Радош Јелић

Радош Јелић
Радош Јелић
Лични подаци
Датум рођења	5. март 1929.
Место рођења	Слатина код Андријевице, Краљевина СХС
Датум смрти	17. април 2008. (79 год.)

Радош Јелић (5. март 1929 — 17. април 2008) био је црногорски књижевник.

Биографија и стваралаштво уреди

Отац му се звао Радисав Драгов, по занимању земљораник (1892–1973), а мајка Лепосава П.Станисавић (1895–1979) била је домаћица. Изгнани су из Метохије 1941. године. Четвороразредну основну школу учио у Јунику (општина Дечани), нижу гимназију у Беранама и Андријевици, а учитељску у Херцег Новом и Никшићу (1951). Завршио ШРАО (Школу резервних артиљеријских официра) у Загребу 1952. Ванрадно дипломирао на групи Историја и географија ВПШ у Нишу (1955).

Учитељ у селу Врањештица, срез Колашин (1952-1955); директор ОШ „Џафер Никочевић“ у Гусињу, општина Плав (1955-25.XИИ 1960); просвјетни савјетник за разредну и предметну наставу у Заводу за просвјетно-педагошку службу у Беранама за општине Плав, Беране, Рожаје, Бијело Поље (1961-1977); помоћник директора у ОШ „Бајој Јојић“ у Андријевици (три мандата; до одласка у старосну пензију). Био посланик Културно-просвјетног вијећа Републике Црне Горе (1969-1975), предсједник књижевног клуба „Михаило Лалић“ у Андријевици; оснивач и предсједник Огранка Вукове задужбине у Андријевици.

Књижевним стваралаштвом почео се бавити у средњој школи. Михаило Лалић га охрабрио да причу Рама Ђомбалај“ пошаље Побједи (1975). Прича много читана и хваљена, после чега се расписао и из године у годину објављивао своје књиге, а и као коаутор (Аутобиографска белешка). Прозаист (романи и приповетке) и сакупљач усменог стваралаштва у крајевима у које Вук није долазио јер није могао од ага и бегова из Плава и Гусиња (долине Ибра, Таре и Лима). Сакупљени материјал дат ЦАНУ на располагање, а дио му објавио Радио Београд као ИВ књигу Вукова кола под насловом "Птица је шарена споља а човјек изнутра" (1978).

Он је „писац са особитом имагинацијом и снагом солидног приповједног дара“ (Драго Ћупић, Предлог за доделу Награде „Марко Миљанов“, за 2000). Његове прозе „ослоњене су на народно казивање, причу, традицију... и, углавном, с историјском тематиком“. Инспирације му нису „личности које бележи историја, већ... личности које карактеришу вријеме, средину.“ У књижевној обради полазио од „аутентичног податка, историјске и мемоарске грађе, посебно приче појединаца, добрих памтиша народне традиције, као шро је и он сам“ (Милош Вулевић, Ослоњеност на народно казивање – о књизи Шамија). Доиста, његове „књиге и приче су све гола истина – и догађаји и актери су истинити“, јер настојао је да сакупи „етику, морал. Васојевића – тог највећег српског племена“- о коме је „знао све што се лоше и добро десило... за триста година“ „Аутобиографска белешка). По богатству народне лексике и једноставности казивања његова проза се „приближава вуковском типу приповиједања“, али није лишена богате метафоричности и сликовитости изграђеног књижевног израза“ (Драго Ћупић, Предлог...). У његовим причама „има фрагмената особене поетске снаге“, који „увјерљиво говоре о (...) дару да свијет који је спознао и промислио, транспонује у запис умјетнички вриједан и (...) незаобилазан за сваку будућу историју етике и филозофије, за посебну врсту хрестоматије“ (Зоран Ровчанин, Посебни фрагменти кратке приче – о збирци "Зле међе").

Добитник књижевне награде „17.јул“ (Андријевица, 1995), СУБНОР Пљеваља наградио му и наградом три приче (Лука, хумка са осамнаест цвјетова и синови – 1991, 1994 И 1997). Добитник плакете ЈНА. Одликован Орденом за војне заслуге са сребрним зрацима. Члан Удружења књижевника Црне Горе (од 1975). Живио је у Подгорици.

Библиографија уреди

„Птица је шарена споља а човјек изнутра“ (Радио-телевизија Београд, 1979)
„Зле међе“ (Побједа, Титоград, 1986)
„Шамија“ преведена на енглески језик (Универзитетска ријеч, Никшић, 1987)
„Ћутање на сав глас“ (Рачунари, Беране, 1994)
„Коб“, роман (Ступови, Андријевица, 1997; Ободско слово, 1998)
„Бадњак“ (Комови, Андријевица, 1999)
„Пето кољено“, (Покрет, Подгорица, 2004)
„Родословље Марка Милованова Јелића по мушкој и женској линији“, (Пегаз, Бијело Поље, 2008)
„Изабрана дјела“ (петотомна) постхумно, (Пегаз, Бијело Поље, 2008)
„Са комских висина“, постхумно (Пегаз, Бијело Поље, 2009).

Коауторске књиге уреди

„Слатина и Слатињани у историји и традицији“ (САНУ, Београд 1992), коаутор са Милуном К. Јелићем
„Оснивање и рад Андријевичке школе 1863-1973“ (Пријепоље, 1973)
„Учитељска школа у Херцег Новом и Никшићу 1945-1951“ (Обод, Цетиње, 2000; II издање 2001).

Фељтони уреди

„Судовање у Васојевићима“ (Побједа, 1993)
„Школовање женске дјеце у Васојевићима“ (Побједа, 2007)
„Мирење Михаила Лалића са Васојевићима“ (Побједа, 2008)
„Васојевке у НОР-у“ (Побједа, 2007)
„Запис о Комовима – цару планина“ (Побједа, 2007)
„Из живота и војевења генерала Радомира Вешовића“ (Побједа).

Награде уреди

Добитник књижевне награде „17. јул“ (Андријевица, 1995)
СУБНОР Пљевља му је доделио I награду за три приче („Лука“, „Хумка са осамнаест цвјетова“ и „Синови“ – 1991, 1994. и 1997)
Добитник Плакете ЈНА, одликован Орденом за војне заслуге са мачевима.
Орден рада са сребреним вијенцем.