Руско-украјински рат

оружани сукоб између Русије и самопроглашених република ДНР и ЛНР које она подржава, с једне стране, и Украјине, с друге стране

Руско-украјински рат (укр. російсько-українська війна, рус. российско-украинская война) јесте оружани сукоб између Русије и самопроглашених република ДНР и ЛНР које она подржава, с једне стране, и Украјине, с друге стране.

Руско-украјински рат
Део Другог хладног рата
Време20. фебруар 2014. — данас (10 година, 7 месеци, 1 седмица и 6 дана)
Место
Узрок(не)ширење НАТО пакта ка Истоку

Евромајдан

кршење споразума Минск I, Минск II (напад на Донбас 14 - 22. фебруар 2022)
Исход Сукоб у току
• Повлачење тешког наоружања са линије фронта.
• Примирје од 15. фебруара 2015.
Инвазија Русије на Украјину од 24. фебруара 2022.
Сукобљене стране
 Русија
Доњецка НР
Луганска НР
Подршка:
 Белорусија (од 2022)

 Украјина
Снабдевање оружјем:

Команданти и вође
Русија Владимир Путин
Русија Дмитриј Медведев (2014—2020)
Русија Михаил Мишустин (од 2020)
Русија Сергеј Лавров
Русија Сергеј Шојгу
Русија Валериј Герасимов
Игор Гиркин
Александар Захарченко † (2014–2018) Денис Пушилин (од 2018)
Леонид Пасечник (од 2017)
Украјина Володимир Зеленски (од 2019)
Украјина Петро Порошенко (2014–2019)
Украјина Владимир Гројсман (2016–2019)
Украјина Денис Шмигаљ
Украјина Олексиј Резњиков
Украјина Дмитро Кулеба
Украјина Олексиј Данилов
Украјина Валериј Залужњи
Украјина Сергиј Шаптала
Украјина Руслан Хомчак
Јачина
  •  Украјина:
  • 255.000 (оружане снаге)
  • 102.000 (паравојне снаге)
  • 220.000 (резервне снаге)[3]
Жртве и губици
Укупно[4] (до фебруара 2022)
убијени: ~14.000 (од којих 3.500 цивила)
+298 цивила (Малејша ерлајнс лет 17)
рањени[4]: 26.000 (од којих 7.000-9.000 цивила)
нестали[4]: 1.000-1.500 (август 2017)
избегли: 1.600.000[5]

У априлу 2014. демонстрације у Донбасу грађана руске националности су прерасле у оружани сукоб. Русија је подржала ДНР и ЛНР. До 2022. непријатељства су била локализована на регионима Крим и Донбас, међународно признатим као деловима Украјине. Упркос поновљеним изјавама руске стране да је сукоб у Донбасу до тада био унутарукрајинске природе, западни медији и политиколози из различитих земаља (посебно Марк Галеоти) већ дуги низ година пишу о томе да се дешава као рат између Русије и Украјине[6][7][8]. Од 2014. у Украјини јачају неонацистичке снаге у облику парамилитарних формација које буквално преузимају све кључне полуге власти.

Од 2021. године почела је тешка криза у односима између Русије и Украјине због повећања руског присуства на граници са Украјином, што је говорило о могућности рата пуних размера. У фебруару 2022. криза се погоршала и дипломатски покушаји да се ситуација реши били су неуспешни. Украјинске снаге, предвођене националистима, нагомилавају се на положајима у Донбасу где народне милиције у покушају да одбране своју независност бране своје положаје а грађани трпе велике губитке од почетка сукоба 2014. Русија је 21. фебруара 2022. признала независност ДНР и ЛНР[9], а 22. фебруара послала је трупе на територију коју они контролишу[10][11][12]. Дана 24. фебруара, Русија је покренула „специјалну операцију денацификације и демилитаризације Украјине” која је у западним центрима моћи названа инвазија на Украјину[13].

Позадина

уреди

Независна Украјина и Наранџаста револуција

уреди
 
Церемонија потписивања Беловешког споразума од стране шефова држава и влада Белорусије, Русије и Украјине 1991.

Након распада Совјетског Савеза (СССР) 1991. године, Украјина и Русија су одржале блиске везе. Украјина је 1994. пристала да приступи Уговору о неширењу нуклеарног оружја као држава која нема нуклеарно оружје.[14] Бивше совјетско нуклеарно оружје у Украјини је уклоњено и демонтирано.[15] Заузврат, Русија, Уједињено Краљевство и Сједињене Државе пристале су да подрже територијални интегритет и политичку независност Украјине кроз Будимпештански меморандум о безбедносним гаранцијама.[16][17] Русија је 1999. године била један од потписница Повеље о европској безбедности, која је „поново потврдила инхерентно право сваке државе учеснице да буде слободна да изабере или промени своје безбедносне аранжмане, укључујући уговоре о савезу, како буду еволуирали“.[18] У годинама након распада СССР-а, неколико земаља бившег Источног блока приступило је NATO-у, делимично као одговор на регионалне безбедносне претње које укључују Русију, као што су Руска уставна криза 1993, рат у Абхазији (1992–1993) и Први чеченски Рат (1994–1996). Путин је рекао да су западне силе прекршиле обећање да неће дозволити придруживање ниједној источноевропској земљи.[19][20]

 
Демонстранти на Тргу независности у Кијеву током Наранџасте револуције, новембра 2004.

Украјински председнички избори 2004. били су контроверзни. Током предизборне кампање, опозициони кандидат Виктор Јушченко био је отрован TCDD диоксином;[21][22] он је касније оптужио Русију за умешаност.[23] У новембру је премијер Виктор Јанукович проглашен за победника, упркос оптужбама за намештање гласова од стране посматрача избора.[24] Током двомесечног периода који је постао познат као Наранџаста револуција, велики мирни протести су успешно довели у питање исход. Након што је Врховни суд Украјине поништио првобитни резултат због широко распрострањене изборне преваре, одржан је други круг избора, доводећи на власт Јушченко као председника и Јулију Тимошенко као премијерку, а Јанукович је остао у опозицији.[25] Наранџаста револуција се често групише заједно са другим протестним покретима раног 21. века, посебно унутар бившег СССР-а, познатим као обојене револуције. Према речима Ентонија Кордесмана, руски војни официри су на такве обојене револуције гледали као на покушаје САД и европских држава да дестабилизују суседне земље и поткопају националну безбедност Русије.[26] Руски председник Владимир Путин оптужио је организаторе руских протеста 2011–2013 да су бивши саветници Јушченка и описао протесте као покушај да се наранџаста револуција пренесе на Русију.[27] Митинзи у корист Путина током овог периода називани су „анти-наранџастим протестима”.[28]

На Самиту у Букурешту 2008. Украјина и Грузија су настојале да се придруже NATO-у. Одговор међу чланицама NATO-а био је подељен. Западноевропске земље су се противиле нуђењу акционих планова за чланство (MAP) Украјини и Грузији како би избегле антагонизацију Русије, док је амерички председник Џорџ В. Буш тражио њихово пријем.[29] NATO је на крају одбио да понуди Украјини и Грузији MAP, али је такође издао саопштење у којем се слаже да ће „ове земље у једном тренутку постати чланице NATO-а“. Путин се оштро противио настојањима Грузије и Украјине за чланство у NATO-у.[30] До јануара 2022. могућност да Украјина уђе у NATO остала је удаљена.[31]

Јанукович је 2009. објавио своју намеру да се поново кандидује за председника на Украјинским председничким изборима 2010. године,[32] на којима је потом победио.[33] У новембру 2013. избио је талас великих проевропско унијских (ЕУ) протеста као одговор на Јануковичеву изненадну одлуку да не потпише Споразум о придруживању ЕУ-Украјина, и уместо тога да је изабрао ближе везе са Русијом и Евроазијском економском унијом. Дана 22. фебруара 2013. године, украјински парламент је великом већином одобрио финализацију споразума Украјине са ЕУ.[34] После тога, Русија је извршила притисак на Украјину да одбије овај споразум претећи санкцијама. Саветник Кремља Сергеј Глазјев изјавио је да Русија не би могла да гарантује статус Украјине као државе уколико би споразум био потписан.[35][36]

Евромајдан, Револуција достојанства и проруски немири

уреди
 
Демонстранти у Кијеву машу украјинским и европским заставама током демонстрација Евромајдана 2013.

Дана 21. фебруара 2014, након вишемесечних протеста у оквиру покрета Евромајдан, Јанукович и лидери парламентарне опозиције потписали су споразум о нагодби који је предвиђао превремене изборе. Следећег дана, Јанукович је побегао из престонице уочи гласања о опозиву којим су му одузета овлашћења председника.[37][38][39][40] Рада (Украјински парламент) је 23. фебруара усвојила предлог закона о укидању закона из 2012. којим је руски језик постао службени.[41] Предлог закона није усвојен,[42] али је предлог изазвао негативне реакције у руским говорним подручјима Украјине,[43] које су појачали руски медији тврдећи да је етничко руско становништво у непосредној опасности.[44]

Дана 27. фебруара је успостављена привремена влада и расписани су ванредни председнички избори. Следећег дана Јанукович се поново појавио у Русији и на конференцији за новинаре изјавио да остаје вршилац дужности председника Украјине, баш у тренутку када Русија почиње војну кампању на Криму. Лидери руског говорног подручја источних региона Украјине прогласили су трајну лојалност Јануковичу,[38][45] што је изазвало проруске немире у Украјини 2014.

Српски добровољци

уреди

Србија је законски забранили својим држављанима да ратују у Украјини. Међутим, неколико њих је отишло. Једни од њих су Радомир Почуча и Дејан Берић. Почуча је осуђен,[46] док се Берић није ни враћао у Србију.

Види још

уреди

Референце

уреди
  1. ^ Barnes, Julian E.; Crowley, Michael; Schmitt, Eric (10. 1. 2022). „Russia Positioning Helicopters, in Possible Sign of Ukraine Plans” . The New York Times (на језику: енглески). Архивирано из оригинала 22. 1. 2022. г. Приступљено 20. 1. 2022. „American officials had expected additional Russian troops to stream toward the Ukrainian border in December and early January, building toward a force of 175,000. 
  2. ^ Bengali, Shashank (18. 2. 2022). „The U.S. says Russia's troop buildup could be as high as 190,000 in and near Ukraine.” . The New York Times (на језику: енглески). Архивирано из оригинала 18. 2. 2022. г. Приступљено 18. 2. 2022. 
  3. ^ а б в The military balance 2021. Abingdon, Oxon: International Institute for Strategic Studies. 2021. ISBN 978-1032012278. 
  4. ^ а б в Report on the human rights situation in Ukraine 16 August to 15 November 2017 стр. 7-9
  5. ^ „About 730,000 have left Ukraine for Russia due to conflict - UNHCR”. Reuters. 5. 8. 2014. Архивирано из оригинала 16. 8. 2014. г. Приступљено 25. 8. 2014. 
  6. ^ Elizabeth A. Wood, William E. Pomeranz, E. Wayne Merry, Maxim Trudolyubov. Roots of Russia’s War in Ukraine. — Columbia University Press, 2015. — p. 144
  7. ^ Mark Galeotti. Armies of Russia’s War in Ukraine. — Bloomsbury Publishing, 2019. — p. 64
  8. ^ Paul D’Anieri. Ukraine and Russia: From Civilied Divorce to Uncivil War. — Cambridge University Press, 2019. — p. 282
  9. ^ „Владимир Путин подписал указ о признании ЛНР и ДНР”. РИА Новости (на језику: руски). Приступљено 21. 2. 2022. 
  10. ^ „UK says: The Russian invasion of Ukraine has begun”. Al Arabiya English (на језику: енглески). Приступљено 22. 2. 2022. 
  11. ^ Taylor, Chloe. „'Invasion of Ukraine has begun,' UK minister says, as Putin orders troops into breakaway regions”. CNBC (на језику: енглески). Приступљено 22. 2. 2022. 
  12. ^ Parekh, Marcus. „Russia-Ukraine latest news: Kremlin dismisses threat of sanctions, saying 'we are used to it'. The Telegraph (на језику: енглески). ISSN 0307-1235. Приступљено 22. 2. 2022. 
  13. ^ BBC : Why has Russia invaded Ukraine and what does Putin want?
  14. ^ Budjeryn, Mariana (21. 5. 2021). „Revisiting Ukraine's Nuclear Past Will Not Help Secure Its Future”. Lawfare. Архивирано из оригинала 13. 1. 2024. г. Приступљено 16. 1. 2024. 
  15. ^ Budjeryn, Mariana. „Issue Brief #3: The Breach: Ukraine's Territorial Integrity and the Budapest Memorandum” (PDF). Woodrow Wilson International Center for Scholars. Архивирано (PDF) из оригинала 5. 3. 2022. г. Приступљено 6. 3. 2022. 
  16. ^ Vasylenko, Volodymyr (15. 12. 2009). „On assurances without guarantees in a 'shelved document'. The Day. Архивирано из оригинала 29. 1. 2016. г. Приступљено 7. 3. 2022. 
  17. ^ Harahan, Joseph P. (2014). „With Courage and Persistence: Eliminating and Securing Weapons of Mass Destruction with the Nunn-Luger Cooperative Threat Reduction Programs” (PDF). DTRA History Series. Defense Threat Reduction Agency. ASIN B01LYEJ56H. Архивирано из оригинала (PDF) 28. 2. 2022. г. Приступљено 7. 3. 2022. 
  18. ^ „Istanbul Document 1999”. Organization for Security and Co-operation in Europe. 19. 11. 1999. Архивирано из оригинала 1. 6. 2014. г. Приступљено 21. 7. 2015. 
  19. ^ Wiegrefe, Klaus (15. 2. 2022). „NATO's Eastward Expansion: Is Vladimir Putin Right?”. Der Spiegel. ISSN 2195-1349. Архивирано из оригинала 2. 3. 2022. г. Приступљено 28. 2. 2022. 
  20. ^ Hall, Gavin E. L. (14. 2. 2022). „Ukraine: the history behind Russia's claim that Nato promised not to expand to the east”. The Conversation. Архивирано из оригинала 15. 3. 2022. г. Приступљено 14. 3. 2022. 
  21. ^ Leung, Rebecca (11. 2. 2009). „Yushchenko: 'Live And Carry On'. CBS News. CBS. Архивирано из оригинала 25. 10. 2012. г. Приступљено 17. 4. 2020. 
  22. ^ „Study: Dioxin that poisoned Yushchenko made in lab”. Kyiv Post. London: Businessgroup. Associated Press. 5. 8. 2009. ISSN 1563-6429. Архивирано из оригинала 31. 1. 2022. г. Приступљено 29. 1. 2022. 
  23. ^ „Yushchenko to Russia: Hand over witnesses”. Kyiv Post. Businessgroup. 28. 10. 2009. ISSN 1563-6429. Архивирано из оригинала 26. 2. 2022. г. Приступљено 11. 2. 2010. 
  24. ^ „The Supreme Court findings” (на језику: украјински). Supreme Court of Ukraine. 3. 12. 2004. Архивирано из оригинала 25. 7. 2013. г. Приступљено 7. 7. 2008. 
  25. ^ „Ukraine-Independent Ukraine”. Encyclopædia Britannica Online. Encyclopædia Britannica. 15. 1. 2008. Архивирано из оригинала  15. 1. 2008. г. Приступљено 14. 1. 2008. 
  26. ^ Cordesman, Anthony H. (28. 5. 2014). „Russia and the 'Color Revolution'. Center for Strategic and International Studies. Архивирано из оригинала 24. 2. 2022. г. Приступљено 4. 3. 2022. 
  27. ^ „Putin calls 'color revolutions' an instrument of destabilization”. Kyiv Post. Interfax Ukraine. 15. 12. 2011. Архивирано из оригинала 10. 1. 2023. г. Приступљено 4. 3. 2022. 
  28. ^ Антиоранжевый митинг проходит на Поклонной горе [Anti-orange rally takes place on Poklonnaya Hill] (на језику: руски). RIA Novosti. 4. 2. 2012. Архивирано из оригинала 2. 3. 2021. г. Приступљено 4. 3. 2022. 
  29. ^ Brown, Colin (3. 4. 2008). „EU allies unite against Bush over Nato membership for Georgia and Ukraine”. The Independent. стр. 24. 
  30. ^ Evans, Michael (5. 4. 2008). „President tells summit he wants security and friendship”. The Times. стр. 46. „President Putin, in a bravura performance before the world's media at the end of the Nato summit, warned President Bush and other alliance leaders that their plan to expand eastwards to Ukraine and Georgia 'didn't contribute to trust and predictability in our relations'. 
  31. ^ Wong, Edward; Jakes, Lara (13. 1. 2022). „NATO Won't Let Ukraine Join Soon. Here's Why.”. The New York Times. Архивирано из оригинала 10. 5. 2023. г. Приступљено 12. 3. 2022. 
  32. ^ „Yanukovych tops list of presidential candidates in Ukraine – poll”. Ukrainian Independent Information Agency. 2. 6. 2009. Архивирано из оригинала 25. 2. 2022. г. Приступљено 13. 6. 2009. 
  33. ^ Harding, Luke (8. 2. 2010). „Yanukovych set to become president as observers say Ukraine election was fair”. The Guardian. Kyiv. ISSN 1756-3224. OCLC 60623878. Архивирано из оригинала 27. 2. 2022. г. 
  34. ^ „Parliament passes statement on Ukraine's aspirations for European integration”. Kyiv Post. Interfax-Ukraine. 22. 2. 2013. Архивирано из оригинала 11. 1. 2023. г. Приступљено 24. 1. 2024. 
  35. ^ Dinan, Desmond; Nugent, Neil (ур.). The European Union in Crisis. Palgrave Macmillan. стр. 3, 274. 
  36. ^ Walker, Shaun (22. 9. 2013). „Ukraine's EU trade deal will be catastrophic, says Russia”. The Guardian (на језику: енглески). ISSN 0261-3077. Архивирано из оригинала 24. 7. 2020. г. Приступљено 12. 9. 2023. 
  37. ^ „Rada removes Yanukovych from office, schedules new elections for May 25”. Interfax-Ukraine. 24. 2. 2014. Архивирано из оригинала 10. 2. 2020. г. Приступљено 25. 2. 2015. 
  38. ^ а б „Ukraine President Yanukovich impeached”. Al Jazeera. 22. 2. 2014. Архивирано из оригинала 7. 9. 2020. г. Приступљено 25. 2. 2015. 
  39. ^ Sindelar, Daisy (23. 2. 2014). „Was Yanukovych's Ouster Constitutional?”. Radio Free Europe/Radio Liberty. Архивирано из оригинала 29. 7. 2020. г. Приступљено 25. 2. 2014. 
  40. ^ Feffer, John (14. 3. 2014). „Who Are These 'People,' Anyway?”. The Huffington Post. Архивирано из оригинала 18. 3. 2014. г. Приступљено 17. 3. 2014. 
  41. ^ Traynor, Ian (24. 2. 2014). „Western nations scramble to contain fallout from Ukraine crisis”. The Guardian. Архивирано из оригинала 23. 2. 2014. г. Приступљено 25. 2. 2015. 
  42. ^ На отмену закона о региональных языках на Украине наложат вето [The abolition of the law on regional languages in Ukraine will be vetoed] (на језику: руски). Lenta.ru. 1. 3. 2014. Архивирано из оригинала 28. 2. 2022. г. Приступљено 25. 2. 2015. 
  43. ^ Ayres, Sabra (28. 2. 2014). „Is it too late for Kyiv to woo Russian-speaking Ukraine?”. The Christian Science Monitor. Архивирано из оригинала 7. 1. 2022. г. Приступљено 25. 2. 2015. 
  44. ^ Kofman, Michael (2017). Lessons from Russia's Operations in Crimea and Eastern Ukraine. (PDF). Santa Monica, CA: RAND Corporation. ISBN 978-0-8330-9617-3. OCLC 990544142. Архивирано (PDF) из оригинала 17. 2. 2022. г. Приступљено 28. 9. 2021. „By March 26, the annexation was essentially complete, and Russia began returning seized military hardware to Ukraine. 
  45. ^ Polityuk, Pavel; Robinson, Matt (22. 2. 2014). Roche, Andrew, ур. „Ukraine parliament removes Yanukovich, who flees Kyiv in 'coup'. Reuters. Gabriela Baczynska, Marcin Goettig, Peter Graff, Giles Elgood. Архивирано из оригинала 9. 6. 2016. г. Приступљено 18. 11. 2020. 
  46. ^ „Počuča: Nagodio sam se, ne idem u zatvor zbog Ukrajine”. Radio Slobodna Evropa (на језику: српскохрватски). Приступљено 2. 3. 2022. 

Литература

уреди

Спољашње везе

уреди
  1. ^ Miller, Ian (2011). „Reviewed work: Hunger by Design: The Great Ukrainian Famine and its Soviet Context, Halyna Hryn”. Europe-Asia Studies. 63 (7): 1305—1307. JSTOR 41302146.