Ратко Митровић Шиља

Уколико сте тражили другу особу, погледајте чланак Ратко Митровић (вишезначна одредница).

Ратко Митровић Шиља (Свети Стефан, код Будве, 9. април 1916Јајинци, код Београда, 9. март 1942) био је омладински комунистички револуционар и учесник Народноослободилачке борбе.

ратко митровић
Ratko Mitrović Šilja.jpg
Ратко Митровић Шиља
Датум рођења(1916-04-09)9. април 1916.
Место рођењаСвети Стефан, код Будве
 Аустроугарска
Датум смрти9. март 1942.(1942-03-09) (25 год.)
Место смртиЈајинци, код Београда
Војна управа у Србији (1941—1944) Србија
Професијаадвокатски приправник
Члан КПЈ од1935.
Учешће у ратовимаНародноослободилачка борба

БиографијаУреди

Рођен је 9. априла 1916. године на Светом Стефану. Потицао је из револуционарне породице Митровић. Имао је три брата — Стефана, Николу и Вељка и три сестре — Вукицу, Лепу и Миру. Његов отац Иво Митровић био је учитељ, а након Првог светског рата је радио као школски надзорник у Котору. Године 1932. породица се преселила у Београд.[1]

Основну школу и гимназију завршио је у Котору, а након доласка у Београд уписао је Правни факултет, који је завршио 1939. године. Посредством старијег брата Стефана, који се током студија прикључио револуционарном студентском покрету и постао члан тада илегалне Комунистичке партије, као и старије сестре Вукице, Ратко је још као ученик гимназије у Котору приступио револуционарном омладинском покрету, а 1932. је постао члан илегалног Савеза комунистичке омладине Југославије (СКОЈ).[1]

Доласком на Правни факултет, активно се укључио у рад револуционарног студентског покрета, а 1935. је постао члан Комунистичке партије Југославије (КПЈ). Због револуционарног рада, био је хапшен током 1933, 1935. и 1936, када је четрнаест месеци провео у затвору. Приликом хапшења 1936, није се добро држао пред полицијским иследницима, због чега је био кажњен партијским укором у дужини од годину дана. За то време је радио у легалним омладинским организацијама и сарађивао у часописима Младост и Студент.[1][2]

Почетком 1938. постао је секретар Омладинске комисије, која је руководила радом на обнови Савеза комунистичке омладине у Србији и која је наредне године прерасла у Покрајински комитет СКОЈ-а за Србију, чији је био члан. У току 1939. био је инструктор Покрајинског комитета КПЈ за Србију, а 1940. члан Окружног комитета КПЈ за Крагујевац. На Шестој земаљској конференцији СКОЈ-а, одржаној септембра 1940. у Загребу, постао је члан Централног комитета Савеза комунистичке омладине Југославије. Као члан ЦК СКОЈ учествовао је на омладинским конференцијама СКОЈ-а у Словенији и на Косову.[1]

Априлски рат и окупација Југославије, 1941. затекли су га у Београду, где је као истакнути омладински револуционар учествовао у организовању Народноослободилачког покрета (НОП). Након напада Немачке на Совјетски Савез, крајем јуна 1941. са Маријаном Грегоран отишао је у Чачак и обишао тамошњу скојевску организацију, а након повратка је са Љубинком Милосављевић и Луком Шунком радио на територијалној реорганизацији скојевске организације у Београду и формирању Месног комитета СКОЈ-а.[1][3][4]

Након седнице ЦК КПЈ од 4. јула 1941, Ратко је постао члан Бироа Централног комитета СКОЈ-а и у својству инструктора Централног комитета КПЈ упућен је у Војводину, са задатком да помогне Покрајинском комитету КПЈ за Војводину у организовању оружане борбе.[1][5][6]

Хапшење и издајаУреди

Ухапшен је од стране Гестапоа 3. августа 1941. у Великој Кикинди и одмах пребачен у Београд, где је био затворен у затвору Гестапо у Александровој улици (бивши затвор Окружног суда, који се налазио на месту Дома синдиката) Неколико дана касније, Гестапо је у Панчеву ухапсио Петра Алдана, студента Ветеринарског факултета, који је на саслушању открио све што је знао о илегалном раду КПЈ и људима са којима је контактирао, међу којима је био и Ратко Митровић. У почетку истраге, Ратко је одбијао да призна своју улогу у организацији КПЈ, али га је Гестапо убрзо предао београдској Специјална полиција, чији су га агенти познавали још од пре рата, када је хапшен због комунистичког деловања.[7][6]

Притиснут доказима, али и физички и психички сломљен, Ратко је полицијским агентима почео да одаје разне информације. Упознао их је са системом и методама илегалног партијског рада, са организационом структуром партијске организације, с начином одржавања веза између основних организација организација и руководстава, с радом комуниста у разним масовним организацијама и удружењима, са системом рада партијске технике. Такође, пошто је познавао већи број партијских функционера, полицијским агентима је одао њихова имена и адресе станова у којима се са њима налазио. Тако је полиција дошла до драгоцених података и добила широке могућности за прогањање и хапшење најистакнутијих партијских функционера, као и руководилаца Народноослободилачког покрета у Београду.[8][7][9]

Након његове издаје, уследила је у другој половини септембра и почетком октобра 1941. велика полицијска провала у којој су ухапшени или убијени многи руководиоци КПЈ, СКОЈ и НОП у Београду, међу којима и читав Месни комитет КПЈ за Београд, у саставу — Милош Матијевић Мрша, Ђуро Стругар, Вукица Митровић, Давид Пајић, Душан Грубач, Саво Стијепић и Лука Шунка, секретар Месног комитета СКОЈ.[10] Бошко Бећаревић, шеф Четвртог антикомунистичког одсека Специјалне полиције практиковао је да ухапшене комунисте суочава са Митровићем, који их је наговарао да и они признају полицији шта знају. Једна од ухапшених била је и његова рођена сестра Вукица, која је приликом покушаја да је убеди да све призна и почне да сарађује са полицијом, то одлучно одбила. Упркос мучењима, њен полицијски картон је остао празан, због чега је убрзо пребачена у логор на Бањицу и стрељана. Маја 1945. због храброг држања пред иследницима проглашена је за народног хероја.[8][11][12][13]

Ратко је био пријатељ, a као члан ЦК СКОЈ-а и близак сарадник Иве Лоле Рибара. Иако је током истраге у полицији издао бројне сараднике и чланове КПЈ у Београду, није одао кућу у којој се тада у Београду скривао Лола Рибар, а иследницима се оправдао да је након бомбардовања Београда изгубио контакт са Рибаром.[7]

Упркос томе што је Специјалној полицији и Гестапоу, својом издајом учинио велику услугу, 8. марта 1942. је из затвора Специјалне полиције био пребачен у логор на Бањици, одакле је сутрадан одведен на стрељање у Јајинце, код Београда.[14]

РеференцеУреди

  1. ^ а б в г д ђ Пали Будвани 1984, стр. 164.
  2. ^ Tito 1981, стр. 303.
  3. ^ Београд 1984, стр. 148.
  4. ^ Београд 1984, стр. 185.
  5. ^ Tito 1981, стр. 236.
  6. ^ а б Marković 1977, стр. 95.
  7. ^ а б в Београд 1984, стр. 240.
  8. ^ а б Марјановић 1964, стр. 160—161.
  9. ^ Marković 1977, стр. 96.
  10. ^ Marković 1977, стр. 97.
  11. ^ Marković 1977, стр. 97—100.
  12. ^ Stefanović 1977, стр. 74.
  13. ^ Tito 1981, стр. 248.
  14. ^ Пали Будвани 1984, стр. 165.

ЛитератураУреди