Отворите главни мени

Радисав Јанићијевић

Радисав Јанићијевић — Бомба (Бело Поље, код Горњег Милановца, 23. фебруар 1917Фоча, 9. септембар 1943), учесник Народноослободилачке борбе и народни херој Југославије.

РАДИСАВ ЈАНИЋИЈЕВИЋ
Janicijevic Radisav.jpg
Радисав Јанићијевић
Датум рођења(1917-02-23)23. фебруар 1917.
Место рођењаБело Поље, код Горњег Милановца
 Краљевина Србија
Датум смрти9. септембар 1943.(1943-09-09) (26 год.)
Место смртиФоча
Независна Држава Хрватска НД Хрватска
Професијавојно лице
Члан КПЈ од1937.
Учешће у ратовимаНародноослободилачка борба
СлужбаЈугословенска војска
НОВ и ПО Југославије
Народни херој од6. јула 1953.

БиографијаУреди

Рођен је 23. фебруара 1917. године у селу Бело Поље, код Горњег Милановца. Потицао је из сиромашне сељачке породице. Основну школу завршио је у родном селу, а шест разреда гимназије у Горњем Милановцу. Због лоших материјалног стања, напустио је гимназију и отишао у Подофицирску школу.[1]

У Југословенској војсци је имао чин наредника. Након Априлског рата и капитулације Југословенске војске, априла 1941. године, избегао је заробљавање и вратио се у родно село. Ту се повезао са илегалном организацијим Комунистичке партије Југославије (КПЈ) и учествовао у прикупљању оружја. Почетком јула 1941. године када је био формиран Чачански партизански одредДр Драгиша Мишовић”, одлуком Среског комитета КПЈ за Чачак је био постављен за командира Таковске партизанске чете.[1]

Њему је била поверена једна од првих већих диверзија у таковском крају. Предводио је групу бораца Таковске партизанске чете која је 7. августа 1941. године запалила војни сењак у кругу касарне у Горњем Милановцу, у којој су се налазили припадници немачког Вермахта. Приликом формирања Таковског батаљона Чачанског партизанског одреда, Радисав је био именован за командира Треће чете у овом батаљону.[1]

Када су четници Драже Михаиловића, 8. новембра 1941. године, напали партизане у Горњем Милановцу и заробили око 300 партизана, Радисав је успео да са својом четом изврши пробој из блокаде и спасе борце своје чете заробљавања. Неколико дана касније учествовао је са својом летом у борбама против четника у селу Велереч, након чега су се поражени четници повукли према Равној гори. Почетком новембра 1941. био је тешко рањен, након чега је боравио у партизанској болници у Чачку.[1]

Након Прве непријатељске офанзиве, крајем новембра и почетком децембра 1941. године, заједно са још једним рањеником успео је да се пробије до Нове Вароши, где се повукла главнина партизанских снага. Ту је са Чачанским батаљоном, који је био формиран од остатака Чачанског одреда, прешао је у Босну.[1]

На дан формирања Друге пролетерске ударне бригаде, 1. марта 1942. године у Чајничу, био је одређен за заменика команданта Другог чачанског батаљона. У борбама које је водила Друга пролетерска бригада више пута је био рањаван — приликом напада на четничко упориште Борике, марта 1942; приликом напада на Купрес, августа 1942. године и др. Након оздрављења новембра 1942. године постао је члан Штаба Друге пролетерске бригаде, где је руководио обавештајном службом ове јединице.[2]

Погинуо је 9. септембра 1943. године у сукобу са четницима у Фочи, где је по специјалном задатку боравио у једној кући, али је био откривен и нападнут од стране четника.[2]

Указом председника ФНР Југославије Јосипа Броза Тита, 6. јула 1953. године, проглашен је за народног хероја.[2]

Године 1972. године испред основне школе у Горњем Милановцу је постављена његова спомен-биста, рад вајара Живорада Максимовића.[3] Ова биста је 2002. године заједно са другим бистама народних хероја таковског краја пренета у Спомен-парк „Брдо мира”, али је касније украдена.

РеференцеУреди

ЛитератураУреди

  • Поповић, Разуменка Зума (1981). Споменици Народноослободилачке борбе и револуције СР Србије 1941—1945. Београд: НИРО Експорт Прес. 
  • Народни хероји Југославије том I. Београд: Народна књига. 1982.