Радослав Петковић
Радослав Петковић (Београд, 21. јул 1953) српски је књижевник.[1][2][3][4] Аутор је пет романа, две књиге прича и шест књига есеја. Превођен је на француски, немачки, грчки, мађарски, италијански, руски и словачки језик.[5]
Радослав Петковић | |
|---|---|
| Датум рођења | 21. јул 1953. |
| Место рођења | Београд ФНР Југославија |
| Занимање | књижевник, преводилац, новинар |
Биографија уреди
Мајка му је била професорка француског језика, отац инжењер. У Београду је завршио гимназију, а 1982. дипломирао је на групи за југословенску и општу књижевност на Универзитету у Београду.
Од 1983. до 1987. био је главни уредник часописа Књижевна критика. Од 1988. до 1994. године радио је као секретар Задужбине Иве Андрића. У периоду од 1994. до 2001. године деловао је у статусу слободног уметника. Од 2001. до 2004. године био је генерални директор Завода за уџбенике и наставна средства у Београду. Од фебруара 2009. па до одласка у пензију 2018. у Покрајинском секретаријату за културу АП Војводине био је заменик секретара и помоћник.[6]
Бавио се превођењем са енглеског: преводио је прозу Толкина, Честертона, Роберта Луиса Стивенсона и Данијела Дефоа. Током деведесетих био је колумниста „НИН”-а, дневног листа „Демократија”, као и стални сарадник „Времена” и „Европљанина”. Више од десет година био је редовни колумниста најтиражнијег српског дневног листа „Блиц”. Од 1993. био је аутор Времена књиге, од 1996. Стубова културе, а од 2014. Лагуне.
Живео је у Београду до 2000, када се преселио у Панчево. Од 2006. живи у Новом Саду, са супругом Владиславом Гордић Петковић.
Награде уреди
- Награда „Милош Црњански”, за роман Пут у Двиград, 1981.
- Андрићева награда, за књигу приповедака Извештај о куги, 1989.
- Борбина награда, за роман Судбина и коментари, 1993.
- Награда „Меша Селимовић”, за роман Судбина и коментари, 1994.
- НИН-ова награда, за роман Судбина и коментари, 1994.
- Награда књижевног клуба „Jazzbina”, за роман Судбина и коментари, 1994.
- Награда „Златни сунцокрет”, за књигу приповедака Човек који је живео у сновима, 1999.
- Награда „Борисав Станковић”, за роман Савршено сећање на смрт, 2009.
- Награда „Душан Васиљев”, за књигу есеја Колумбово јаје, 2018.
- Награда „Стефан Митров Љубиша”, 2021.
- Награда „Вељкова голубица”, 2022.[7]
Дела уреди
Романи уреди
- Пут у Двиград (1979)
- Записи из године јагода (1983)
- Сенке на зиду (1985)
- Судбина и коментари (1993)[8][9]
- Савршено сећање на смрт (2008)[10]
Књиге прича уреди
- Извештај о куги (1989)
- Човек који је живео у сновима (1998)
Књиге есеја уреди
- Оглед о мачки (1995)
- O Микеланђелу говорећи (2006)
- Византијски интернет (2007)
- Употреба вилењака (2008)
- Колумбово јаје (2017)
Референце уреди
- ^ Петковић, Радослав. „Радослав Петковић”. Заузми позу - читај прозу. Приступљено 24. 1. 2020.
- ^ Петковић, Радослав. „Радослав Петковић, почео штрајк глађу”. Вечерње новости. Приступљено 24. 1. 2020.
- ^ Петковић, Радослав. „Савремена српска проза; зборник; број 23” (PDF). trstenicani.com. Архивирано из оригинала (PDF) 31. 10. 2020. г. Приступљено 24. 1. 2020.
- ^ Петковић, Радослав. „Византија у српској постмодернистичкој прози”. nardus.mpn.gov.rs. Приступљено 24. 1. 2020.
- ^ Geopoetika | Radoslav Petković: Destiny, Annotated Архивирано на сајту Wayback Machine (5. март 2016), Приступљено 24. 4. 2013.
- ^ „ДОБИТНИК „ВЕЉКОВE ГОЛУБИЦE“ РАДОСЛАВ ПЕТКОВИЋ”. Библиотека „Карло Бијелицки”. 24. 10. 2022. Приступљено 3. 2. 2023.
- ^ „Pisac Radoslav Petković dobitnik nagrade „Veljkova golubica“ za 2022. godinu”. Лагуна. 25. 10. 2022. Приступљено 3. 2. 2023.
- ^ Жерајић, Јелена. „"Судбина и коментари" Радослава Петковића”. casopiskult.com. Архивирано из оригинала 16. 10. 2019. г. Приступљено 24. 1. 2020.
- ^ Меденица, Иван. „"Чежња за изгубљеним временом"”. vreme.com. Приступљено 24. 1. 2020.
- ^ Петковић, Радослав. „"Савршено сећање на смрт"”. onlinecitaonica.wordpress.com. Приступљено 24. 1. 2020.
