о „супериорности њемачке културе”.[6] Мото „Продор на запад” (њем. Drang nach Westen), изведен из Продора на исток, кориштен за приказ наводног пољског продора на запад.[6][7]

Концепт Продор на исток био је кључни елемент њемачког национализма и главни елемент нацистичке идеологије.[8]

Поријекло терминаУреди

Пољски новинар Јулијан Клачко 1849. године прва је особа која је употријебила тремин Продор на исток, иако је дискутабилно да је он осмислио термин или га је користио у виду цитата. Будући да се термин у већини случајева користи у њемачком облику, закључено је да је њемачког поријекла.[9]

ПозадинаУреди

 
Фазе њемачке експанзије на исток, 700—1400.
  Прије 700.
  700—1099.
  1100—1199.
  1200—1250.
  1251—1300.
  1301—1400.

Продор на исток је повезан са средњовјековним њемачким Остзилдунгом. Овај „колонизација истока” односи се на експанзију њемачке културе, језика, државе и насеља у источне и сјеверне области Европе, насељене Словенима и Балтима.

Раст становништва током високог средњег вијека подстакао је кретање народа из Порајња, Фландрије и Саксоније у саставу Светог римског царства ка истоку у слабије насељена подручје Балтика и Пољске. Ово кретање становништва подстицало је племство, словенски краљеви и војводе, као и средњовјековна Црква. Већина ових насеља настала је на штету Полабских Словена и паганских Балта (видјети Сјеверни крсташки ратови).

Будућа држава Пруска, назив је добила по побјеђеним Старим Прусима, своје коријене углавном има у овим кретањима. Како се средњи вијек приближавао крају, Тевтонски ред, који је у сјеверну Пољску позвао Конрад Пјаст, асимилисао и присилно преобратио велики дио јужног балтичког приобаља.

Након подјеле Пољске између Пруске, Аустрије и Русије крајем 18. вијека, Пруска је стекла велики дио западне Пољске. Пруси, а касније и Нијемци, спроводили су политику германизације на пољским територијама. Русија и Шведска су на крају освојеле земље који је заузео Тевтонски ред на простору Естоније и Ливоније.

Продор на исток у њемачком дискурсуУреди

Термин је постао средиште њемачког националистичког поректа 1891. године, са оснивањем Свењемачке лиге, у ријечима: „Стари продор на исток мора да се оживи”. Нацистичка Њемачка користила је слога када је Чехе назвала „словенским бедемом продора на исток” током Судетске кризе 1938. године.

Упркос политика Продора на истока, кретање становништва се кретало у супротном смјеру, јер су људе из рурално нискоразвијених области Истока привлачили напредне индустријске области Западне Њемачке. Ова феномен постао је познат по њемачком термину Остфлухт, дословно бјег са Истока.

Са развојем роматичног национализма у 19. вијеку, пољски и руски интелектуалци су почели њемачки Остзидлунг сматрати Продором на исток. Њемачко царство и Аустроугарска монархија су покушавале проширити своју моћ на исток; Њемачка стиче утицај у све слабијем Османском царству (источно питање), а Аустроугарска кроз аквизицију територија стиче утицај на Балкану.

Продор на западУреди

Нови позив њемачких националиста на Продор на исток био је супростављање пољском Продору на запад. Први свјетски рат се завршио Версајским миром, по коме је већина или дијелови њемачких покрајина Позен, Западна Пруска и Горња Шлеска дат поновно успостављеној Пољској; западнопруски град Данциг постао је Слободни град Данциг. Пољске новине Впрост користиле су термин Продор на исток и Продор на запад у августу 2002. године за наслов приче о преузимању пољског STOEN од стране њемачког предузећа RWE и пољуску миграцију у источну Њемачку.

Продор на запад је ироничан назив поглавља у књизи Struggle for Empire Еика Џозефа Голдберга, који се користи за истицање несталих амбиција према истоку Лудвига Њемачког, који умјесто на исток своје краљевство шири на запад.

РеференцеУреди

  1. ^ Osmańczyk, Edmund Jan; Mango, Anthony (2003). Encyclopedia of the United Nations and international agreements (на језику: енглески) (3rd изд.). Routledge. стр. 579. ISBN 0-415-93921-6. 
  2. ^ Wippermann, Wolfgang (1981). Der "Deutsche Drang nach Osten": Ideologie und Wirklichkeit eines politischen Schlagwortes (на језику: немачки). Wissenschaftliche Buchgesellschaft. стр. 87. ISBN 9783534075560. 
  3. ^ „Drang nach Osten | German history”. Encyclopedia Britannica (на језику: енглески). Приступљено 25. 09. 2018. 
  4. ^ Lerski, Jerzy Jan; Lerski, George J.; Lerski, Halina T. (1996). Historical Dictionary of Poland, 966-1945 (на језику: енглески). Greenwood Publishing Group. стр. 118. ISBN 9780313260070. 
  5. ^ Haar, Ingo (2000). Historiker im Nationalsozialismus: deutsche Geschichtswissenschaft und der "Volkstumskampf" im Osten (на језику: немачки). Vandenhoeck & Ruprecht. стр. 17. ISBN 9783525359426. 
  6. 6,0 6,1 6,2 Best, Ulrich (2007). Transgression as a Rule: German-Polish Cross-border Cooperation, Border Discourse and EU-enlargement (на језику: енглески). LIT Verlag Münster. стр. 58. ISBN 9783825806545. 
  7. ^ Hayes, Bascom Barry (1994). Bismarck and Mitteleuropa (на језику: енглески). Fairleigh Dickinson University Press. стр. 17. ISBN 9781611471106. 
  8. ^ Hauner, M. (2005). Hitler: A Chronology of his Life and Time (на језику: енглески). Springer. стр. 197. ISBN 9780230584495. 
  9. ^ Lawaty, Andreas; Orłowski, Hubert (2003). Deutsche und Polen: Geschichte, Kultur, Politik (на језику: немачки). C.H.Beck. стр. 34. ISBN 9783406494369. 

ЛитератураУреди