Психотерапија

Психотерапија се дефинише као лечење говором или лечење уз помоћ говора.[1][2][3] Психотерапија представља процес који се одвија између терапеута и пацијента или групе пацијената, и састоји се од низа вербалних и невербалних техника које имају за циљ да доведу до бољег менталног функционисања или елиминације симптома менталних болести.[4] Циљ психотерапије је промена до које се долази на постепен и структурисан начин. Психотерапија је у сржи терапија разговором, међутим, психотерапеути могу користити цели дијапазон метода, укључујући уметност, музику, инсценације и покрет.[5] Однос с психотерапеутом кључни је елемент сваке психотерапије. Терапеут с клијентом успоставља добровољан однос, подстакнут од стране клијента и прихваћен од терапеута. Психотерапеут нуди поверљиво и приватно окружење у којем се на сигуран начин могу истраживати и прерађивати тешка искуства. Тренутна теоријска и емпиријска истраживања потврђују важност психотерапијског односа као кључног фактора који утиче на успешност психотерапије.[5]

Mozak kao glavni organ živčanog sustava kojem je jedna od funkcija utjecaj na psihički život čovjeka
Мозак као главни орган живчаног система којем је једна од функција утицај на психички живот човека

Најстарији облици психотерапијског деловања могу се приметити у древним видовима лечења и утицања на ментално стање кроз магијске ритуале, а касније у рафинисанијим и систематизованим религијским обредима. Савремена психотерапија, која представља систематски и организовани начин лечења психичких обољења и побољшања менталног функционисања личности, започели су у Француској Шарко и Бернем, а у Аустрији Бројер, којем се касније придружио и Сигмунд Фројд, родоначелник психоанализе.

На саветовању и психотерапији може се радити на различитим проблемима и остваривању различитих циљева. Неки људи уз помоћ психотерапеута желе да боље разумеју себе, други развијају нове животне вештине или унапређују оне којима нису задовољни, неки требају подршку за суочавање с тешким и/или изазовним животним ситуацијама. Помоћ психотерапеута може се тражити и због специфичних разлога, попут траума из раног детињства, поремећаја прехране, психосоматских стања, самоубилачких мисли, посттрауматског стресног поремећаја, опсесивног понашања или фобичних анксиозности. У неким другим ситуацијама, клијенти траже помоћ због свеприсутног осјећаја депресије или анксиозности, због потешкоћа с концентрацијом, незадовољства на послу или немогућности стварања и одржавања задовољавајућих односа.[5] Према подацима Психолошког саветовалишта Универзитетског саветовалишта у Ријеци[6] најчешћи разлози тражења помоћи код студената су: тешкоће у учењу (проблеми с одгађањем, концентрацијом и памћењем, неадекватне навике и/или стратегије учења,...), лоша организација времена, незадовољавајући односи с другима, потиштеност, осамљеност, туга, тескоба, страх, нервоза, брига, паника, ниско самопоштовање, особна несигурност, незадовољство властитим изгледом и проблеми с храњењем. Знакови да је можда време да особа потражи стручну помоћ јесу:[7] проблем који траје дуже времена, особа не функционише на пожељан начин, особа не успева да проблем решити сама или уз помоћ породице, пријатеља и других блиских особа те кориштењем уобичајених стратегија решавања проблема.

Психотерапија није корисна само за појединце који се осећају преплављенима животном ситуацијом, већ и за све појединце жељне личног раста и развоја, јачања на путу до остварења жеља, откривања властитих потенцијала и живљења испуњенијег живота. Наиме, добро психичко здравље много је више од неприсутности психичких болести и тешкоћа, а укључује бројне позитивне карактеристике, као што су: осећај задовољства, жељу за животом, смех и забаву, способност суочавања са стресом и опорављања након тешкоћа, осећај смисла и сврхе (како у активностима, тако и у односима с другим људима), флексибилност у учењу нових ствари и прилагодби на промене, равнотежу посла и забаве, одмора и активности, високо самопоуздање, ... Што не значи да емоционално и психички здраве особе не проживљавају тешке тренутке или не осећају емоционалне проблеме. Промене, разочарања, губитци, итд. саставни су и нормални део живота сваке особе, а са собом неизбежно носе осјећај туге и тескобе, стрес и напетост. Предност је емоционално здравих људи што се и након тешкоћа, траума и стресова поновно опораве. Такве особе имају развијене или усвојене начине суочавања са захтевним ситуацијама и задржавају позитиван поглед на ситуацију. Остају фокусиране, флексибилне и креативне, како у тешким временима, тако и у добрим. Када се догоде лоше ствари брже се опорављају и настављају даље.

Неки од циљева психотерапијског сусрета могу бити боље ношење с проблемима и емоционалном нелагодом, подстицање увида и самоанализе код клијента те усвајање нових вештина.[4] Психотерапијски сусрети могу се одвијати један-на-један, укључивати партнера или члана породице и/или се одвијати групно.[5]

Разлике између психолога, психијатра и психотерапеутаУреди

Психолог, психотерапеут и психијатар међусобно су различите професије. Психолог' је особа која је завршила додипломске или преддипломске и дипломске студије психологије, која има положен психолошки стручни испит и која је члан је државне психолошке коморе.[8] Психологија је друштвена наука чији су предмет проучавања психичких процеса и понашања људи те тако психолозима пружа широко разумевање људског понашања. Примена психологије је разноврсна, те се стога психолози могу срести у школама, болницама, асоцијација, приватним праксама, пословним организацијама, војсци, социјалним службама и разним другим радним контекстима.[9]

За разлику од психолога, психијатар је особа која је дипломирала медицину на Медицинском факултету, а затим специјализовала психијатрију. Најчешће ради у болницама, приватној пракси или заводима за јавно здравство. Психијатар стиче компетенције о информацијама о телу и телесним процесима у човеку, те поседује детаљнија знања о анатомији и функцијама мозга. Кроз своје образовање учи о симптомима и знацима психичких поремећаја и болести, начину њиховог дијагнозирања, те о физиологији, фармакологији и деловању лекова. Уочљива разлика између психијатра и психолога је та што само психијатри могу прописивати лекове и дијагнозирати поремећаје, јер за то поседују потребно медицинско знање. Тако су психијатри више усредоточени на лечење биомедицинских процеса, док психолози могу пружати подршку у контексту клијентових емоција, мотивације, питања идентитета, међуљудских односа, смисла и слично. За разлику од психијатра, само психолог сме примењивати и интерпретирати психологијске тестове, будући да психолози поседују потребно знање из подручја психометрије, конструкције и интерпретације тестова. Резултати психолошких тестирања психијатру олакшавају доношење тачније дијагнозе, а самим тиме осигуравају и бољу помоћ клијенту.[9]

Психотерапеут је особа која обавља психотерапијску делатност. Психотерапеут може бити особа која има завршен преддипломске и дипломске универзитетске студије или интегрисане преддипломске и дипломске универзитетске студије у подручју медицине, психологије, социјалног рада и образовне рехабилитације, социјалне педагогије и логопедије; која има завршен стручни део образовања из психотерапије у трајању од најмање четири године у неком од психотерапијских праваца; која заведена је у именик државне коморе психотерапеута, те која има одобрење за самосталан рад.[3] Психотерапеути могу имати своју приватну праксу, радити у удружењима, болницама и другим установама које нуде услуге психолошке подршке.[9]

Психотерапијски правциУреди

Психотерапија покрива широки спектар праваца и метода. Психотерапијски правци означавају специфичан скуп теоријских знања, вештина и техника који се темеље на различитим начинима гледања човека и одредница човековог понашања. Сваки је правац утемељен на утврђеним теоријама, методологијама и истраживањима, укорењенима у филозофији личности и људског стања. Неки су приступи оријентирани на третирање и разрешавање симптома те освртање на понашање и спознају. Код других је приступа циљ да дође до промене у личности и емоционалном развоју особе.[5]

Психотерапијски правци могу се поделити у четири главне категорије:

  • Психодинамски правци
  • Хуманистички/феноменолошки правци (на особу усмерена терапија, гесталт терапија, егзистенцијалистичка терапија)
  • Бихевиорално-когнитивне терапије
  • Системски приступи

Види јошУреди

РеференцеУреди

  1. ^ McAleavey, Andrew A.; Castonguay, Louis G. (2015). „The process of change in psychotherapy: common and unique factors”. Ур.: Gelo, Omar C. G.; Pritz, Alfred; Rieken, Bernd. Psychotherapy research: foundations, process, and outcome. Vienna; New York: Springer-Verlag. стр. 293—310 (293). ISBN 9783709113813. OCLC 899738605. doi:10.1007/978-3-7091-1382-0_15. »Though there are hundreds if not thousands of different kinds of psychotherapy, in many ways some are quite similar—they share some common factors.« 
  2. ^ Jeremy Schwartz (14. 7. 2017). „5 Reasons to Consider Group Therapy”. US News. Архивирано из оригинала на датум 22. 7. 2017. 
  3. ^ а б „Zakon o djelatnosti psihoterapije”. zakon.hr. 26. 07. 2018. Приступљено 1. 08. 2020. 
  4. ^ а б PsiHelp. „Što je psihoterapija”. psihelp.hr. Приступљено 01. 08. 2020. 
  5. ^ а б в г д Savez psihoterapijskih udruga Hrvatske. „Što je psihoterapija”. savez-spuh.hr. Приступљено 01. 08. 2020. 
  6. ^ Psihološko savjetovalište Sveučilišnog savjetovališnog centra Sveučilišta u Rijeci. „Zašto nas posjetiti”. uniri.hr. Приступљено 01. 08. 2020. 
  7. ^ Psihološko savjetovalište Sveučilišnog savjetovališnog centra Sveučilišta u Rijeci (2013). „Psihološko savjetovanje – mitovi i činjenice” (PDF). uniri.hr. Приступљено 01. 08. 2020. 
  8. ^ „Zakon o psihološkoj djelatnosti”. zakon.hr. 24. 10. 2019. Приступљено 01. 08. 2020. 
  9. ^ а б в PsiHelp. „Razlike između psihologa, psihoterapeuta i psihijatra”. psihelp.hr. Приступљено 01. 08. 2020. 

ЛитератураУреди

Спољашње везеУреди

Класификација
Спољашњи ресурси