Ранко Алимпић
Ранко Алимпић (Накучани код Шапца, 9. март(по ст. кал.)/21. март 1826. — Београд, 7. новембар(по ст. кал.)/19. новембар 1882) је био генерал српске војске, министар грађевина, командант Дринске дивизије и Дринског корпуса.
| Ранко Алимпић | |
|---|---|
 Ранко Алимпић | |
| Датум рођења | 21. март 1826. |
| Место рођења | Накучани Османско царство, данас Србија |
| Датум смрти | 19. новембар 1882. (56 год.) |
| Место смрти | Београд Краљевина Србија |
| Године службе | 1842 — 1878. |
| Чин | Генерал |
| Потпис |  |
БиографијаУреди
Рођен је у Накучанима од оца Марка, земљорадника, и мајке Филипе, рођене Јеротић из села Синошевац.[1] Основну школу завршио је у Накучанима и Шапцу, а гимназију у Крагујевцу 1842. године. Исте године ступио је у војну службу где брзо напредује: од 1845. је потпоручник, од 1858. штапски капетан, од 1859. мајор, од 1862. пуковник и од 1876. генерал.
Од 1846. до 1852. студирао је војне науке у Берлину и Потсдаму. Био је професор (1852–1859) па начелник (1859–1860) Артиљеријске школе у Београду.
У периоду 12. август 1860. — 20. фебруар 1861. био је начелник Подринског округа.[2] Осим тога био је начелник Крајинског и начелник Пожаревачког округа. Био је члан Либералне партије и присталица Обреновића. Његова супруга Милева била је ћерка Петра Вукомановића, брата кнегиње Љубице. Нису имали деце.
За време турског бомбардовања Београда непосредно после инцидента на Чукур-чесми, командовао је српским снагама у граду. Од 1873. до 1874. године био је министар грађевина, затим члан Државног савета.
Године 1875. постављен је за команданта снага уз границу на Дрини, где организује добровољце за борбу против Турака у Босни[тражи се извор] и Рашкој[тражи се извор] . Овај рад прекида српска влада под притиском страних сила.[тражи се извор]
У српско-турском рату 1876-1877 командује Дринском војском и продире у Семберију у току јула 1876. У септембру се повлачи из Босне због упућивања појачања Моравској и Ибарској војсци, које су у тешкој ситуацији због притиска Турака на јужном фронту.
Од 1878. до 1880. опет је министар грађевина. Врши припреме у тој улози за градњу железничке пруге Ниш-Врање и Ниш-Пирот.
Умро је у Београду 19. новембра 1882. године.
Његова супруга Милева Алимпић написала је књигу „Живот и рад генерала Ранка Алимпића: у свези са догађајима из новије српске историје“, Београд 1892, 738 страна. Њих двоје били су ктитори цркве у Бањи Ковиљачи, порушене после Другог светског рата[3] и цркве у Накучанима, његовом родном месту.
У Народном музеју у Београду постоји слика „Ранко Алимпић“, рад Стевана Тодоровића. У Шапцу постоји улица Ранка Алимпића.
Види јошУреди
РеференцеУреди
- ^ Милисав Савић: „Дринска дивизија“, Лозница 2009. године, 234. страна. ISBN 978-86-912717-0-1. COBISS.SR 167983628
- ^ Бранко Шашић: „Ранко Алимпић - први подрински генерал“, Шабац 2003. године, 176 страна; приказ књиге у часопису Museum 5/2004, 373. страна, аутор др Момчило Исић
- ^ „Arhitektura”. www.banja-koviljaca.com. Архивирано из оригинала на датум 18. 01. 2010.
ЛитератураУреди
- Војна енциклопедија, Београд, 1970, књига прва, pp. 97.
