Ранко Алимпић (Накучани код Шапца, 9. март(по ст. кал.)/21. март 1826. — Београд, 7. новембар(по ст. кал.)/19. новембар 1882) је био генерал српске војске, министар грађевина, командант Дринске дивизије и Дринског корпуса.

Ранко Алимпић
Ранко Алимпић
Лични подаци
Датум рођења(1826-03-21)21. март 1826.
Место рођењаНакучани, Османско царство, данас Србија
Датум смрти19. новембар 1882.(1882-11-19) (56 год.)
Место смртиБеоград, Краљевина Србија
Војна каријера
Служба18421878.
Чин Генерал

Чесма у Накучанима, подигнута по жељи Ранка Алимпића

Биографија уреди

Рођен је у Накучанима од оца Марка, земљорадника, и мајке Филипе, рођене Јеротић из села Синошевац.[1] Основну школу завршио је у Накучанима и Шапцу, а гимназију у Крагујевцу 1842. године. Исте године ступио је у војну службу где брзо напредује: од 1845. је потпоручник, од 1858. штапски капетан, од 1859. мајор, од 1862. пуковник и од 1876. генерал.

Од 1846. до 1852. студирао је војне науке у Берлину и Потсдаму. Био је професор (1852–1859) па начелник (1859–1860) Артиљеријске школе у Београду.

У периоду 12. август 1860. — 20. фебруар 1861. био је начелник Подринског округа.[2] Осим тога био је начелник Крајинског и начелник Пожаревачког округа. Био је члан Либералне партије и присталица Обреновића. Његова супруга Милева била је ћерка Петра Вукомановића, брата кнегиње Љубице. Нису имали деце.

За време турског бомбардовања Београда непосредно после инцидента на Чукур-чесми, командовао је српским снагама у граду. Од 1873. до 1874. године био је министар грађевина, затим члан Државног савета.

У септембру 1875. постављен је за команданта снага уз границу на Дрини, где организује добровољце за борбу против Турака у Босни и Рашкој[3]. Овај рад прекида српска влада у јануару 1877. под спољним притиском.[3]

Након победе над Турцима у Бици на Старачи код Бијељине, 21.07.1876, кнез Милан му је доделио орден Таковског крста[3].

У српско-турском рату 1876-1877 командује Дринском војском и продире у Семберију у току јула 1876. У септембру се повлачи из Босне због упућивања појачања Моравској и Ибарској војсци, које су у тешкој ситуацији због притиска Турака на јужном фронту.

Од 1878. до 1880. опет је министар грађевина. Врши припреме у тој улози за градњу железничке пруге Ниш-Врање и Ниш-Пирот.

Умро је у Београду 19. новембра 1882. године. Његова супруга Милева Алимпић написала је књигу „Живот и рад генерала Ранка Алимпића: у свези са догађајима из новије српске историје“, Београд 1892, 738 страна. Њих двоје били су ктитори цркве у Бањи Ковиљачи, порушене после Другог светског рата[4] и цркве у Накучанима, његовом родном месту.

У Народном музеју у Београду постоји слика „Ранко Алимпић“, рад Стевана Тодоровића. У Шапцу постоји улица Ранка Алимпића.

Види још уреди

Референце уреди

  1. ^ Милисав Савић: „Дринска дивизија“, Лозница 2009. године, 234. страна. ISBN 978-86-912717-0-1. COBISS.SR 167983628
  2. ^ Бранко Шашић: „Ранко Алимпић - први подрински генерал“, Шабац 2003. године, 176 страна; приказ књиге у часопису Museum 5/2004, 373. страна, аутор др Момчило Исић
  3. ^ а б в Алимпић, Милева (1892). Живот и рад генерала Ранка Алимпића у свези са догађајима из најновије српске историје. Београд: Српска краљевска државна штампарија. стр. 504, 588, 639. 
  4. ^ „Arhitektura”. www.banja-koviljaca.com. Архивирано из оригинала 18. 01. 2010. г. 

Литература уреди

Спољашње везе уреди