Отворите главни мени

Радомир Смиљанић

српски писац, публициста и преводилац

Радомир Смиљанић (Јагодина, 20. април 1934Београд, 19. јул 2019)[1] био је српски писац, публициста и преводилац. Смиљанић припада међу најпревођеније српске књижевнике и сврстава се међу 20 најзначајнијих српских писаца двадесетог века који се огледао у свим жанровима књижевности, од приповетке, сатире до романа и од драмских дела и писања сценарија за телевизију и филм до поезије за децу и одрасле и сатиричних афоризама.

Радомир Смиљанић
Датум рођења(1934-04-20)20. април 1934.
Место рођењаЈагодина
  Краљевина Југославија
Датум смрти19. јул 2019.(2019-07-19) (85 год.)
Место смртиБеоград
  Србија
Држављанство Србија
ШколаФилозофски факултет Универзитета у Београду
СупружникЉиљана Смиљанић, професор енглеској језика и писац
Период1964—
Утицаји одМигел де Сервантес, Радоје Домановић, Михаил Шолохов, Славомир Мрожек
Утицао наМилорад Павић, Давид Албахари
Најважнија дела
НаградеНаграда Arnsberg 1973. и 1975.; Награда за животно дело Удружења књижевника Србије, Награда за животно дело Достојевски, Свеславенског књижевног друштва; Пупинова награда.

БиографијаУреди

Радомир Смиљанић је рођен 1934. године у Јагодини, у породици Угљеше (професора музике и композитора) и Данице Смиљанић.[2] За време рата је његов отац Угљеша, као патриота, заједно са многима изгубио живот у злогласном логору Јасеновац, (истовремено је заплењено и уништено и његово музичко дело: кантате, сонате, песме за соло глас и инструмент).[2]

Смиљанић од девете године живи у Београду, где је завршио Филозофски факултет, Одсек за немачки језик и књижевност.[3] Студирао је и музику. После студија Р. Смиљанић је постављен за стручног сарадника у Институту друштвених наука где је изазвао пажњу својим истраживањем о читаности књига у Југославији. Затим је постао уредник за питања културе, преводилац и спикер у емисијама на немачком језику (Радио Београд 1965-69. г). После је прешао у статус слободног уметника, уз интензивно бављење књижевним радом и културним ангажманом, радио је као симултани и консекутивни преводилац за немачки језик на важним скуповима у земљи и иностранству, све до 1981. када је обољео од мишићне слабости и добио инвалидску пензију.

Као књижевник појавио се 1964. године књигом приповедака „Алкарски дан” (Нолит).[4] Ова проза је дочекана са неподељеним одушевљењем критике, а Драган М. Јеремић пише у „Борби”: “Радомир Смиљанић је већ овом својом првом књигом доспео, уз Миодрага Булатовића , Мирка Ковача, и Данила Киша у сам врх младих српских приповедача.”

Следи роман “Мартинов излазак” 1965. који добија и награду недељника “Телеграм” као “најбољи модерни роман године у Југославији”. Смиљанићев роман “Војников пут” 1967. истакнут је у анкети „Књижевних новина” као једно од најбољих дела те године. У издању „Просвете”, 1969. излази роман „Мирно доба” (академик Предраг Палавестра у својој историји књижевности истиче Смиљанића као “оснивача књижевног правца –„неутрална темпоралност” („Послератна српска књижевност”, Просвета, 1972. pp. 306-307).

Три романа – (трилогија), у издању „Просвете” (1971 -75.), (као и код других наших и иностраних издавача) -“Неко је оклеветао Хегела”, “У Андима Хегелово тело” и “Бекство на Хелголанд”- били су поздрављени као догађај у нашој и страној књижевној јавности. Академик Никола Милошевић, Павле Зорић, др Зоран Глушчевић, затим угледни инострани критичари, као Петер Јокостра, Витолд Вирпса, Ларс Фреи, уврстили су ову трилогију романа у значајна дела књижевности у 20. веку. Никола Милошевић у својој студији (“Хегел Милирадовић и његови апостоли”) пише: ”Радомир Смиљанић је отворио неке нове видике у нашој и европској књижевности.” За трећи роман трилогије “ У Андима Хегелово тело” он је утврдио да је то “наш најбољи сатирични роман.” Игор Мандић истиче да су романи Смиљанићеве трилогије “нешто потпуно самородно код нас и у свијету” („VUS”, Загреб).

Са трилогијом ових романа Смиљанић је два пута био у најужем избору за НИН-ову и Горанову награду.

У издању Просвете, Београд 1982. године изашла су „Одабрана дела Радомира Смиљанића” (у његовој генерацији то су остварили још Данило Киш, Борислав Пекић и Мирко Ковач) а обухватила су следећа дела: „Неко је оклеветао Хегела”, „У Андима Хегелово тело” и „Бекство на Хелголанд” , „Љубавне исповести Софије Маловразић”, „Михаилов повратак Марији” и „Како уништити Београд”.

„Пожар на тргу Маркса и Енгелса”, Нова књига, 1989., предвидео је расуло Југославије и суноврат једног система (“снажна критика доктринарног тоталитаризма” - др Зоран Глушчевић).

Роман „Стање природног нереда” (1991., „Дечје новине”), по мишљењу Растка Закића: ”Читајући узбудљиве и дубоко мисаоне странице овог ангажованог, смелог и необичног литерарног пројекта, читалац се придружује разматрањима о краху епохе, али и неугаслој нади и вери у једно боље сутра које се пробија кроз кошмар природног нереда.”

О роману „Бенџамин, наговештаји могућег живота”, (2001. Скц Крагујевац, „Теовид” Бгд), Драгољуб Стојадиновић је писао да је Смиљанић зачетник „нове фантастике” код нас и у свету, много пре Милорада Павића и Давида Албахарија.

Године 2002. изашло је изузетно запажено дело „Реч завештања” („Народна књига”, Београд) које је допунило трилогију о Хегелу Милирадовићу и за које је Смиљанић добио Награду за животно дело Удружења књижевника Србије, део образложења академика Драгољуба Недељковића гласи: ”Бриљантан стилист, Смиљанић нас својим делом кроз вратоломије и сензације језика, говора, мишљења и чудесних ситуација и слика, кроз необичну атмосферу, води у свет који тек што нисмо заборавили”.[5]

Углед Радомира Смиљанића у иностранству потврђује се године 2001. када је чувена бања Баден из Швајцарске, поручила да Смиљанић напише роман чија се радња догађа у овом познатом лечилишту. Тако је настало дело писано на немачком језику, „Ein Bad fur das Gluck” („Место за срећу”).

Смиљанићеви историјски романи : „Карађорђе, вожд сербски” и „Витешки краљ ујединитељ” и данас су бестселер.

Смиљанићеви романи о великанима српске културе: „Позориште Београд” (о Иви Андрићу); „Борин повратак у Врање” (о Бори Станковићу) и „Михајло Пупин, Србин за цео свет”.

По оцени неких угледних критичара Смиљанић је најизразитији стваралац српског политичког романа и ту спадају следећа дела: „Петер Хандеке, немачко-српска рапсодија”, „Колекционар”, „Post scriptum: Target”; „Реч завештања” и посебан novum, роман-полемика „Пад нацизма”, (сучељавање са ставовима Гинтера Граса).

„Пас без завичаја” је једина Смиљанићева књига у сатиричним стиховима.[6]

Радомир Смиљанић и Милован Витезовић објавили су јединствену „Антологију савремене југословенске приче и песме за децу и младе” у четири тома издвач „”Запис и „Интер - литерарарна заједница”, 1984. Овај драгоцени избор књижевних остварења је и данас у употреби.[7]

Са успехом су играна следећа драмска дела Радомира Смиљанића: „Исидоре, где си?” у Народном позоришту у Београду, „Убиство у кафани Дарданели”, Народно позориште Београд, „Случај шампиона”, Београдско драмско позориште ( Стеријина награда за главни лик), „Исповести Софије Маловразић” (Награда на Фестивалу Монодраме).

Библиографија Радомира СмиљанићаУреди

КњигеУреди

  • Алкарски дан, (књига прича, Нолит, Београд, 1964.)
  • Пас без завичаја, (књига за целу породицу, Београд, 1987.)[8]
  • Срби, Немци и Хрвати, (књига о политичким темама, Дечије новине, Горњи Милановац, 1991.)
  • Срби и свет, (књига о политичким темама, Београд)
  • Петер Хандке, немачко-српска рапсодија, (Нова Европа, Београд, 1996.)

РоманиУреди

  • Мартинов излазак (роман, Отокар Кершовани, Ријека, 1965.)
  • "Неко је оклеветао Хегела" (сатирични роман, Београд, 1965, 1973. 1980. 1986. распродат у 50 000 примерака)
  • Verleumdet Hegel nicht, (роман, 1973. 1975.)
  • У Андима Хегелово тело (сатирични роман, Београд, 1965, 1975, 1977. .)
  • Војников пут (роман, Београд, 1966.)
  • Мирно доба (роман, Просвета, Београд, 1969.)
  • Бекство на Хелголанд (роман, Београд, 1977.)
  • Љубавне исповести Софије Маловразић (роман, Београд, 1978.)
  • Hegels flucht nach Helgoland, (роман, Штутгарт, 1979.)
  • Убиство у кафани Дарданели (роман, Загреб, 1980.)
  • Љубавни случај шампиона (роман, Горњи Милановац, 1980.)
  • Михаелов повратак Марији (роман, Београд, 1982.)
  • Како уништити Београд (роман, Београд, 1982.)
  • Лепа Лена (роман, Београд, 1984.)
  • Der Untergang von Paris, (роман, Дорстен, 1984.)
  • Убиство на Дедињу, (ромам, Београд, 1986.)
  • Карађорђе, вожд српски (историјски роман, Београд, 1988., бестселер)
  • Ein Bad für das Glück, (роман,)
  • Стање природног нереда, (постмодерни роман-антологија, Београд, 1991.)
  • Витешки краљ Ујединитељ, (историјски роман, Београд, 1993., бестселер)
  • Позориште Београд, (историјски роман, Београд, 1997.)
  • Post scriptum: Target, (роман-трактат, Београд, 1999.)
  • Пожар на Тргу Маркса и Енгелса, (роман, 1989.)
  • Луди свет дроге и пара-љубави, (роман, Београд, 1995.)
  • Сва Борина жал, (роман, Београд, 1998.)
  • Пост скриптум: TARGET, (роман, Београд, 1999.)
  • Певач против свог народа, (роман, Београд, 2000.)
  • Колекционар, (роман, Београд, 2001.)
  • Реч завештања, (роман, Београд, 2002.)
  • Михаило Пупин, Србин за цео свет, (роман, Београд, 2005.)

Драмска делаУреди

  • Исидоре, где си?, (Народно Позориште, Београд,)
  • Случај шампиона, (елегична комедија, Београдско драмско позориште,)
  • Писма Софије Маловразић, (монодрама, Југословенско драмско позориште, Београд,)

РеференцеУреди

  1. ^ „Preminuo Radomir Smiljanić”. blic.rs. 19. 7. 2019. Приступљено 20. 7. 2019. 
  2. 2,0 2,1 „Biografija Radomir Smiljanić”. smiljanic-pisac.com. Приступљено 20. 7. 2019. 
  3. ^ Смиљанић, Радомир. Витешки Краљ Ујединитељ. Београд : Altera Books, 2014. стр. 151—156. ISBN 978-86-89937-08-4. 
  4. ^ „Istaknuti srpski pisac: Preminuo Radomir Smiljanić”. republika.rs. 20. 7. 2019. 
  5. ^ „Odabrana dela Radomir Smiljanić”. smiljanic-pisac.com. Приступљено 20. 7. 2019. 
  6. ^ „Preminuo pisac i prevodilac Radomir Smiljanić”. telegraf.rs. 20. 7. 2019. 
  7. ^ „Одлазак врсног писца и преводиоца”. Вечерње новости. 19. 7. 2019. 
  8. ^ „Odlazak vrsnog pisca Radomira Smiljanića”. kaleidoskop-media.com. 20. 7. 2019.