Радоје Домановић

Српски писац

Радоје Домановић (Овсиште, 16. фебруар 1873Београд, 17. август 1908) српски је сатирични приповедач.

Радоје Домановић
Radoje Domanovic.PNG
Датум рођења(1873-02-16)16. фебруар 1873.
Место рођењаОвсиште, Кнежевина Србија
Датум смрти17. август 1908.(1908-08-17) (35 год.)
Место смртиБеоград, Краљевина Србија
УниверзитетУниверзитет у Београду
Професори Врањске гимназије 1895.

БиографијаУреди

Радојев деда Милић Домановић је досељеник из Херцеговине са једне висоравни између Требиња и Невесиња. По истраживањима Милинка Домановића њихово порекло је из села Домановићи у Херцеговини.[1] Деда се задржао у околини Крагујевца. Радио је и служио код Симеона Цукића, сродника Павла Цукића, познатог устаника и Карађорђевог војводе. Овај оштроумни Херцеговац се ускоро својим радом и знањем уздигао од најамног радника до слободног сељака. Кораком испред времена обојицу синова, Алексу и Милоша - Радојевог оца, школује на богословији. Алекса се запопио, а Милош је отишао у учитеље. Ради као учитељ, али се бави и уносним пословима. Храбар и интелигентан ускоро постаје имућан човек. Жени се Персидом, ћерком Симеона Цукића, оног газде код кога је његов отац Милић радио као слуга. [2] Из тог брака рођен је 16. фебруара (или 4. фебруара по јулијанском календару) 1873. године у породици сеоског учитеља, на тренутној служби у селу Овсиште код Крагујевца Радоје Домановић. Детињство је провео у суседном селу Горње Јарушице, одакле му је отац и где и данас живи фамилија Домановић, и где је завршио и основну школу.[3] Гимназију је завршио у Крагујевцу, а Филозофски факултет на Великој школи у Београду. Као професор српског језика радио је у гимназијама у Врању, Пироту и Лесковцу. Због политичких уверења је прогањан, премештан и отпуштан са посла. Оженио се 1895. године учитељицом Наталијом са којом је имао ћерку Даницу (1896—1956) и синове Драгишу (1902), који је умро убрзо по рођењу, и Зорана (1905—1944).[4] После пада режима краља Александра Обреновића 1903. године, незадовољан малим променама у земљи, покреће политички лист „Страдија“, у којем покушава да се бори против мана новог режима. Разочаран, одавао се све више боемском животу, много је пио, и усамљен, огорчен и сиромашан умро је од туберкулозе у 35. години живота, 4. августа/17. августа 1908. године у Београду.

Књижевни радУреди

Пресудан утицај на карактер и књижевни рад Радоја Домановића, имају две чињенице. Његов отац Милош и његова моћ, али и мајка, унука устаника Павла Цукића. Милош је био првенствено сеоски газда па онда учитељ. Тврдоглав и свестан своје снаге. Мајка, нежна и пуна љубави према сину учила га је српској народној поезији, чојству и поносу српског сељака - револуционара. Радоје Домановић је бескомпромисан и храбар. Његова мисао бритка и провокативна. Он је први прави сатиричар међу српским реалистима. Сатира је главно обележје његовог талента. Он је творац српске сатиричне приповетке.[2]

ПриповеткеУреди

Његове најзначајније приповетке су:

  • Вођа, 1901.
  • Данга, 1899.
  • Страдија, 1902.
  • Мртво море, 1902.
  • Краљевић Марко по други пут међу Србима, 1901.
  • Размишљање једног обичног српског вола, 1902.
  • Укидање страсти, 1898.
  • Позориште у паланци, 1898.
  • Гласам за слепце, 1902.
  • Не разумем, 1898.
  • Наша посла (Договор кућу гради), 1901.
  • Сан једног министра, 1902.

ФилмовиУреди

Домановићева дела су преточена на филмско платно:

НаслеђеУреди

Велики број основних школа и библиотека (у Лесковцу, Сурдулици, Рачи, Тополи и Великој Плани)[5] носи име „Радоје Домановић“, такође постоји и Задужбина „Радоје Домановић“ која додељује награду са истим именом.

Пројекат „Радоје Домановић“ покренут је 2013. године[6] с циљем да се дигитализују сва Домановићева дела, као и да се учине доступним широј читалачкој публици кроз објављивање већ постојећих и потпуно нових превода Домановићевих приповедака.[7]

Види јошУреди

РеференцеУреди

Спољашње везеУреди