Радманићи су мјесто на подручју града Бање Луке, Република Српска, БиХ, без иједног стално настањеног становника. Ово насељено мјесто припада мјесној заједници Павићи.

Радманићи
Административни подаци
ДржаваБосна и Херцеговина
ЕнтитетРепублика Српска
ГрадБања Лука
Становништво
 — 2013.0
Географске карактеристике
Координате44° 42′ С; 16° 57′ И / 44.70° С; 16.95° И / 44.70; 16.95
Временска зонаUTC+1 (CET), љети UTC+2 (CEST)
Радманићи на карти Босне и Херцеговине
Радманићи
Радманићи
Радманићи на карти Босне и Херцеговине
Остали подаци
Позивни број051

Радманићи данас спадају под Војни Полигон Републике Српске, нема мештана који бораве ту, данас ту можемо затећи сточаре и пастире са својим стадима, и поједина ловачка друштва у лову на дивљач.

Географски положај уреди

Некадашње село Радманићи се налази 25 km југозападно од Бање Луке и припада групи плански расељених насеља. Село се налази између ниских планина: Самарина (850 m), Стрмеца (688 m), Дукиног Брда (704 m) и Стражбенице (716 m), 7 km сјевероисточно од регионалног пута Бања ЛукаЧађавицаМркоњић Град. Село се просторно развијало у висинском појасу од 560 m до 640 m надморске висине, а сеоска територија (атар) од 517 m до 850 m.

 
Насељено мјесто Радманићи

Укупна површина насељеног мјеста Радманићи износи 1.331 хектар. Земљиште је било у приватној својини староседелаца, а данас се сврстава у неплодно земљиште. У атару села има више површинских и подземних крашких облика рељефа: јама Голубача (на локалитету Радосавац), безимена пећина (у народу „Шпиља") на мјесту Млиништа и др. Место обилује већим бројем извора, од којих су најпознатији: врело Гомионице (Гомјенице), Бијело врело, Црно врело, Секулића врела, Пошјак, Којића врело, Џамбића врело, Радмањско врело, Жица, Требовско врело, Прљиковац, Пишталине, Трутино врело, Бања и др. Извори су углавном били у близини појединих родовских кућа, осим кућа Петковића, и били су коришћени за водоснабдевање становништва. Воду са извора, мештани су користили и за напајање стоке, у чијој близини су биле направљене „локве“ — појила. По предању, блато са извора Бања је лековито. Мештани су га користили за лечење реуматских обољења. На врелу Гомионице, до 70-их година ХХ века, налазиле су се три воденице (у народу: „млинови") — Маричића, Којића и Радмањски млин.

Шуме су се налазиле на више локалитета у атару: Стрмецу, Влашчићу, Самаринама, Ровиштима и др.

Ливаде су биле размештене на више места: Ледињку, Мразову, Радосавцу, Малој Рудачи, Бањи, Голубовцу, итд., оранице у Меком пољу, Штакама и др., а пашњаци на локалитетима: Крст, Дукино брдо, Цигељ, Стрмец, Кочин до, Збориште, Рудача и др. На локалитетима Кљуновац и Кочин до, по предању, мештани су ископавали ситни камен и шљунак који је, углавном, служио за локалне потребе, а на мјесту Рудача, проналазили су шљаку и троску. У народу постоји предање да се на мјесту Рудача у прошлости експлоатисала „некаква руда“ и да је по томе овај локалитет добио име. Радманићи се деле на Горње Радманиће и Доње Радманиће

Историја уреди

Већина назива насеља потиче из римског доба и средњовековних зупских назива.нека су се знатно изменила или нестала а нека су настала у турској нахији Змијање Од некадашњих римских насеља и њихових остатака у оквиру нахије Змијање, познати су касноантички рефугијум у Рацуну код Курпе на Врбасу, а из средњег века остаци цркве у Зидинама, Римско утврђење и остаци грађевине могли су да се виде у Добрњи а и за средњовековна некропола и насеља Из истог доба потичу и утврђења на Градини и у Радманићима, а некропола са стећцима у Радманићима је из средњег века Радманићи су као и суседно Шљивно присилно расељени 60-их и 70-их година ХХ века, а на мјесту села настао је војни полигон. Становништво се углавном иселило у околину Сремске Митровице. У Радманићима постоје два гробља, једно се налази у Горњим Радманићима и оно датира још из Римског доба, друго се налази у доњим Радманићима друго.

Становништво уреди

Националност[1] 1991. 1981. 1971. 1961.
Срби 928 (99,35%) 976
Југословени 1 (0,10%)
Муслимани 1 (0,10%)
Хрвати 2
остали и непознато 4 (0,42%)
Укупно 0 0 934 978
Демографија[1]
Година Становника
1953. 3.504
1961. 978
1971. 934
1981. 0
1991. 0

Радманићи су припадали разбијеном типу сеоских насеља, са поделом на групе родовских кућа. По предању, у вријеме турске владавине формирају се породичне задруге, које су се одржале све до Другог светског рата, и касније. Крајем XIX и почетком ХХ вијека највећи број фамилија у Радманићима је живео у породичним задругама, које су мештани називали „заједницама“. Оне су чиниле посебне физиономске целине — засеоке.

Најбројнија заједница са 42 члана, била је од фамилије Петковића, чији старешина је био извесни Стојко, познат као „кнез села“ Радманића, затим, заједнице Илије Маричића (32 члана) и Ђурђа Жабића (више од 30 чланова). Временом, од девет заселака, где је сваки представљао групу сродничких кућа: Антићи, Маричићи, Петковићи, Раковићи, Секулићи, Станивуковићи, Требовци, Жабићи и Чардак, насеобинском трансформацијом формирана су три засеока: Горњи Радманићи, Петковићи и Вукићи, да би касније, у вријеме планског расељавања становништва, Радманићи просторно повезивали и обједињавали две главне физиономске целине, са 18 група родовских кућа: Горње Радманиће (Станивуковићи, Пејаковићи, Џамбићи, Кекићи, Гргићи, Маричићи, Малбашићи и Раце), и Доње Радманиће (Петковићи, Требовци, Кочићи, Секулићи, Антићи, Вукићи, Раковићи, Чалакићи, Жабићи и Марјановићи).

Фауна уреди

Стари мештани су углавном живели од сточарства и земљорадње, од стоке су имали овце, говеда, козе, коње, свиње, кокошке. Богатије заједнице попут Петковића су имале по 300 оваца,10 бикова ,15-20 крава што им је омугућавало пристојан живот и рад на њивама

Од Фауне у Радманићима има више врста птица(орао, јастреб, голуб, вране, славуј, сове)вукови, лисице, дивље свиње, медведи, разноразна дивљач, зечеви, отровне змије попут (поскок, Шарка (змија))

Црква уреди

Код гробља у Горњим Радманићима постоје остаци старе Цркве која датира још из средњег века, стари мештани који су исељени 20. века су поред гробља направили нову мању цркву.

Референце уреди

  1. ^ а б Савезни завод за статистику и евиденцију ФНРЈ и СФРЈ: Попис становништва 1948, 1953, 1961, 1971, 1981. и 1991. године.

Извори уреди

Спољашње везе уреди