Радивој Ћирпанов

Радивој Ћирпанов (Чуруг, 3. април 1909 — Нови Сад, 5. октобар 1941), обућарски радник, члан Бироа Покрајинског комитета КПЈ за Војводину, један од организатора оружане борбе у Војводини и народни херој Југославије.

РАДИВОЈ ЋИРПАНОВ
Радивој Ћирпанов
Датум рођења	(1909-04-03)3. април 1909.
Место рођења	Чуруг Аустроугарска
Датум смрти	5. октобар 1941.(1941-10-05) (32 год.)
Место смрти	Нови Сад Краљевина Мађарска
Професија	обућарски радник
Члан КПЈ од	1928.
Учешће у ратовима	Народноослободилачка борба
Народни херој од	25. октобра 1943.

Биографија

Рођен је 3. априла 1909. године у Чуругу. Основну школу је завршио у родном месту, а после завршетка обућарског заната запослио се у Новом Саду. Као млади обућарски радник ступио је у раднички покрет. Члан Комунистичке партије Југославије (КПЈ), постао је у својој деветнаестој години, 1928. године.

У времену тешког илегалног партијског рада, током шестојануарске диктатуре, уведене 1929. године, Радивој је деловао преко љубитеља друштва природе. Али, је био ухапшен и 1933. године осуђен на шест месеци затвора. После узласка из затвора радио је на обнови партијске организације у Новом Саду и на развијању рада мреже „Црвене помоћи“.

Године 1936. Радивој је формирао Месни комитет КПЈ у Новом Саду и био његов секретар. Убрзо је успоставио и везу са Покрајинским комитетом КПЈ за Војводину, који се налазио у Петровграду. Радио је на окупљању радника и омладине, и помагао иницијаторима формирања омладинске организације „Омпок“. У лето исте године организовао је прве партијске ћелије у Жабљу и Чуругу. Октобра 1936. организовао је састанак представника КПЈ, левих социјалиста и самосталних демократа, на ком је донета одлука о стварању народног фронта у Новом Саду.

Крајем 1936. године дошло је до масовне провале у партијској организацији широм Војводине, у којој су ухапшени многи комунисти, међу којима и Радивој. После пет и по месеци проведених у истражном затвору, осуђен је на годину дана робије, коју је издржао у затвору у Сремској Митровици. После изласка из затвора, 1938. године, развио је политичку активност у Бачкој, користећи легалне и нелегане организације. Био је оснивач културно-уметничког друштва „Радник“ и радио је на организовању легалне политичке партије — Странке радног народа. Радио је и на обнови скојевских организација.

Заједно са Жарком Зрењанином, Светозаром Тозом Марковићем и другим водећим комунистима Војводине радио је на обнови партијских организација и њихових комитета. У тек обновљеном Покрајинском комитету КПЈ та Војводину, крајем 1938. године, био је задужен за рад СКОЈ-а и „Црвене помоћи“. Био је посебно активан на организовању илегалних партијских штампарија, које су биле веома битне за учвршћивање рада партијских организација и ширење њиховог утицаја у масама.

Током 1939. и 1940. године, под руководством Жарка Зрењанина, Тозе Марковића и Радивоја Ћирпанова успешно је оновљена партијска и скојевска организација Војводине. Радивој је учествовао у припреми и организовању Шесте покрајинске конференције КПЈ за Војводину, одржане септембра 1940. године. На овој конференцији изабран је за члана Бироа и Секретеријата Покрајинског комитета КПЈ.

После окупације Краљевине Југославије, Радивој је радио на примпреми и организовању оружане борбе у Војводини. После Мајског саветовања ЦК КПЈ, одржаног у Загребу, ПК КПЈ за Војводину је формирао Војни комитет, који је имао задатак да организује оружану борбу, а на његово чело је постављен Радивој. Пошто је Биро Покрајинског комитета био премештен у Банат, Радивој је остао у Бачкој и био задужен за целокупан рад партијских и скојевских организација.

Ипоред великог терора мађарских фашиста у Бачкој, оружане групе и десетине су вршиле бројне акције — палиле жито и складишта индустријске кудеље. У Бачкој је било створено и неколико партизанских јединица, али се оне нису дуже одржале, због неповољног географског положаја за развијање партизанског рата. Септембра 1941. године у Бачку су прешли Жарко Зрењанин, Тоза Марковић и Ђорђе Зличић, који су, заједно са Радивојем, радили на стварању услова за пребацивање главнине партизанских снага Војводине из Баната у Бачку, и даље у Срем. Радивој је непосредно радио на формирању војних десетина и ударних група, а посебно организација СКОЈ-а у подручју Дунава и подножја Фрушке горе, које су потом биле разбијене снажном окупаторском рацијом.

На састанак чланова Секретеријата Покрајинског комитета КПЈ за Војводину, заказаног за 5. октобар 1941. године на Старој житној пијаци у Новом Саду, Радивој је пошао заједно са Горданом Ивачковић. Пошто су први стигли на трг, чекајући Тозу Марковића и Жарка Зрењанина, упали су у полицијску заседу. Агенти су позвали Радивоја да се преда, што је он одбио и пуцајући на агенте покушао да побегне. Пошто је заседа била добро постављена Радивој је убијен при покушају бега.

За народног хероја поглашен је међу првим учесницима Народноослободилачке борбе — 25. октобра 1943. године, заједно са другим организаторима борбе у Војводини — Соњом Маринковић, Јанком Чмеликом, Бошком Палковљевићем Пинкијем и Станком Пауновићем Вељком.

Литература

• Народни хероји Југославије. Београд: Младост. 1975.