Ратови у Југославији

Ратови у Југославији су били низ одвојених, али повезаних[12][13][14] етничких сукоба, ратова за независност и побуна које су се водиле у бившој Југославији[A 2] између 1991. и 2001, што је довело до коначног распада Југославије 1992. године. Југословенске конститутивне републике прогласиле су независност због нерешених тензија између етничких мањина, што је подстакло ратове. Већина ратова завршила се мировним споразумима, које карактерише пуноправно међународно признање, али са огромним људским губицима и економском штетом за регион.

Ратови у Југославији
Део револуција 1989. и постхладноратовских сукоба
Collage Yugoslav wars.jpg
Одозго, слева надесно:
Полиција Словеније одводи заробљене припаднике Југословенске народне армије назад у своју јединицу током рата у Словенији; уништени тенк М-84 током битке за Вуковар; возило УНПРОФОР-а у сарајевској улици током опсаде Сарајева; српска противтенковска ракетна постројења током опсаде Дубровника; поновно сахрањивање жртава масакра у Сребреници
Време:31. март 1991 — 12. новембар 2001.
(10 година, 7 месеци, 1 седмица и 5 дана)

Рат у Словенији:
27. јун — 7. јул 1991.
(1 седмица и 3 дана)
Рат у Хрватској:
31. март 1991 — 12. новембар 1995.[A 1]
(4 године, 7 месеци, 1 седмица и 5 дана)
Рат у Босни и Херцеговини:
6. април 1992 — 14. децембар 1995.
(3 године, 8 месеци, 1 седмица и 6 дана)
Рат на Косову и Метохији:
28. фебруар 1998 — 11. јун 1999.
(1 година, 3 месеца и 2 седмице)
Сукоби у Прешевској долини:
12. јун 1999 — 1. јун 2001.[5]
(1 година, 11 месеци, 2 седмице и 6 дана)
Сукоби у Македонији:
22. јануар — 12. новембар 2001.
(9 месеци и 3 седмице)
Место:Словенија, Хрватска, Босна и Херцеговина, Србија, Црна Гора и Република Македонија
Исход: Распад Југославије и формирање независних држава наследница
Сукобљене стране
1991.
 СФР Југославија
1991.
 Словенија
1991—1995.
 СФР Југославија (до априла 1992)
 Република Српска Крајина
Република Српска Република Српска (1992—1995)
Подржава:
Савезна Република Југославија СР Југославија (од априла 1992)

Flag of the Autonomous Province of Western Bosnia (1993–1995).svg АП Западна Босна (1993—1995)
1992—1995.
 Република Босна и Херцеговина (1992—1994)
1991—1995.
 Хрватска
 Хрватска Република Херцег-Босна (1992—1995)
 Република Босна и Херцеговина (1992, 1994—1995)
НАТО НАТО (1995)
1998—2001.
 СР Југославија
1998—2001.
Coat of arms of the Kosovo Liberation Army.svg ОВК (1998—1999)
UCPMB logo.svg ОВПМБ (1999—2001)
Подржава:
Албанија Албанија
НАТО НАТО (1999—2001)
2001.
Северна Македонија Република Македонија
Подржава:
 Бугарска
2001.
Uck Nla logo.svg ОНА
Подржава:
 Албанија
Команданти и вође
Социјалистичка Федеративна Република Југославија Вељко Кадијевић
Савезна Република Југославија Слободан Милошевић
Република Српска Радован Караџић
Република Српска Ратко Младић
Република Српска Крајина Милан Мартић
Република Српска Крајина Милан Бабић
Flag of the Autonomous Province of Western Bosnia (1993–1995).svg Фикрет Абдић
Северна Македонија Борис Трајковски
Република Босна и Херцеговина Алија Изетбеговић Словенија Милан Кучан
Хрватска Фрањо Туђман
Хрватска Република Херцег-Босна Мате Бобан
Хрватска Република Херцег-Босна Крешимир Зубак
Coat of arms of the Kosovo Liberation Army.svg Адем Јашари
Coat of arms of the Kosovo Liberation Army.svg Хашим Тачи
Coat of arms of the Kosovo Liberation Army.svg Рамуш Харадинај
UCPMB logo.svg Шефкет Муслију[6]
UCPMB logo.svg Ридван Ћазими
Uck Nla logo.svg Али Ахмети
Uck Nla logo.svg Фадиљ Нимани[7][8]
НАТО Лејтон В. Смит Млађи
НАТО Весли Кларк
Број умрлих: ц 130.000—140.000[9][10]
Број расељених: ц 4.000.000[11]

Југословенска народна армија (ЈНА) настојала је да очува јединство читаве земље сламањем сецесионистичких влада, али је све више долазила под утицај режима Слободана Милошевића, који се залагао за српски национализам уместо комунистичког система који је тада слабио. ЈНА је због тога почела да губи Словенце, Хрвате, Албанце, Бошњаке и Македонце, а тиме практично постала војска сачињена искључиво од Срба.[16] Према извештају Уједињених нација из 1994. године, српска страна није имала за циљ да обнови Југославију, већ да створи Велику Србију од делова Хрватске и Босне.[17] Други иредентистички покрети су такође доведени у везу са ратовима, као што су Велика Албанија (сачињена од Косова и Метохије, али напуштена после међународне дипломатије)[18][19][20][21][22] и Велика Хрватска (сачињена од делова Херцеговине, али напуштена 1994. када је донет Вашингтонски споразум).[23][24][25][26][27]

Често описивани као најсмртоноснији сукоби у Европи од Другог светског рата, ратове су обележили многи ратни злочини, укључујући геноцид, злочине против човечности, етничко чишћење и силовања. Масакр у Сребреници био је први злочин у Европи од Другог светског рата који поједини класификују као геноцид, а многи кључни појединци који су га починили касније су оптужени за ратне злочине.[28] Уједињене нације су основале Хашки трибунал да процесуира ове злочине.[29] Према подацима Међународног центра за транзициону правду, ратови у Југославији су довели до смрти 140.000 људи,[9] док Фонд за хуманитарно право процењује да је погинуло најмање 130.000 људи.[10] Сукоби су такође довели до великих избегличких и хуманитарних криза.[30][31][32]

ТерминиУреди

За ове ратове се такође користе називи:

  • „Ратови на Балкану
  • „Ратови/конфликти у Југославији”[9][33]
  • „Ратови за југословенско наслеђе”
  • „Трећи балкански рат”: термин који је предложен у књизи коју је написао британски новинар Миша Глени, наслов његове књиге алудира на два претходна балканска рата која су вођена између 1912. и 1913. године.[34] Међутим, поједини савремени историчари су овај термин применили на Први светски рат, јер верују да је то директан наставак балканских ратова 1912—1913.[35]
  • „Грађански рат у Југославији”

ПозадинаУреди

 
Мапа шест република и две аутономне покрајине Југославије између 1945. и 1992.[36]

Држава Југославија је настала након Првог светског рата, а њено становништво су углавном чинили јужнословенски хришћани, иако је такође била присутна значајна муслиманска мањина. Етнички сукоб између народа Југославије повећао се тек у 20. веку, почевши од тензија око Устава Краљевине СХС почетком 1920-их, ескалирајући у насиље између Срба и Хрвата крајем 1920-их након атентата на хрватског политичара Стјепана Радића. Прва држава народа Југославије трајала је од 1918. до 1941. године, када су је током Другог светског рата напале силе Осовине, које су пружиле подршку хрватским фашистичким усташама, чији је режим извршио геноцид над Србима, Јеврејима и Ромима, погубљујући људе у концентрационим логорима и вршењу других систематских и масовних злочина на својој територији.[12]

Четници, српски националистички и герилски покрет, починили су масовне злочине над Муслиманима и Хрватима, а подржавали су успостављање српске монархије и југословенске федерације.[37][38] Југословенски партизани, предвођени комунистима, успели су да прикупе све групе, укључујући Србе, Хрвате и Бошњаке, али су такође учествовали у масовним убиствима.[39] Године 1945. Јосип Броз Тито, између осталих, основао је Демократску Федеративну Југославију (ДФЈ),[12] те задржао снажно ауторитарно руководство које је гушило национализам.[40]

После Титове смрти 1980. односи између шест република су се погоршали. Словенија, Хрватска и Косово желели су већу аутономију у оквиру конфедерације, док је Србија настојала да ојача своју власт. Како је постало јасно да не постоји решење које је прихватљиво за све стране, Словенија и Хрватска су кренуле ка сецесији. Иако су тензије у Југославији расле с почетка 1980-их, догађаји из 1990. године показали су се одлучујућим. Усред економских потешкоћа, Југославија се суочавала са растућим национализмом међу својим различитим етничким групама. До почетка 1990-их није било ефективне власти на савезном нивоу. Председништво су чинили представници шест република, две покрајине и Југословенска народна армија (ЈНА), а руководство је било подељено по националности.[41]

 
Распрострањеност Срба и Црногораца у Југославији (без Македоније и Словеније), 1981.

Представнике Војводине, Косова и Црне Горе заменили су блиски кадрови председника Србије Слободана Милошевића. Србија је обезбедила четири од осам гласова савезних председништва,[42] те је могла да утиче на доношење одлука на савезном нивоу, пошто су све остале републике имале по један глас. Док су Словенија и Хрватска желеле да успоставе вишепартијски систем, Србија, на челу са Милошевићем, захтевала је још централизованију федерацију и доминантну улогу Србије у њој.[41]

На 14. ванредном конгресу Савеза комуниста Југославије у јануару 1990, Скупштина у којој је доминирала Србија пристала је да укине једнопартијски систем. Међутим, Слободан Милошевић, вођа Савеза комуниста Србије, искористио је свој утицај да блокира и надгласа све друге предлоге хрватских и словеначких партијских делегата. Ово је довело до одласка хрватске и словеначке делегације, а тиме и до распада странке,[43] што је симболичан догађај који представља крај „братства и јединства”.

Анкета грађана Југославије спроведена 1990. године показала је да је етнички анимозитет постојао у малим размерама.[44] У поређењу са резултатима од пре 25 година, дошло је до значајног повећања етничке дистанце међу Србима и Црногорцима према Хрватима и Словенцима и обрнуто.[44]

Након проглашења независности Хрватске и Словеније 1991. године, Савезно извршно веће је покушало насилно да заустави предстојећи распад земље, а председник Већа Анте Марковић је изјавио да су сецесије Словеније и Хрватске незаконите и супротне Уставу Југославије, те изразио подршку ЈНА у циљу обезбеђивања интегралног јединства Југославије.[45]

Према Стивену А. Харту, аутору књиге Партизани: Рат на Балкану 1941—1945, етнички мешовити регион Далмације одржавао је блиске и пријатељске односе између Хрвата и Срба који су тамо живели крајем 19. и почетком 20. века. Многи првобитни заговорници уједињене Југославије потицали су са ових простора, попут Анте Трумбића, Хрвата из Далмације. Међутим, до избијања ратова у Југославији дошло је до пада свих гостољубивих односа између Хрвата и Срба у Далмацији, при чему су се Срби борили на страни самопроглашене квазидржаве Републике Српске Крајине.

Иако се чинило да је политика током читавог социјалистичког периода Југославије била иста (да сви Срби треба да живе у једној држави), Дејан Гузина тврди да су „различити контексти у сваком од периода социјалистичке Србије и Југославије дали потпуно различите резултате (нпр. у корист Југославије, или у корист Велике Србије)”. Он претпоставља да се политика Србије променила од конзервативно-социјалистичке на почетку до ксенофобично-националистичке касније током 1980-их и 1990-их.[46]

У Србији и на територијама у којима етничку већину чине Срби, дошло је до насилних сукоба, посебно између националиста и ненационалиста који су критиковали режим Србије и српске политичке субјекте у Босни и Херцеговини и Хрватској.[47] Срби који су се јавно супротстављали националистичкој политичкој клими током ратова у Југославији наводно су били малтретирани или убијани.[47] Међутим, након Милошевићевог доласка на власт и избијања ратова, у Србији су се развили бројни антиратни покрети.[48][49] Одржани су протести против деловања ЈНА, док су демонстранти тражили референдум о објави рата и прекиду војне обавезе, што је довело до бројних дезертерстава и емиграција.[50][51][52]

Са ескалацијом кризе, ЈНА је постала у великој мери под доминацијом Срба. Према речима бившег команданта Пете армије у Загребу Мартина Шпегеља, 50% командних места заузимали су Хрвати, док су неколико година касније, на почетку рата, све кључне положаје имали Срби.[53]

СукобиУреди

Рат у Словенији (1991)Уреди

 
Тенкови ЈНА из заседе код Нове Горице, на граници са Италијом

Први од сукоба, познат као Десетодневни рат, покренула је Југословенска народна армија (ЈНА) 26. јуна 1991. након отцепљења Словеније од Југославије 25. јуна 1991. године.[54][55]

У почетку је Савезна влада наредила ЈНА да обезбеди граничне прелазе у Словенији. Полиција и Територијална одбрана Словеније блокирале су касарне и путеве, што је довело до сукоба на више места. Након неколико десетина жртава, сукоб је прекинут Брионском декларацијом 7. јула 1991. године, када су Словенија и Хрватска пристале на тромесечни мораторијум на отцепљење. ЈНА се у потпуности повукла из Словеније до 26. октобра 1991. године.

Рат у Хрватској (1991—1995)Уреди

 
Штета након бомбардовања Дубровника
 
Тенк ЈНА М-84 онеспособљен од мине коју су поставили хрватски војници у Вуковару, новембар 1991.

Сукоби у Хрватској почели су неколико седмица пре рата у Словенији, када су Срби у Хрватској, који су се противили независности Хрватске, објавили да се одвајају.

На парламентарним изборима у Хрватској 1990. године Фрањо Туђман је постао први председник Хрватске. Он је промовисао националистичку политику са успостављањем независне Хрватске као примарним циљем. Нова влада је предложила уставне промене, вратила традиционалну заставу и грб Хрватске, те уклонила термин „Социјалистичка” из имена државе.[56] У покушају да се супротставе уставним променама, локални српски политичари су у августу 1990. организовали референдум о „српском суверенитету и аутономији”. Њихов бојкот је ескалирао у побуну у областима насељеним етничким Србима, углавном око Книна, познату као Балван револуција.[57]

Локална полиција у Книну стала је на страну растуће побуне Срба, док су многи државни службеници, углавном полицајци у којима су командне функције углавном заузимали Срби и комунисти, остали без посла.[58] Нови Устав Хрватске је ратификован у децембру 1990. године, а Српско народно веће формирало је САО Крајину, самопроглашену аутономну област Срба.[59]

Етничке тензије су све више расле, подстакнуте пропагандом која је била присутна и у Хрватској и у Србији. Дана 2. маја 1991. догодио се један од првих оружаних сукоба између српских паравојних формација и хрватске полиције у Боровом Селу.[60] Дана 19. маја одржан је референдум о независности, који су Срби углавном бојкотовали, док је већина осталих становника гласала за независност Хрватске.[61][59] Хрватска је прогласила независност 25. јуна 1991. Због Брионске декларације, стављен је тромесечни мораторијум на спровођење одлуке који је окончан 8. октобра.[62]

Оружани инциденти током лета 1991. године ескалирали су у свеопшти рат, након чега су формирани фронтови око подручја отцепљене САО Крајине. ЈНА је разоружала територијалне јединице Словеније и Хрватске пре проглашења независности, по налогу председника Србије Слободана Милошевића.[63][64] Ово је у великој мери отежано ембаргом на оружје, који су УН увеле Југославији. ЈНА је била наизглед идеолошки унитаристичка, али су њен официрски кор чинили претежно Срби и Црногорци (70 одсто).[65]

ЈНА се успротивила независности Хрватске и стала на страну српских побуњеника. Побуњеници нису били погођени ембаргом јер их је подржавала и снабдевала ЈНА. До средине јула 1991. ЈНА је пребацила око 70.000 војника у Хрватску. Борбе су убрзо ескалирале, а касније се прошириле и на стотине квадратних километара од Западне Славоније преко Баније до Далмације.[66]

 
Уништена кућа Срба у Суњи. Већина Срба је побегла током Операције Олуја 1995.

Погранични региони су се суочили са директним нападима снага унутар Србије и Црне Горе. У августу 1991. године почела је битка за Вуковар у којој су се водиле жестоке борбе са око 1.800 хрватских бораца који су блокирали кретање ЈНА ка Славонији. Крајем октобра, град је био скоро потпуно разорен након копненог гранатирања и бомбардовања из ваздуха.[67] Блокада Дубровника почела је у октобру гранатирањем града који је тада био под заштитом Унеска, када је међународна штампа критикована да се усредсређује на грађевине и инфраструктуру овог града, уместо да извештава о разарању Вуковара у којем је убијено много цивила.[68]

Битка за Вуковар окончана је 18. новембра 1991. године након што је у граду понестало муниције. Масакр на Овчари догодио се убрзо након што је ЈНА заузела Вуковар.[69] У међувремену, контролу над централном Хрватском преузеле су снаге Срба у спрези са корпусом ЈНА из Босне и Херцеговине, под вођством Ратка Младића.[70]

У јануару 1992. Венсов план је успоставио зоне под контролом УН (УНПА) за Србе на територији где су српски побуњеници прогласили квазидржаву Републику Српску Крајину (РСК), те окончао велике војне операције, али спорадични артиљеријски напади на хрватске градове и повремени упади хрватских снага у зоне УНПА настављени су до 1995. године. Рат у Хрватској окончан је средином 1995. године, након операција Бљесак и Олуја. Након овога, Хрватска је повратила сву своју територију осим дела Славоније који се граничи са Србијом. Већина српског становништва на територијама које је освојила Хрватска принуђена је да постану избеглице. Подручја која нису била погођена хрватским војним операцијама, дошла су под управу УН-а (УНТАЕС), а поново су постала део Хрватске 1998. године под условима Ердутског споразума.[71]

Рат у Босни и Херцеговини (1992—1995)Уреди

Почетком 1992. године сукоб је захватио Босну и Херцеговину пошто је она такође прогласила независност од Југославије. Рат је био претежно територијални сукоб између Бошњака, који су желели да сачувају територијални интегритет нове независне Републике Босне и Херцеговине, самопроглашене државе Срба Републике Српске и самопроглашене државе Хрвата Херцег-Босне, које су водиле и снабдевале Србија, односно Хрватска, наводно са циљем поделе Босне и Херцеговине, чиме би Бошњацима остао мали део земље.[72] Генерална скупштина Уједињених нација је 18. децембра 1992. године издала Резолуцију 47/121 у којој је осудила српске и црногорске снаге због покушаја да силом присвоје више територија.[73]

 
Људи чекају у реду за воду током опсаде Сарајева, 1992.

ЈНА се супротставила владиној агенди коју је предводила већина у Босни и Херцеговини за њену независност, а заједно са другим наоружаним националистичким српским милитантним снагама покушала је да спречи грађане да гласају на референдуму о независности 1992. године.[74] Међутим, нису успели да убеде људе да не гласају, а застрашујућа атмосфера комбинована са бојкотом Срба резултирала је огромном већином од 99% гласова која је подржала независност.[74]

Рат у Босни и Херцеговини избио је 19. јуна 1992. године, иако је опсада Сарајева већ почела у априлу након што је проглашена независност. Сукоб, обележен вишегодишњом опсадом Сарајева и масакром у Сребреници, био је најкрвавији и најшире извештаван од свих ратова у Југославији. Фракција Срба на челу са ултранационалистом Радованом Караџићем обећала је ослобођење свих подручја у којима већину чине Срби. Да би повезао неповезане делове територија насељених Србима и области на које Срби полажу право, Караџић је следио план систематског етничког чишћења, првенствено Бошњака, кроз масакр и терање у изгнанство.[75] Пријављено је етничко чишћење Приједора, масакри у Вишеграду, етничко чишћење Фоче, масакр у Добоју, масакр у Зворнику, опсада Горажда и други.

 
Српкиња тугује на гробљу у Сарајеву, 1992.

Крајем 1992. године тензије између Хрвата и Бошњака су порасле, а њихова сарадња се распала. У јануару 1993. два бивша савезничка народа су се упустила у отворени сукоб, што је довело до Бошњачко–хрватског рата.[76] Године 1994. потписан је Вашингтонски споразум између хрватских снага и Армије БиХ Републике Босне и Херцеговине. Након успешних операција Бљесак и Олуја, Војска Хрватске и комбиноване хрватске снаге Босне и Херцеговине извеле су у септембру 1995. операцију кодног назива Маестрал 2 како би потиснуле војне победе Срба.[77]

Напредак на терену заједно са ваздушним ударима НАТО-а извршио је притисак на Србе да седну за преговарачки сто. Извршен је притисак на све стране да се држе примирја и преговарају о окончању рата у Босни и Херцеговини. Рат је окончан потписивањем Дејтонског споразума 14. децембра 1995. године, те формирањем Републике Српске као једним од ентитета у оквиру Босне и Херцеговине.[78]

Централна обавештајна агенција (Ција) у априлу 1995. известила је да су 90 одсто свих злочина у ратовима у Југославији до тог тренутка починили српски милитанти.[79] Већина ових злочина догодила се у Босни и Херцеговини.

Рат на Косову и Метохији (1998—1999)Уреди

 
Ракета Томахок лансирана је са крмене ракетне палубе америчког ратног брода Гонзалез 31. марта 1999.
 
Дим у Новом Саду након НАТО бомбардовања 1999.

Након септембра 1990. године, када је Србија једнострано укинула Устав Југославије из 1974. године, аутономија САП Косова је скоро укинута а све значајније одлуке долазиле су из Београда, након чега су Албанцима знатно смањена права. С почетка 1990-их радио и телевизија на албанском језику били су ограничени, а новине угашене. Албанци су у великом броју отпуштени из јавних предузећа и институција, укључујући банке, болнице, пошту и школе.[80] У јуну 1991. године распуштена је Скупштина Универзитета у Приштини и неколико савета факултета, те њихови чланови замењени Србима. Албанским професорима је онемогућен улазак у школске просторије за нову школску годину која је почела у септембру 1991. године, због чега су албански ученици били присиљени на образовање код куће.[80]

Албанци су затим започели побуну против Србије, а за ту срвху 1996. године основана је и терористичка Ослободилачка војска Косова (ОВК). Оружани сукоби између две стране избили су почетком 1998. Примирје уз подршку НАТО-а потписано је 15. октобра, али су га обе стране прекршиле два месеца касније, те су се борбе наставиле. Када је у јануару 1999. године пријављено убиство 45 Албанаца у случају Рачак, НАТО је одлучио да се сукоб може решити само увођењем војних снага којим ће насилно обуздати Србију.[81] Званичници Југославије су одбили да потпишу споразум из Рамбујеа, који је између осталог захтевао 30.000 трупа НАТО-а на Косову и Метохији, несметано право пролаза за НАТО трупе на територији Југославије, имунитет за НАТО и његове агенте, право на коришћење локалних путева, лука, железничких пруга и аеродрома без плаћања, те коришћење јавних објеката без трошкова.[82][83] НАТО се тада припремио да силом крене у акцију, користећи ово одбијање да оправда бомбардовање.

Уследило је НАТО бомбардовање СРЈ, интервенција против српских снага, под командом генерала Веслија Кларка. Оно је окончано након два и по месеца, када је потписан Кумановски споразум. Косово и Метохија су стављени под владину контролу Привремене административне мисије Уједињених нација (УНМИК) и војне заштите од стране КФОР-а. Међутим, рат на Космету који је трајао 15 месеци оставио је хиљаде убијених цивила и преко милион расељених.[81]

Сукоби у Прешевској долини (1999—2001)Уреди

Сукоби у Прешевској долини представљају оружани сукоб између Југославије и албанских побуњеника[84][85] Ослободилачке војске Прешева, Медвеђе и Бујановца (ОВПМБ), почевши од јуна 1999. године.[86] Било је случајева током сукоба у којима је Савезна влада Југославије тражила подршку КФОР-а у сузбијању напада ОВПМБ-а, пошто је Влада могла да користи само лако наоружане војне снаге наметнуте Кумановским споразумом, који је створио тампон зону како би снагама Југославије био забрањен улазак на ову територију.[87] Председник Југославије Војислав Коштуница упозорио је да ће избити нови сукоби ако јединице КФОР-а не предузму мере да спрече нападе.[88]

Сукоби у Републици Македонији (2001)Уреди

Сукоби у Републици Македонији представљају оружани сукоб у Тетову који је почео када је милитантна група етничких Албанаца, под називом Ослободилачка национална армија (ОНА), почела с нападима на снаге безбедности Републике Македоније почетком фебруара 2001. године, а сам сукоб је окончан Охридским споразумом. Циљ ОНА је био да се дају већа права и аутономија албанској мањини у земљи, која је чинила 25,2% становништва Републике Македоније (54,7% у Тетову).[89][90] Постојале су и тврдње да је група желела да се области са албанском већином отцепе од земље,[91] али су поједини високорангирани припадници ОНА то негирали.[89]

Ембарго на оружјеУреди

У септембру 1991. године Савет безбедности Уједињених нација увео је ембарго на оружје.[92] Међутим, разне државе су биле ангажоване или омогућавале продају оружја зараћеним странама.[93] Чиле је 2012. године осудио девет особа, укључујући двојицу пензионисаних генерала, за учешће у продаји оружја.[94]

Ратни злочиниУреди

ГеноцидУреди

 
Лобања жртве масакра у Сребреници из јула 1995. године у ексхумираној масовној гробници изван Поточара, 2007.

Различито је мишљење да су масовна убиства Бошњака у Босни и Херцеговини прерасла у геноцид. Генерална скупштина Уједињених нација је 18. децембра 1992. године донела Резолуцију 47/121 којом се осуђују „агресивни акти српских и црногорских снага у циљу стицања већег броја територија силом”, те назвала такво етничко чишћење „формом геноцида”.[73] У свом извештају објављеном 1. јануара 1993. године, Хелсинки воч је била једна од првих организација за грађанска права која је упозорила да „размере насиља и његова селективна природа по етничким и верским припадностима указују на злочине геноцидног карактера над бошњачким и, у мањој мери, хрватским становништвом у Босни и Херцеговини”.[95]

У телеграму који је Белој кући 8. фебруара 1994. послао амерички амбасадор у Хрватској Питер Галбрајт, наводи се да се у том тренутку дешава геноцид. У телеграму се наводи „стално и неселективно гранатирање и пуцњава” у Сарајеву од стране српских снага, узнемиравање мањинских група у Северној Босни „у покушају да се [Бошњаци и Хрвати] приморају да оду”, те коришћење заточеника „да обављају опасан посао на линијама фронта” као доказ да је почињен геноцид.[96] Конгрес Сједињених Америчких Држава је 2005. године донео Резолуцију у којој се „српска политика агресије и етничког чишћења испуњава појмовима који дефинишу геноцид”.[97]

Године 1993. одржано је суђење пред Међународним судом правде, након тужбе Босне и Херцеговине против Србије и Црне Горе за геноцид. Пресудом Међународног суда правде од 26. фебруара 2007. године индиректно је одређена међународна природа рата, али је Србија ослобођена директне одговорности за геноцид који су починиле снаге Републике Српске у Сребреници. Међутим, Суд је закључио да Србија није спречила геноцид који су починиле српске снаге у Сребреници, те да није казнила одговорне и привела их правди.[98]

Ратне злочине су починиле различите српске снаге у неколико делова Босне и Херцеговине, посебно у Бијељини, Сарајеву, Приједору, Зворнику, Вишеграду и Фочи. Међутим, судије су закључиле да су критеријуми за геноцид са специфичном намером (dolus specialis) да се искорене Бошњаци испуњени само у Сребреници 1995. године.[98] Суд је закључио да други злочини, ван Сребренице, почињени током рата 1992—1995, по међународном праву могу бити окарактерисани једино као злочини против човечности, али да сама по себи не представљају геноцид.[99]

Злочин геноцида у сребреничкој енклави потврђен је у неколико осуђујућих пресуда које је изрекао Суд, а посебно у пресуди вођи Срба у Босни и Херцеговини, Радовану Караџићу.[100]

Етнично чишћењеУреди

 
Заточеници логора Мањача, код Бања Луке, 1992.

Етничко чишћење је било уобичајена појава у ратовима у Хрватској, на Косову и Метохији и у Босни и Херцеговини. Подразумевало је застрашивање, присилно протеривање или тешка убиства непожељне етничке групе, као и уништавање богомоља, гробља и културно-историјских објеката те етничке групе како би се састав становништва неког подручја променио у корист друге етничке групе која би постала већинска. Ови примери територијалног национализма и територијалних аспирација део су циља једне етнодржаве.[101] Концентрациони логори као што су Омарска и Трнопоље такође су означени као саставни део стратегије етничког чишћења.[102]

Према бројним пресудама и оптужницама Међународног суда правде, српске[103][104][105] и хрватске[106] снаге извршиле су етничко чишћење својих територија на захтев свог политичког руководства које је планирало да створи етнички чисте државе (Република Српска и Република Српска Крајина од стране Срба, а Херцег-Босна од стране Хрвата).

Према Међународном суду правде, српске снаге из САО Крајине депортовале су најмање 80–100.000 Хрвата и других несрпских цивила 1991–1992.[107] и најмање 700.000 Албанаца на Косову и Метохији 1999.[108] Стотине хиљада Бошњака је протерано из својих домова од стране српских снага у Босни и Херцеговини.[109] Према једној процени, српске снаге су протерале најмање 700.000 Бошњака са подручја Босне и Херцеговине под њиховом контролом.[110]

Они који су реживели етничко чишћење остали су трауматизовани што је уследило као последица ове кампање.[111]

Сексуално насиље и силовањеУреди

Силовање и сексуално насиље су се дешавали по службеној наредби као део етничког чишћења, како би се раселила циљана етничка група.[112] Према подацима Женске групе Трешњевка, више од 35.000 жена и деце држано је у таквим српским „камповима силовања”.[113][114][115] Драгољуб Кунарац, Радомир Ковач и Зоран Вуковић осуђени су за злочине против човечности за силовање, мучење и поробљавање током масакра у Фочи.[116]

Докази о обиму силовања у Босни и Херцеговини навели су Међународни суд правде да се отворено позабави овим питањем.[117] Извештаји о сексуалном насиљу током рата у Босни и Херцеговини (1992—1995) и на Косову и Метохији (1998—1999), које су починиле српске регуларне и нерегуларне снаге, описани су као „посебно алармантни”.[113] Косовске безбедносне снаге, предвођене НАТО-ом, документовале су силовања Албанки, Ромкиња и Српкиња од стране Срба и припадника Ослободилачке војске Косова (ОВК).[118]

Други су проценили да је током рата у Босни и Берцеговини силовано између 20.000 и 50.000 жена, углавном Бошњакиња.[119][120] Мало је извештаја о силовању и сексуалном нападу између припадника исте етничке групе.[121]

Силовање у ратовима у Југославији често је окарактерисано као злочин против човечности. Силовање које су починиле српске снаге служило је уништавању културних и друштвених веза жртава и њихових заједница.[122] Политика Србије је наводно подстицала војнике да силују Бошњакиње док не затрудне, што је коришћено као покушај етничког чишћења.[123] Бошњакиње су често држане у заточеништву дужи временски период и пуштане тек нешто пре рођења детета зачетог од силовања. Систематско силовање Бошњакиња је можда имало далекосежније последице од почетног расељавања жртава силовања. Стрес, узрокован траумом силовања, заједно са недостатком приступа репродуктивној здравственој заштити који често доживљавају расељена лица, довео је до озбиљних здравствених ризика за жене.[124]

Током рата на Косову и Метохији хиљаде Албанки постале су жртве сексуалног насиља. Силовање је коришћено као ратно оружје и инструмент систематског етничког чишћења, те за терорисање цивилног становништва, изнуђивање новца од породица и присиљавање људи да напусте своје домове. Према извештају групе Human Rights Watch из 2000. године, силовање у овом рату може се поделити у три категорије: силовања у домовима жена, силовања током бекства и силовања у притвору.[125][126] Већина починилаца били су српске паравојне формације, али су међу њима били и припадници српске специјалне полиције и војници ЈНА. Практично сви сексуални напади које је документовао Human Rights Watch су била групна силовања у која су учествовала најмање два починиоца.[125][126] Документована су многа силовања Српкиња, Албанки и Ромкиња од стране етничких Албанаца — често од стране припадника ОВК.[125][126] Силовања су се често дешавала у присуству и уз пристанак војних официра. Војници, полицајци и чланови паравојних формација често су силовали своје жртве пред очима бројних сведока.[112]

У извештају Програма Уједињених нација за развој у Хрватској из 2013. године, под називом „Процјена броја жртава сексуалног насиља тијеком Домовинског рата на подручју Републике Хрватске и оптимални облици компензације и подршке жртвама”, процењује се да број жртава силовања и других облика сексуалног напада на обе стране броји приближно 1.470 до 2.205 или 1.501 до 2.437 људи.[127] Већина жртава које су Срби напали нису били српске етничке припадности.[127] По регионима, највећи број силовања и дела сексуалног насиља догодио се у Источној Славонији, са процењеним 380—570 жртава.[127] Према овом извештају, између 300 и 600 мушкараца (4,4%—6,6% затвореника) и између 279 и 466 жена (или 30%—50% затвореника) претрпело је различите облике сексуалног злостављања док су били у притвору у српским логорима и затворима (укључујући и оне у Србији).[127] Између 412 и 611 Хрватица је силовано на територијама које су окупирали Срби, ван логора, од 1991. до 1995. године.[127] Такође је познато да су хрватске снаге починиле силовања и акте сексуалног насиља над српским женама током операција Бљесак и Олуја, са процењених 94—140 жртава.[127] Сексуално злостављање српских затвореника дешавало се и у хрватским логорима Лора и Керестинец.[127]

ПоследицеУреди

ЖртвеУреди

 
Мировне снаге УН прикупљају лешеве након масакра у Ахмићима

Према неким проценама, број погинулих у ратовима у Југославији износи 140.000.[9] Фонд за хуманитарно право процењује да је у сукобима у бившим републикама Југославије живот изгубило најмање 130.000 људи.[10] Учешће Словеније у сукобима било је кратко, чиме су избегнуте веће жртве, а у десетодневном сукобу погинуло је око 70 људи. Процењује се да је у рату у Хрватској погинуло око 22.000 људи, од чега 15.000 Хрвата и 7.000 Срба.[128]

Босна и Херцеговина је поднела најтежи терет борби: у рату је убијено између 97.207 и 102.622 људи, међу којима 64.036 Бошњака, 24.905 Срба и 7.788 Хрвата.[129] По уделу, 65% убијених били су Бошњаци, 25% Срби и 8% Хрвати.[130] У сукобу на Косову и Метохији убијено је 13.535 људи, укључујући 10.812 Албанаца (80%) и 2.197 Срба (16%).[131] Највећи број погинулих био је у Сарајеву: са око 14.000 убијених током опсаде,[132] град је изгубио скоро онолико људи колико и читав рат на Косову и Метохији.

У релативном и апсолутном броју, највеће губитке су претрпели Бошњаци: у Босни и Херцеговини је убијено 64.036 људи, што представља број погинулих од преко 3% ове етничке групе.[129] Најтежи положај су доживели у масакру у Сребреници, где је стопа смртности мушкараца Бошњака (без обзира на године и цивилни статус) у јулу 1995. достигла 33%.[133] Удео Бошњака међу свим погинулим цивилима током рата у Босни и Херцеговини износио је око 83%, док се у Источној Босни попео на скоро 95%.[134]

Током рата у Хрватској, 43,4% погинулих на хрватској страни били су цивили.[135]

Интерно расељена лица и избеглицеУреди

 
Босанске избеглице, 1993.
 
Албанске избеглице, 1999.
 
Српске избеглице, 1999.

Ратови у Југославији изазвали су једну од највећих избегличких криза у историји Европе. Процењује се да су ратови у Хрватској, Босни и Херцеговини и на Косову и Метохији произвели око 2,4 милиона избеглица и 2 милиона интерно расељених лица.[136]

Рат у Босни и Херцеговини изазвао је 2,2 милиона избеглица или расељених, од којих су више од половине били Бошњаци.[137] До 2001. године било је још 650.000 расељених Бошњака, док је 200.000 трајно напустило земљу.[137]

Рат на Косову и Метохији је изазвао 862.979 избеглица албанске припадности које су или протеране од стране српских снага или су побегле са фронта.[138] Поред тога, 500.000 до 600.000 лица је интерно расељено,[139] што значи да је, према подацима ОЕБС-а, скоро 90% свих Албанаца расељено из својих домова на Косову и Метохији до јуна 1999. године.[140] По завршетку рата Албанци су се вратили, али је преко 200.000 Срба, Рома и других неалбанаца избегло са Косова и Метохије. Тако је до краја 2000. Србија постала домаћин 700.000 српских избеглица или интерно расељених са простора Косова и Метохије, Хрватске и Босне и Херцеговине.[141]

Из перспективе азила за интерно расељена лица или избеглице, Хрватска је преузела највећи терет кризе. Према неким изворима, Хрватска је 1992. године била домаћин скоро 750.000 избеглица или интерно расељених, што представља квоту од скоро 16% њене популације од 4,7 милиона становника: ове бројке су укључивале 420 до 450.000 босанских избеглица, 35.000 избеглица из Србије (углавном из Војводине и са Косова) док је још 265.000 лица из других делова саме Хрватске било интерно расељено.[142]

Званични подаци Високог комесаријата Уједињених нација за избеглице показују да је Хрватска 1993. године била домаћин 287.000 избеглица и 344.000 интерно расељених. То је однос од 64,7 избеглица на 1.000 становника.[143] У свом извештају из 1992. Комесаријат је Хрватску ставио на 7. место на списку 50 најоптерећенијих земаља избеглицама: у њој је регистровано 316 хиљада избеглица, што је однос 15:1 у односу на њену укупну популацију.[144] Заједно са интерно расељенима, Хрватска је 1992. године била домаћин за најмање 648.000 људи којима је био потребан смештај.[145] Поређења ради, Република Македонија је 1999. године имала 10,5 избеглица на 1.000 становника.[146]

Словенија је 1993. године била домаћин 45.000 избеглица, што је 22,7 избеглица на 1.000 становника.[147] Србија и Црна Гора су 1993. године биле домаћин 479.111 избеглица, што је однос од 45,5 избеглица на 1.000 становника. До 1998. овај број је порастао на 502.037 избеглица (или 47,7 избеглица на 1.000 становника). До 2000. године број избеглица је пао на 484.391 особу, али је број интерно расељених порастао на 267.500, односно укупно 751.891 особа које су биле расељене и којима је потребан смештај.[148]

Број избеглих или интерно расељених (1991—2000)
Држава, регион Албанци Бошњаци Хрвати Срби Остали (Мађари, Горанци, Роми)
Хрватска 247.000[149] 300.000[150]
Босна и Херцеговина 1.270.000[151] 490.000[151] 540,000[151]
Косово и Метохија 1.200.000[152]1.450.000[140] 35.000[142]40.000[153] 143.000[154] 67.000[154]
Војводина, Санџак 30.00040.000[155] 60.000[153]
Укупно ~1.200.0001.450.000 ~1.300.0001.310.000 ~772.000777.000 ~983.000 ~127.000

Материјална штетаУреди

 
Ратна штета на згради у Сарајеву

Материјалне и економске штете које су донели сукоби биле су катастрофалне. Босна и Херцеговина је пре рата имала БДП између 8—9 милијарди долара. Влада је проценила укупну ратну штету на 50—70 милијарди долара. Такође је забележила пад БДП-а од 75% након рата.[156] Око 60% стамбених објеката у земљи је или оштећено или уништено, што се показало као проблем приликом покушаја да се све избеглице врате својим домовима.[157] Босна и Херцеговина је такође постала прва земља у Европи по броју нагазних мина: 1.820 km2 њене територије је контаминирано овим експлозивима, што представља 3,6% њене копнене површине. Између 3 и 6 милиона нагазних мина било је расуто широм ове државе. Од њих је умрло пет хиљада људи, од којих је 1.520 убијено после рата.[158]

Хрватски сабор је 1999. године усвојио Закон којим се ратна штета земље процењује на 37 милијарди долара.[159] Наводи да је између 1991. и априла 1993. године отприлике 210.000 зграда у Хрватској (укључујући школе, болнице и избегличке кампове) било оштећено или уништено гранатирањем од стране Републике Српске Крајине и снага ЈНА. Градови погођени гранатирањем су Карловац, Госпић, Огулин, Задар, Биоград и други.[160] Влада Хрватске је такође признала да је 7.489 зграда које су припадале Србима у Хрватској оштећено или уништено експлозивом, паљевином или другим намерним средствима до краја 1992. Од јануара до марта 1993. године оштећено је или уништено још 220 зграда. Против 126 Хрвата поднете су кривичне пријаве за таква дела.[161]

Санкције СР Југославији створиле су хиперинфлацију од 300 милиона одсто југословенског динара. До 1995. године скоро милион радника је остало без посла, док је БДП пао за 55 процената од 1989. године.[162] НАТО бомбардовање СРЈ довело је до додатне штете. Једно од најжешћих је било бомбардовање петрохемијске фабрике у Панчеву, које је изазвало испуштање 80.000 тона запаљеног горива у животну средину.[163] Током овог бомбардовања коришћено је приближно 31.000 метака муниције са осиромашеним уранијумом.[164]

МКСЈ/МКСРУреди

Неколико људи је осуђено од стране МКСЈ за злочине током ратова у Југославији, укључујући (слева надесно): Радована Караџића, Ратка Младића, Милана Лукића и Слободана Праљака

Хашки трибунал (МКСЈ) био је орган Уједињених нација основан да процесуира тешке злочине почињене током ратова у Југославији и суди њиховим починиоцима. Трибунал је био ad hoc суд са седиштем у Хагу. Једно од најистакнутијих суђења односило се на бившег председника Србије Слободана Милошевића, који је 2002. године оптужен по 66 тачака оптужнице за злочине против човечности, ратне злочине и геноцид који су наводно почињени у ратовима на Косову и Метохији, у Босни и Хрватској.[165] Његово суђење је остало недовршено с обзиром је преминуо 2006. године, пре него што је донета коначна пресуда.[166] Међутим, суђење пред МКСЈ је „помогло да се делегитимише Милошевићево вођство”, како је то изјавио један научник.[167]

МКСЈ и његов наследник, Међународни резидуални механизам за кривичне судове (МКСР), изрекао је неколико осуђујућих пресуда. Прва запажена пресуда којом је потврђен геноцид у Сребреници био је случај против српског генерала Радислава Крстића: осуђен је 2001. године, док је Жалбено веће потврдило пресуду 2004. године.[168] Пресуда је такође донета и бившем вођи Срба у Босни и Херцеговини Радовану Караџићу, који је такође осуђен за геноцид.[169] Генерал Ратко Младић је 22. новембра 2017. осуђен на доживотну робију.[170]

Међу другим значајним пресудама су биле и оне ултранационалисте Војислава Шешеља,[171][172] вође паравојне формације Милана Лукића,[173] политичара Момчила Крајишника,[174] генерала Станислава Галића, који је осуђен за опсаду Сарајева,[175] бившег помоћника министра унутрашњих послова Србије и начелника Ресора јавне безбедности Властимира Ђорђевића, који је осуђен за злочине на Косову и Метохији,[176] бившег команданта ЈНА Милета Мркшића,[177][178] као и обојице бивших председника Републике Српске Крајине Милана Мартића[179] и Милана Бабића.[180]

За злочине је осуђено и неколико Хрвата, Бошњака и Албанаца, као што су бивши вођа Хрвата Јадранко Прлић и командант Слободан Праљак,[181] војни командант Младен Налетилић,[182] бивши командант Армије БиХ Енвер Хаџихасановић[183] и бивши командант ОВК Харадин Баља.[184]

Године 2012. хрватски генерали Анте Готовина и Младен Маркач су ослобођени по жалби.[185]

До 2019. године, на основу свог статута,[186] МКСЈ је утврдио да су српски званичници проглашени кривим за прогон, депортацију и/или присилно премештање (злочини против човечности, члан 5) у Хрватској,[187] Босни и Херцеговини,[169] на Косову и Метохији[188] и у Војводини.[171] Они су такође проглашени кривима за тешко убиство (злочини против човечности, члан 5) у Хрватској, Босни и Херцеговини и на Косову и Метохији; као и терор (кршење закона и обичаја ратовања, члан 3)[175] и геноцид (члан 4)[168][169] у Босни и Херцеговини. Хрватске снаге нису проглашене кривим ни за шта у Хрватској, али су проглашене кривим за депортацију, друга нехумана дела (присилно премештање), тешка убиства и прогоне (злочини против човечности, члан 5) у Босни и Херцеговини.[181] Бошњачке снаге проглашене су кривим за нечовечно поступање (тешка повреда Женевске конвенције, члан 2), тешко убиство, те окрутно поступање (кршење закона и обичаја ратовања, члан 3) у Босни и Херцеговини.[189] Један албански званичник проглашен је кривим за мучење, окрутно поступање, убиство (кршење закона и обичаја ратовања, члан 3) на Косову и Метохији.[190]

Проток оружјаУреди

Након завршетка сукоба, милиони оружја су остали код цивила који су их држали у случају да се насиље поново појави. Нека од ових оружја су се касније појавили на црном тржишту оружја у Европи.[191]

Нема званичних података о томе колико ватреног оружја недостаје. У Србији власти процењују да је у оптицају од 250.000 до 900.000 различитих врста. У Босни и Херцеговини, јавни извештаји наводе бројку од 750.000. Крајем 2017. године, мушкарац је ушао у аутобус у Бањој Луци носећи две торбе са 36 ручних бомби, три јуришне пушке, седам пиштоља, нагазну мину и стотине метака, а крајња дестинација му је био Гетеборг; заустављен је у Словенији. На граници са Хрватском заустављена је 26-годишња жена са три противтенковска оружја и ручном бомбом. Полиција је код 79-годишњег мушкарца пронашла четири митраљеза, три пушке, три јуришне пушке и већу количину експлозива. Према званичнику УНДП-а, натерати цивиле да предају оружје државним властима је компликовано јер су људи тада приморани да верују да ће их власти заштитити. Уместо тога, криминалци сакупљају оружје.[192] Део несталог оружја коришћен је у нападима у Паризу у новембру 2015. током којих су џихадисти убили 130 људи. Такође су коришћене несзале јуришне пушке у пуцњави у пабу у Гетеборгу 2015.[192]

Покушаји влада држава наследница да смање распрострањеност илегалног оружја координисани су кроз Регионални приступ смањењу залиха оружја који се усредсређује на смањење залиха, премештање оружја и необјашњиве експлозије у Југоисточној Европи. Партнере чине Европска унија, Канцеларија САД за уклањање и смањење оружја, Агенција за смањење одбрамбених претњи САД и НАТО-ова агенција за подршку и набавку.[193] Активности које финансира Влада САД су годишње радионице којима присуствују званичници америчке владе из Стејт департмента и Министарства одбране и представници министарстава одбране из југословенских држава наследница.[194]

Трговина дрогомУреди

Од почетка непријатељстава између зараћених страна у бившој Југославији, Ослободилачка војска Косова (ОВК), као и српска мафија, били су умешани у илегалну трговину дрогом, посебно са западноазијским хероином који је улазио у средњу и западну Европу. Почетком 1990-их, око 2.000 Албанаца са Косова и Метохије задржано је у швајцарским затворима под оптужбом за шверц оружја и дроге. Током рата, Интерпол и локални органи за провођење закона запленили су укупно неколико тона хероина. Илегалне операције кријумчарења дроге такође су довеле до додатних злочина широм Западне Европе, укључујући пљачке банака и изнуде које су починиле криминалне групе које делују из источне Европе. Интензивирање потрошње хероина у Западној Европи довело је до ширења тржишта дроге на отвореном, посебно у Швајцарској. Босанскохерцеговачке криминалне банде и даље имају значајан утицај на глобалну трговину дрогом, а најпознатије су по трговини кокаином.[195][196][197]

НапоменеУреди

  1. ^ Није било званичне објаве рата. Први оружани сукоб био је окршај у Пакрацу 1. марта 1991,[1] након чега је уследио инцидент на Плитвичким језерима 31. марта 1991, када је дошло до првих жртава.[2] Последња велика борбена операција била је Операција Олуја, од 4. до 7. августа 1995.[3] Формално, непријатељства су престала потписивањем Ердутског споразума 12. новембра 1995.[4]
  2. ^ Неки историчари сужавају само на сукобе током 1990-их у Словенији, Хрватској, Босни и Херцеговини и на Косову и Метохији.[15] Други такође убрајају сукобе у Прешевској долини и сукобе у Републици Македонији 2001.

РеференцеУреди

ИзвориУреди

  1. ^ Stephen Engelberg (3. 3. 1991). „Belgrade Sends Troops to Croatia Town”. The New York Times. Приступљено 11. 12. 2010. 
  2. ^ Chuck Sudetic (1. 4. 1991). „Deadly Clash in a Yugoslav Republic”. The New York Times. Приступљено 11. 12. 2010. 
  3. ^ Dean E. Murphy (8. 8. 1995). „Croats Declare Victory, End Blitz”. Los Angeles Times. Приступљено 18. 12. 2010. 
  4. ^ Chris Hedges (12. 11. 1995). „Serbs in Croatia Resolve Key Issue by Giving up Land”. The New York Times. Приступљено 18. 12. 2010. 
  5. ^ „Mine kills Serb police”. BBC News. 14. 10. 2000. Архивирано из оригинала на датум 10. 8. 2014. 
  6. ^ „Rebel Albanian chief surrenders”. BBC News. 26. 5. 2001. Архивирано из оригинала на датум 22. 2. 2014. 
  7. ^ "Komandantët e UÇK-së, disa të vrarë, disa në arrati, shumica në poste"[мртва веза]. Lajm Maqedoni. 13 August 2010
  8. ^ "Убиен Фадил Лимани, командант на терористите за Куманово" Архивирано 2 октобар 2013 на сајту Wayback Machine. Вест. 28 May 2001
  9. ^ а б в г „Transitional Justice in the Former Yugoslavia”. International Center for Transitional Justice. 1. 1. 2009. Приступљено 8. 9. 2009. 
  10. ^ а б в „About us”. Humanitarian Law Center. Архивирано из оригинала на датум 22. 5. 2011. Приступљено 17. 11. 2010. 
  11. ^ „Transitional Justice in the Former Yugoslavia”. ICJT.org. International Center for Transitional Justice. 1. 1. 2009. 
  12. ^ а б в Judah, Tim (17. 2. 2011). „Yugoslavia: 1918–2003”. BBC. Приступљено 1. 4. 2012. 
  13. ^ Finlan (2004), p.  8.
  14. ^ Naimark (2003), p. xvii.
  15. ^ Shaw 2013, стр. 132.
  16. ^ Armatta, Judith (2010), Twilight of Impunity: The War Crimes Trial of Slobodan Milosević, Duke University Press, стр. 121 
  17. ^ Annex IV – II. The politics of creating a Greater Serbia: nationalism, fear and repression
  18. ^ Janssens, Jelle (5. 2. 2015). State-building in Kosovo. A plural policing perspective. Maklu. стр. 53. ISBN 978-90-466-0749-7. 
  19. ^ Totten, Samuel; Bartrop, Paul R. (2008). Dictionary of Genocide. with contributions by Steven Leonard Jacobs. Greenwood Publishing Group. стр. 249. ISBN 978-0-313-32967-8. 
  20. ^ Sullivan, Colleen (14. 9. 2014). „Kosovo Liberation Army (KLA)”. Encyclopædia Britannica. 
  21. ^ Karon, Tony (9. 3. 2001). „Albanian Insurgents Keep NATO Forces Busy”. TIME. 
  22. ^ Phillips, David L. (2012). Liberating Kosovo: Coercive Diplomacy and U.S. Intervention. in cooperation with the Future of Diplomacy Project, Belfer Center for Science and International Affairs. The MIT Press. стр. 69. ISBN 978-0-262-30512-9. 
  23. ^ International Criminal Tribunal for the former Yugoslavia (29. 5. 2013). „Prlic et al. judgement vol.6 2013” (PDF). United Nations. стр. 383. 
  24. ^ Gow, James (2003). The Serbian Project and Its Adversaries: A Strategy of War Crimes. C. Hurst & Co. стр. 229. ISBN 978-1-85065-499-5. 
  25. ^ van Meurs, Wim, ур. (11. 11. 2013). Prospects and Risks Beyond EU Enlargement: Southeastern Europe: Weak States and Strong International Support. Springer Science & Business Media. стр. 168. ISBN 978-3-663-11183-2. 
  26. ^ Thomas, Raju G. C., ур. (2003). Yugoslavia Unraveled: Sovereignty, Self-Determination, Intervention. Lexington Books. стр. 10. ISBN 978-0-7391-0757-7. 
  27. ^ Mahmutćehajić, Rusmir (1. 2. 2012). Sarajevo Essays: Politics, Ideology, and Tradition. State University of New York Press. стр. 120. ISBN 978-0-7914-8730-3. 
  28. ^ Bosnia Genocide, United Human Rights Council, Архивирано из оригинала на датум 22. 4. 2009, Приступљено 13. 4. 2015 
  29. ^ United Nations Security Council Resolution 827. S/RES/827(1993) 25 May 1993.
  30. ^ „The Balkan Refugee Crisis”. Crisis Group. јун 1999. Приступљено 2022-03-14. 
  31. ^ „Crisis in the Balkans”. Chomsky.info. Приступљено 2022-03-14. 
  32. ^ „Bosnia and Herzegovina: The Fall of Srebrenica and the Failure of UN Peacekeeping”. Human Rights Watch. 1995-10-15. Приступљено 2022-03-14. 
  33. ^ Tabeau, Ewa (15. 1. 2009). „Casualties of the 1990s wars in the former Yugoslavia (1991–1999)” (PDF). Helsinki Committee for Human Rights in Serbia. 
  34. ^ Glenny (1996), p. 250
  35. ^ Bideleux & Jeffries (2007), p. 429
  36. ^ „Serbia and Kosovo reach EU-brokered landmark accord”. BBC. 19. 4. 2013. Приступљено 13. 12. 2014. 
  37. ^ Tomasevich, Jozo (2001). War and Revolution in Yugoslavia: 1941–1945. Stanford University Press. стр. 747, 152. ISBN 0-8047-7924-4. 
  38. ^ Redžić, Enver (2005). Bosnia and Herzegovina in the Second World War. London ; New York: Frank Cass. стр. 155, 402. ISBN 978-0-7146-5625-0. 
  39. ^ Hart, Stephen A. (17. 2. 2011). „Partisans: War in the Balkans 1941–1945”. BBC History. Приступљено 11. 7. 2012. 
  40. ^ Annex III – The Balkan wars and the world wars
  41. ^ а б Annex IV – Prelude to the breakup
  42. ^ Brown & Karim (1995), p. 116
  43. ^ „Milosevic's Yugoslavia: Communism Crumbles”. Milosevic's Yugoslavia. BBC News. 
  44. ^ а б Perunovic 2015
  45. ^ Cohen & Dragović-Saso (2008), p. 323
  46. ^ Guzina 2003, стр. 91.
  47. ^ а б Gagnon (2004), p. 5
  48. ^ Udovicki & Ridgeway 2000, стр. 255–266
  49. ^ Fridman 2010
  50. ^ „Spomenik neznanom dezerteru”. Vreme. 2008. Приступљено 4. 5. 2020. 
  51. ^ Udovicki & Ridgeway 2000, стр. 255–258
  52. ^ Powers 1997, стр. 467
  53. ^ Lenard J. Cohen, Jasna Dragovic-Soso; (2007) State Collapse in South-Eastern Europe: New Perspectives on Yugoslavia's Disintegration p. 309; Purdue University Press, ISBN 1-55753-460-8
  54. ^ Race, Helena (2005). "Dan prej" – 26. junij 1991: diplomsko delo ["A Day Before" – 26 June 1991 (diploma thesis)] (PDF) (на језику: словеначки). Faculty of Social Sciences, University of Ljubljana. Приступљено 3. 2. 2011. 
  55. ^ Prunk, Janko (2001). „Path to Slovene State”. Public Relations and Media Office, Government of the Republic of Slovenia. Приступљено 3. 2. 2011. 
  56. ^ Tanner 2001, стр. 229.
  57. ^ Tanner 2001, стр. 233.
  58. ^ Ramet 2010, стр. 262.
  59. ^ а б Goldstein 1999, стр. 222.
  60. ^ Ramet 2010, стр. 119.
  61. ^ Sudetic, Chuck (20. 5. 1991). „Croatia Votes for Sovereignty and Confederation”. The New York Times. Приступљено 12. 12. 2010. 
  62. ^ Goldstein 1999, стр. 226.
  63. ^ Glaurdić, Josip (2011). The Hour of Europe: Western Powers and the Breakup of Yugoslavia. Yale University Press. стр. 57. ISBN 978-0-300-16645-3. 
  64. ^ Annex III – The Conflict in Slovenia
  65. ^ Annex III – General structure of the Yugoslav armed forces
  66. ^ Annex III – Forces operating in Croatia
  67. ^ Tanner 2001, стр. 256.
  68. ^ Pearson 2010.
  69. ^ Ramet 2010, стр. 263.
  70. ^ „Profile: Ratko Mladic, Bosnian Serb army chief”. BBC News. 31. 7. 2012. Приступљено 11. 7. 2012. 
  71. ^ „The Erdut Agreement” (PDF). United States Institute of Peace. 12. 11. 1995. Приступљено 17. 1. 2011. 
  72. ^ Hayden, Robert M. (12. 3. 1993). „The Partition of Bosnia and Herzegovina, 1990–1993” (PDF). National Council for Eurasian and East European Research. стр. ii. 
  73. ^ а б „Resolution 47/121, 91st plenary meeting, The situation in Bosnia and Herzegovina”. United Nations General Assembly. 18. 12. 1992. Приступљено 23. 4. 2011. 
  74. ^ а б Meštrović (1996), p. 36.
  75. ^ Meštrović (1996), pg. 7.
  76. ^ „Prosecutor v. Rasim Delić Judgement” (PDF). International Criminal Tribunal for the former Yugoslavia. 15. 9. 2008. стр. 24. 
  77. ^ CIA 2002, стр. 379.
  78. ^ „Dayton Peace Agreement”. Organization for Security and Co-operation in Europe. 14. 12. 1995. Приступљено 7. 1. 2019. 
  79. ^ Meštrović (1996), p. 8.
  80. ^ а б The Prosecutor vs Milan Milutinović et al. – Judgement, 26 February 2009, pp. 88–89
  81. ^ а б The Prosecutor vs Milan Milutinović et al. – Judgement, 26 February 2009, p. 416.
  82. ^ „The Rambouillet text - Appendix B”. The Guardian. 28. 4. 1999. Приступљено 5. 10. 2021. 
  83. ^ Suy, Eric (2000). „NATO's Intervention in the Federal Republic of Yugoslavia”. Leiden Journal of International Law. Cambridge University Press. 13: 193—205. S2CID 145232986. doi:10.1017/S0922156500000133. 
  84. ^ Perritt, Henry H. Jr. (18. 7. 2008). Kosovo Liberation Army: The Inside Story of an Insurgency. University of Illinois Press. ISBN 978-0-252-03342-1. 
  85. ^ Morton, Jeffrey S.; Bianchini, Stefano; Nation, Craig; Forage, Paul, ур. (17. 1. 2004). Reflections on the Balkan Wars: Ten Years After the Break-up of Yugoslavia. Palgrave Macmillan. ISBN 978-1-4039-6332-1. 
  86. ^ Morton, Jeffrey S. (2004). Reflections on the Balkan Wars. Palgrave Macmillan. стр. 57. ISBN 978-1-4039-6332-1. 
  87. ^ „Renewed clashes near Kosovo border”. BBC News. 28. 1. 2001. Приступљено 23. 4. 2015. 
  88. ^ „Kostunica warns of fresh fighting”. BBC News. 29. 1. 2001. 
  89. ^ а б Wood, Paul (20. 3. 2001a). „Who are the rebels?”. BBC News. 
  90. ^ „Census of Population, Households and Dwellings in the Republic of Macedonia, 2002 – Book XIII” (PDF). Skopje: State Statistical Office of the Republic of Macedonia. мај 2005. 
  91. ^ „Macedonia's 'Liberation' Army: A Learner's Lexicon”. World Press Review. 48 (9). септембар 2001. Приступљено 18. 4. 2012. 
  92. ^ „UN arms embargo on Yugoslavia (FRY)”. Stockholm International Peace Research Institute. Приступљено 28. 12. 2015. 
  93. ^ Blaz Zgaga; Matej Surc (2. 12. 2011). „Yugoslavia and the profits of doom”. EUobserver. Приступљено 4. 12. 2011. 
  94. ^ „Chile generals convicted over 1991 Croatia arms deal”. BBC News. 20. 1. 2012. Приступљено 21. 1. 2012. 
  95. ^ „Human Rights Watch World Report 1993 – The former Yugoslav Republics”. Helsinki Watch. 1. 1. 1993. Приступљено 10. 7. 2017. 
  96. ^ Peter W. Galbraith. „Galbraith telegram” (PDF). United States Department of State. Архивирано из оригинала (PDF) на датум 2021-02-25. Приступљено 2022-02-19. 
  97. ^ A resolution expressing the sense of the Senate regarding the massacre at Srebrenica in July 1995 Архивирано 2016-01-07 на сајту Wayback Machine, thomas.loc.gov; accessed 25 April 2015.
  98. ^ а б Marlise Simons (27. 2. 2007). „Court Declares Bosnia Killings Were Genocide”. The New York Times. Приступљено 10. 7. 2017. 
  99. ^ „Sense Tribunal: SERBIA FOUND GUILTY OF FAILURE TO PREVENT AND PUNISH GENOCIDE”. Архивирано из оригинала на датум 30. 7. 2009. Приступљено 25. 4. 2015. 
  100. ^ Alexandra Sims (24. 3. 2016). „Radovan Karadzic guilty of genocide over Srebrenica massacre in Bosnia” . The Independent. Архивирано из оригинала на датум 2022-05-07. Приступљено 10. 7. 2017. 
  101. ^ Wood 2001, стр. 57–75.
  102. ^ Campbell 2002, стр. 1.
  103. ^ „Prosecutor v. Vujadin Popovic, Ljubisa Beara, Drago Nikolic, Ljubomir Borovcanin, Radivoje Miletic, Milan Gvero, and Vinko Pandurevic” (PDF). »In the Motion, the Prosecution submits that both the existence and implementation of the plan to create an ethnically pure Bosnian Serb state by Bosnian Serb political and military leaders are facts of common knowledge and have been held to be historical and accurate in a wide range of sources.« 
  104. ^ „ICTY: Radoslav Brđanin judgement”. Архивирано из оригинала на датум 14. 4. 2009. 
  105. ^ „Tadic Case: The Verdict”. »Importantly, the objectives remained the same: to create an ethnically pure Serb State by uniting Serbs in Bosnia and Herzegovina and extending that State from the FRY [...] to the Croatian Krajina along the important logistics and supply line that went through opstina Prijedor, thereby necessitating the expulsion of the non-Serb population of the opstina.« 
  106. ^ „Prosecutor v. Jadranko Prlic, Bruno Stojic, Slobodan Praljak, Milivoj Petkovic, Valentin Coric and Berislav Pusic” (PDF). »Significantly, the Trial Chamber held that a reasonable Trial Chamber, could make a finding beyond any reasonable doubt that all of these acts were committed to carry out a plan aimed at changing the ethnic balance of the areas that formed Herceg-Bosna and mainly to deport the Muslim population and other non-Croat population out of Herceg-Bosna to create an ethnically pure Croatian territory within Herceg-Bosna.« 
  107. ^ „Judgement Summary for Jovica Stanišić and Franko Simatović” (PDF). ICTY. 30. 5. 2013. стр. 2. Приступљено 10. 7. 2017. 
  108. ^ „Five Senior Serb Officials Convicted of Kosovo Crimes, One Acquitted”. ICTY. 26. 2. 2009. Приступљено 10. 7. 2017. 
  109. ^ Campbell 2001, стр. 58.
  110. ^ Geldenhuys 2004, стр. 34.
  111. ^ Weine et al. 1998, стр. 147.
  112. ^ а б de Brouwer (2005), p. 10
  113. ^ а б de Brouwer (2005), pp. 9–10
  114. ^ Robson, Angela (јун 1993). „Rape: Weapon of War”. New Internationalist (244). Архивирано из оригинала на датум 2010-08-17. 
  115. ^ Netherlands Institute for War Documentation Архивирано септембар 29, 2007 на сајту Wayback Machine Part 1 Chapter 9
  116. ^ „Bosnia: Landmark Verdicts for Rape, Torture, and Sexual Enslavement – Criminal Tribunal Convicts Bosnian Serbs for Crimes Against Humanity”. Human Rights Watch. Human Rights Watch. 22. 2. 2001. 
  117. ^ Simons, Marlise (јун 1996). „For first time, Court Defines Rape as War Crime”. The New York Times. 
  118. ^ de Brouwer (2005), p. 11
  119. ^ Salzman 1998, стр. 348–378.
  120. ^ Vesna Peric Zimonjic (20. 2. 2006). „Film award forces Serbs to face spectre of Bosnia's rape babies”. The Independent. Belgrade. Архивирано из оригинала на датум 24. 9. 2009. Приступљено 26. 6. 2009. 
  121. ^ „United Nations Commission on Breaches of Geneva Law in Former Yugoslavia”, The International Fight Against Gender Inequality, 1997, Архивирано из оригинала на датум 8. 8. 2009, Приступљено 14. 4. 2014 
  122. ^ Card 1996, стр. 5–18.
  123. ^ Allen (1996), p. 77
  124. ^ McGinn 2000, стр. 174–180.
  125. ^ а б в „Serb Gang-Rapes in Kosovo Exposed”. Human Rights Watch. Human Rights Watch. 20. 3. 2000. 
  126. ^ а б в Kosovo: Rape as a Weapon of "Ethnic Cleansing", Human Rights Watch, Приступљено 14. 4. 2015 
  127. ^ а б в г д ђ е „Assessment of the Number of Sexual Violence Victims during the Homeland War of the Republic of Croatia and Optimal Forms of Compensation and Support to Victims” (PDF). UNDP. Архивирано из оригинала (PDF) на датум 20. 01. 2022. Приступљено 22. 1. 2020. 
  128. ^ Bjelajac & Žunec 2009, стр. 265.
  129. ^ а б Toal & Dahlman 2011, стр. 136.
  130. ^ „Bosnia war dead figure announced”. BBC News. 21. 6. 2007. 
  131. ^ Visoka 2020, стр. 385.
  132. ^ „General jailed for Sarajevo siege”. BBC News. 12. 12. 2007. Приступљено 12. 3. 2020. 
  133. ^ Brunborg, Lyngstad & Urdal 2003, стр. 229–248.
  134. ^ Smajić 2013, стр. 124.
  135. ^ Fink 2010, стр. 469.
  136. ^ Watkins 2003, стр. 10.
  137. ^ а б UNHCR 2003.
  138. ^ Human Rights Watch (2001). „Kosovo: Under Orders”. 
  139. ^ Iacopino et al. 2001, стр. 2013–2018.
  140. ^ а б OSCE 1999, стр. 13.
  141. ^ Rowland, Jacky (22. 3. 2000). „Bleak outlook for Serb refugees”. BBC News. Belgrade. Приступљено 4. 7. 2012. 
  142. ^ а б Council of Europe 1993, стр. 9.
  143. ^ UNHCR 2002, p. 1
  144. ^ UNHCR 1993, стр. 11.
  145. ^ UNHCR 1993, стр. 8.
  146. ^ UNHCR 2000, p 319
  147. ^ UNHCR 2002, p. 1
  148. ^ UNHCR 2002, p. 1
  149. ^ US Department of State (1994). „CROATIA HUMAN RIGHTS PRACTICES, 1993”. 
  150. ^ UNHCR 1997.
  151. ^ а б в Friedman 2013, стр. 80.
  152. ^ Krieger 2001, стр. 90.
  153. ^ а б Human Rights Watch 1994, стр. 7.
  154. ^ а б Human Rights Watch (2001). „Under Orders: War Crimes in Kosovo”. 
  155. ^ Siblesz 1998, стр. 10.
  156. ^ World Bank 1996, стр. 10.
  157. ^ Meyers 2004, стр. 136.
  158. ^ Jha 2014, стр. 68.
  159. ^ Bicanic 2008, стр. 158–173.
  160. ^ OHCHR 1993, стр. 23.
  161. ^ OHCHR 1993, стр. 19.
  162. ^ Erik Kirschbaum (13. 7. 1995). „YUGOSLAV ECONOMY FORECAST TO GROW ONCE EMBARGO ENDS INFLATION WHIPPED, CENTRAL BANKER SAYS”. JOC Group. Архивирано из оригинала на датум 25. 09. 2022. Приступљено 7. 8. 2017. 
  163. ^ Jha 2014, стр. 69.
  164. ^ Jha 2014, стр. 72.
  165. ^ Magliveras 2002, стр. 661–677.
  166. ^ „UN tribunal investigating death of accused genocide mastermind Slobodan Milosevic”. UN News. 12. 3. 2006. Приступљено 4. 5. 2018. 
  167. ^ Akhavan 2001, стр. 7–31.
  168. ^ а б „Srebrenica massacre was genocide, UN tribunal for former Yugoslavia confirms”. UN News. 14. 4. 2004. Приступљено 7. 1. 2019. 
  169. ^ а б в „UN welcomes 'historic' guilty verdict against Radovan Karadžić”. UN News. 24. 3. 2016. Архивирано из оригинала на датум 15. 01. 2019. Приступљено 15. 4. 2018. 
  170. ^ „UN hails conviction of Mladic, the 'epitome of evil,' a momentous victory for justice”. UN News. 22. 11. 2017. Приступљено 23. 11. 2017. 
  171. ^ а б „APPEALS CHAMBER REVERSES ŠEŠELJ'S ACQUITTAL, IN PART, AND CONVICTS HIM OF CRIMES AGAINST HUMANITY”. United Nations Mechanism for International Criminal Tribunals. 11. 4. 2018. Приступљено 11. 4. 2018. 
  172. ^ „Serbia: Conviction of war criminal delivers long overdue justice to victims”. Amnesty International. 11. 4. 2018. Приступљено 11. 4. 2018. 
  173. ^ „UN genocide tribunal affirms life sentence of Serb paramilitary leader”. UN News. 4. 12. 2012. Приступљено 15. 4. 2018. 
  174. ^ „UN tribunal transfers former Bosnian Serb leader to UK prison”. UN News. 8. 9. 2009. Приступљено 15. 4. 2018. 
  175. ^ а б „UN war crimes tribunal sentences Bosnian Serb general to life in jail”. UN News. 30. 11. 2006. Приступљено 4. 5. 2018. 
  176. ^ „UN tribunal convicts former Serbian police official for crimes in Kosovo”. UN News. 23. 2. 2011. Приступљено 4. 5. 2018. 
  177. ^ „Mile Mrksic, a Serb Army Officer Convicted of War Crimes, Dies at 68”. The New York Times. 17. 8. 2015. Приступљено 15. 4. 2018. 
  178. ^ „UN war crimes tribunal sentences two former senior Yugoslav officers”. UN News. 27. 9. 2007. Приступљено 4. 5. 2018. 
  179. ^ „UN tribunal upholds 35-year jail term for leader of breakaway Croatian Serb state”. UN News. 8. 10. 2008. Приступљено 15. 4. 2018. 
  180. ^ „Convicted Croatian Serb ex-leader commits suicide before he was to testify at UN court”. UN News. 6. 3. 2006. Приступљено 7. 1. 2019. 
  181. ^ а б „Prlić et al., Case Information Sheet” (PDF). International Criminal Tribunal for the Former Yugoslavia. Приступљено 14. 1. 2019. 
  182. ^ „Bosnian Croat commander convicted by UN tribunal to serve jail term in Italy”. UN News. 25. 4. 2008. Приступљено 4. 5. 2018. 
  183. ^ „UN tribunal partially overturns convictions of two Bosnian Muslim commanders”. UN News. 22. 4. 2008. Приступљено 4. 5. 2018. 
  184. ^ „Kosovo prison guard convicted by UN tribunal to serve rest of jail term in France”. UN News. 2008-05-15. Приступљено 15. 4. 2018. 
  185. ^ „Appeals Judgement Summary for Ante Gotovina and Mladen Markač” (PDF). International Criminal Tribunal for the former Yugoslavia. 16. 11. 2012. Приступљено 12. 1. 2013. 
  186. ^ „Updated Statute of the International Criminal Tribunal for the Former Yugoslavia” (PDF). International Criminal Tribunal for the Former Yugoslavia. септембар 2009. Приступљено 14. 1. 2019. 
  187. ^ „Leader of breakaway Croatian Serb state convicted and jailed by UN tribunal”. UN News. 12. 6. 2007. Приступљено 15. 4. 2018. 
  188. ^ „Šainović et al., Case Information Sheet” (PDF). International Criminal Tribunal for the Former Yugoslavia. 2014. Приступљено 11. 1. 2019. 
  189. ^ „Mucić et al., Case Information Sheet” (PDF). International Criminal Tribunal for the Former Yugoslavia. Приступљено 14. 1. 2019. 
  190. ^ „Limaj et al., Case Information Sheet” (PDF). International Criminal Tribunal for the Former Yugoslavia. Приступљено 14. 1. 2019. 
  191. ^ „Paris terror attack: Why getting hold of a Kalashnikov is so easy” . The Independent. 23. 11. 2015. Архивирано из оригинала на датум 2022-05-07. Приступљено 28. 11. 2015. 
  192. ^ а б „GP granskar: Vapnens väg till Göteborg”. gp.se (на језику: шведски). 7. 12. 2018. Приступљено 2018-12-10. 
  193. ^ „Regional Approach to Stockpile Reduction – RASR – Partners”. www.rasrinitiative.org. Приступљено 2019-02-16. 
  194. ^ Survey, Small Arms (5. 7. 2015). Small arms survey 2015 : weapons and the world. [Cambridge, England]. ISBN 978-1-107-32363-6. OCLC 913568550. 
  195. ^ Drozdiak, William (November 6, 1993). "Balkan War Victor: Heroin". The Washington Post. Retrieved 3 May 2021.
  196. ^ "Kosovo PM is head of human organ and arms ring, Council of Europe reports". theguardian.com. Retrieved 3 May 2021.
  197. ^ "Balkan Cartel Trafficking Cocaine Around the Globe in Private Planes Busted". Europol. Retrieved 3 May 2021.

Општи и цитирани извориУреди

КњигеУреди

Научни чланци у часописимаУреди

Остали извориУреди

Спољашње везеУреди