Радослав Дуњић
Радослав М. Дуњић (понегде Дунић; Мионица, 26. август[1]/7. септембар 1871 — Крушевац, 8. мај 1948[2]) био је адвокат, бан Дунавске и Дринске бановине и сенатор.
| Радослав Дуњић | |
|---|---|
 | |
| Лични подаци | |
| Датум рођења | 7. септембар 1871. |
| Место рођења | Мионица, Кнежевина Србија |
| Датум смрти | 8. мај 1948. (76 год.) |
| Место смрти | Крушевац, ФНР Југославија |
Биографија уреди
Рођен је у Мионици где је његов отац Милојко био начелник Среза колубарског, округа ваљевског.[3] Завршио је основну школу и ниже разреде гимназије у Крушевцу, а више разреде гимназије у Крагујевцу. Дипломирао на београдском Правном факултету, 1894. године.
Био је ожењен Љубицом рођ. Симић, из породице кнеза Јована Симића Бобовца, ћерком члана Београдске општине Мијаила Симића и сестром београдског адвоката Василија Симића. Живели су у породичној кући у Таковској улици у Крушевцу.
По дипломирању је радио као писар нишког и крушевачког суда, а 1896. је отворио адвокатску канцеларију у Крушевцу. Припадао је Напредњачкој странци. Активно је учествовао у ратовима 1912—1918. године. Адвокатуром у Крушевцу се бавио до 22. маја 1929. када је постављен на место врховног инспектора при Председништву Владе. За бана Дунавске бановине постављен је 16. јануар 1930. године.[1] Активан као бан Дринске бановине од 1935. године, а једно време и сенатор. Свих тих година је био члан Југословенске националне странке као и након одласка те политичке партије у опозицију.[3]
Референце уреди
- ^ а б Р. Дуњић, бан Дунавске бановине („Политика“, 17. јануар 1930)[мртва веза], Приступљено 21. 7. 2019.
- ^ Српски биографски речник, том 3, чланак Радослав М. Дунић Архивирано на сајту Wayback Machine (7. мај 2012), Приступљено 24. 4. 2013.
- ^ а б Милорад Радојчић: „Ваљевски јавни правозаступници до Првог светског рата“, стр. 40, у публикацији „Гласник“, број 42, Историјски архив Ваљево, 2008. године.
Спољашње везе уреди
- Банови Врбаске и Дринске бановине(језик: енглески)
- Југословенске бановине(језик: енглески)
- Радослав Дуњић - мишљење у књизи „Наши Јевреји“