Википедија

Први рат за Нагорно-Карабах

ратни сукоб који је трајао 1988. до маја 1994. између Републике Азербејџан и већинских Јермена из Нагорно-Карабаха уз подршку Републике Јермени
(преусмерено са Рат у Нагорно-Карабаху)
За рат који се одиграо 2020 погледајте страницу Други рат за Нагорно-Карабах.

Први рат за Нагорно-Карабах је трајао од фебруара 1988. до маја 1994. између Републике Азербејџан и већинских Јермена из Нагорно-Карабаха уз подршку Републике Јерменије.

Први рат за Нагорно-Карабах
Део Нагорнокарабашког сукоба и распада Совјетског Савеза
Време20. фебруар 1988. — 12. мај 1994.
(6 година, 2 месеца, 3 седмице и 1 дан)
Место
Нагорно-Карабах, Јерменија и Азербејџан
Исход Победа јерменске стране
  • Бишкешки протокол
  • Блокада Јерменије од стране Турске све до 1993.
  • Мировни преговори са циљем одређивања будућности спорне територије
  • Спорадични погранични инциденти
Територијалне
промене		 Нагорно-Карабах је дејуре део Азербејџана, али дефакто контролу има непризната Нагорнокарабашка Република
Сукобљене стране
1988—1991.
Нагорнокарабашка АО
 Јерменска ССР
Јерменска револуционарна федерација[1][2]		 1988—1991.
 Азербејџанска ССР
Народни фронт Азербејџана
 СССР[3][4][5]

1991—1994.
 Нагорно-Карабах
 Јерменија
Нејерменске групе:

Помоћ у наоружању:

1991—1994.
 Азербејџан
Стране групе:

Подршка:

Помоћ у наоружању:

Команданти и вође
Јерменија Левон Тер-Петросјан
Република Арцах Самвел Бабајан
Република Арцах Монте Мелкоњан †
Република Арцах Сејран Огањан
Јерменија Аркадиј Тер-Тадевосјан
Јерменија Вазген Саркисјан †
Јерменија Грач Андресјан †
 Азербејџан Ајаз Муталибов
Азербејџан Абулфаз Елчибеј
Азербејџан Хејдар Алијев
Азербејџан Искандер Гамидов
Азербејџан Сурет Гусејнов
Азербејџан Рагим Газијев
Азербејџан Дадаш Рзајев
Азербејџан Мамедрафи Мамедов
Азербејџан Заур Рзајев †
Авганистан Гулбедин Хекматијар
Ичкерија Шамил Басајев
Јачина
20.000–30.000 (снаге НКР, укључујући 8.000 из Јерменије)[20] Укупно: 64.000
Турска: 350 официра и неколико хиљада добровољаца,[21] укључујући 200 Сивих вукова[12]
Авганистански муџахедини: 1.000–3.000[22][23]
Чеченски милитанти: 300[24]
Жртве и губици
Мртви:
5.856[25]–6.000[26]
Рањени:
20.000[27]
Нестали:
196[25]		 Мртви:
20.000–30.000[26][28][25]
Рањени:
50.000[26]
Нестали:
4.210[29]

Мртви цивили:
1.264 јерменских цивила. (укључујући држављане Јерменије[25])

167—763 азербејџанских цивила убијених 1992. од стране снага НРК.[30] Потпун износ мртвих азербејџанских цивила је непознат и вјероватно је укључен у укупан број мртвих и/или несталих цивила

Нестали цивили: 400 према нагорнокарабашкој државној комисије[29]

749 према азербејџанској државној комисији[29]

Расељени цивили: 100.000 Азербејџанаца[31]
из Јерменије, Нагорно-Карабаха и околних области

100.000—500.000 Јермена[31]
из Азербејџана, Нагорно-Карабаха и пограничних области Јерменије

На референдуму који је одржан у Нагорно-Карабаху већина гласача је гласала за припајање Јерменији, док су референдум бојкотовали Азери Нагорно-Карабаха. Како се распад Совјетског Савеза приближавао, почели су све насилнији сукоби између Јермена и Азера, што је довело до етничког чишћења са обе стране.[32][33]

Проглашење независности Азербејџана од Совјетског Савеза увело је овај регион у још већи конфликт.[34] Као што је Азербејџан прогласио независност од Совјетског Савеза, јерменска већина у Нагорно-Карабаху гласала је за отцепљење од Азербејџана и прогласила непризнату Републику Нагорно-Карабах.

Као резултат сукоба, расељено је чак 230.000 Јермена из Азербејџана и 800.000 Азера из Јерменије и Карабаха.[35][није у датим изворима] Руским посредовањем потписано је примирје у мају 1994. године.

Након завршетка рата, наредних година су вођени мировни преговори између Јерменије и Азербејџана уз посредовање Минске групе ОЕБС-а, али крајње мировно решење никада није постигнуто. Као последица тога, област Нагорно-Карабаха је наставила да представља предмет спора између две стране и у наредним деценијама, при чему је Република Арцах остала дефакто независна, али међународно непризната. Тензије су настављене, уз повремено избијање оружаних сукоба. Јерменске снаге су окупирале и држале под контролом око девет одсто територије Азербејџана ван простора енклаве, све до избијања новог великог рата у Нагорно-Карабаху 2020. године.

Позадина уреди

Нагорно-Карабах уреди

Територија модерног Нагорно-Карабаха у I миленијуму пре нове ере била је насељена кавкаским аутохтоним племенима. У II веку пре нове ере, ову територију је анектирала Краљевина Јерменија и била је у њеном саставу до краја IV века.[36] Крајем IV века ова област је била прикључена Персији. Од средине VII века до краја IX века је под арапском влашћу. У 17. веку је на подручју данашњег Нагорно-Карабаха постојало пет јерменских кнежевина, које су представљале последњи вид јерменске државности пре коначног пада под туђинску власт. Године 1813. област је припојена Руској Империји.

Територија Нагорно-Карабаха је данас још увек у великој мери предмет спора између Јермена и Азера. Тренутни сукоб има своје корене у догађајима после Првог светског рата. Непосредно пре капитулације Отоманског царства, Руска Империја је пропала у новембру 1917. године и Русија је тада пала под контролу бољшевика. Три нације на Кавказу, Јермени, Азери и Грузини, раније под владавином Руса, прогласили су своју независност и формирали Закавкавску федерацију која је нестала после само три месеца постојања.[37]

Јерменско-азербејџански рат (1918—1920) уреди

Убрзо је избила борба између Демократске Републике Јерменије и Демократске Републике Азербејџан у три специфичне регије: Нахчивана, Зангезура (данас јерменска покрајина Сјуник) и Нагорно-Карабаха. Јерменија и Азербејџан спорили су се где ће бити границе ове три провинције. Карабашки Јермени су покушали да прогласе независност, али нису успели да ступе у контакт са Републиком Јерменијом. После пораза Османског царства у Првом светском рату, британске трупе су 1919. године окупирале јужни Кавказ. Британска команда привремено је поставила азербејџанског државника Хосров-бек Пашу Султанова за гувернера Нагорно-Карабаха и Зангезура, до доношења коначне одлуке на Париској мировној конференцији.[38]

Совјетска окупација уреди

Два месеца касније, совјетска 11. армија напала је Кавказ и у року од три године, кавкаске републике су ушле у састав новоформиране Транскавкаске Совјетске Федеративне Социјалистичке Републике. Бољшевици су потом створили седмочлану комисију за Кавказ (скраћено Кавбиро) на челу са Стаљином, са задатком да решава главна питања на Кавказу.[39] Дана 4. јула 1921. чланови одбора гласали су 4:3 у корист доделе Карабаха новонасталој Совјетској Социјалистичкој Републици Јерменији, али дан касније Кавбиро је поништио своју одлуку и гласао да регион буде у оквиру Совјетске Социјалистичке Републике Азербејџан иако су чак 94% становништва били Јермени.[40][41]

Током година совјетске владавине становници Нагорно-Карабаха су задржали јаку жељу да се припоје Јерменији.[42]

Оживљавање Карабашког питања уреди

 
Михаил Горбачов

Као нови генерални секретар Совјетског Савеза, Михаил Горбачов је дошао на власт 1985. године и почео је да спроводи своје планове за реформу Совјетског Савеза уобличене у политици перестројке и гласности. Лидери Карабаха су, позивајући се на политику гласности, затражили уједињење аутономне покрајине са Јерменијом 20. фебруара 1988.[43] Јерменски лидери су се жалили да јерменски језик није заступљен ни у школским уџбеницима, а ни у телевизијским емисијама у Карабаху.[44] Жалили су се да се спроводи азеризација Нагорно Карабаха, и да се повећава број Азера, па је у Нагорно-Карабаху удео јерменскога становништва 1988. године пао на три четвртине укупнога становништва.[45]

Јермени су почели да протестују у Јеревану, захтевајући уједињење са Нагорно-Карабахом. Ово је навело Азере да организују контрапротест у Бакуу. Дана 10. марта Горбачов је изјавио да се границе између република неће мењати, позивајући се при томе на члан 78. совјетског устава.[46] Горбачов је такође изјавио да је још неколико других региона у Совјетском Савезу тражило територијалне промене, па је због тога сматрао да би прекрајање граница између Јерменске ССР и Азербејџанске ССР представљало опасан преседан. Али Јермени се нису слагали са одлукама Кавбироа из 1921. и сматрали су да треба исправити ту историјску грешку по принципу самоопредељења, једнога од темељних уставних начела.[46] Азери су са друге стране подржали Горбачовљеву одлуку да се не мењају границе.[47]

Аскеран и Сумгајит уреди

Етнички сукоби убрзо су избили између Јермена и Азера који живе у Карабаху и Јерменији. Већ крајем 1987. Азери, који живе у местима Капан и Мегри у Јерменији, су се жалили да су били присиљени да због инцидената са својим јерменским суседима напусте своје домове. У новембру 1987. два вагона пуна Азера стигла су на железничку станици у Бакуу. У каснијим интервјуима, градоначелници ова два места су негирали постојање инцидената.[48]

Дана 22. фебруара 1988. дошло је до сукоба између Јермена и Азера у близини града Аскеран у Нагорно-Карабаху. Током сукоба два младића азерске националности су убијена. У једног од њих вероватно је пуцао локални азерски полицајац случајно или након свађе.[37][49]

Говорећи на митинзима, један азерски избеглица из јерменског града Капан оптужио је Јермене за убиства и злочине, помињући силовање жена и сечење њихових груди.[47] Према совјетским медијима радило се о нетачним наводима, а многи медији су помињали да су говорници на митингу били агенти провокатори.[50] Неколико сати након тога митинга почео је погром над јерменским становништвом у граду Сумгајит, који се налази око 25 km северно од Бакуа. У овом погрому је према совјетским изворима живот изгубило 32 човека (26 Јермена и 6 Азера), мада Јермени сматрају да прави број није пријављен.[51] После погрома готово сви становници јерменског порекла напустили су Сумгајит. Након три дана насиља над Јерменима совјетске снаге ушле су у град и угушиле нереде 1. марта 1988. године.[52]

Дана 23. марта Врховна команда Совјетског Савеза одбацила је захтеве Јермена да због погрома препусти Нагорно-Карабах Јерменији. Трупе су послате у Јереван да спрече протесте против одлуке совјетских власти. Горбачов је покушао да стабилизује регион, али без успеха, јер су обе стране остале бескомпромисне.[53]

Међуетничко насиље уреди

Црни јануар уреди

Етнички сукоби су узимали све већи данак у обе републике. То је приморало већину Јермена у Азербејџану ван Нагорно-Карабаха да побегну у Јерменију и већину Азера у Јерменији да побегну у Азербејџан.[34] У јануару 1989. централна влада у Москви привремено је преузела контролу у региону, а тај потез су поздравили многи Јермени.[37]

У јануару 1990. десио се још један погром Јермена у Бакуу што је приморало Горбачова да прогласи ванредно стање и пошаље трупе Министарства унутрашњих послова да успоставе ред. Усред растућег покрета за независност у Азербејџану, Горбачов је послао оружане снаге да спречи колапс Совјетског Савеза. Трупе су добиле наређење да заузму Баку у поноћ 20. јануара 1990. године. Становници су тврдили да су снаге Министарства унутрашњих послова прве отвориле ватру, док је Министарство унутрашњих послова то негирало.[54][54] У граду је уведен полицијски час. Сукоби између Министарства унутрашњих послова и Азербејџанског народног фронта били су уобичајени, а у једном таквом сукобу у Бакуу убијено је преко 120 Азера и осам припадника Министарства унутрашњих послова Совјетског Савеза.[55] Ови догађаји названи су црни јануар.

Борбе у Казакху уреди

Азербејџан је имао неколико ексклава на територији Јерменије. Почетком 1990. на путу поред села Баганис који се налази на граници са Азербејџаном дошло је до напада припадника милиције из Азербејџана.[56] У исто време, јерменске снаге напале су азербејџанске ексклаве унутар територије Јерменије, као и гранична села у областима Казакх и Садарак у Азербејџану. Дана 26. марта 1990. неколико возила јерменских паравојних јединица стигло је у село Баганис на јерменској граници. У сумрак су прешли границу и напали азербејџанско село Баганис Ајрум. Око 20 кућа је спаљено и 8 до 11 сељана азерске националности је убијено.[57] Када су припадници Министарства унутрашњих послова Совјетског Савеза стигли у Баганис Ајрум, нападачи су већ побегли.[56]

Операција Прстен уреди

Ајаз Муталибов који је био на власти у Азербејџану, обратио се Горбачову 1991. за подршку у покретању заједничке војне операције у циљу разоружавања јерменских екстремиста. Операција је названа Прстен. Задатак операције је био да се насилно депортују Јермени који живе у селима региона Шахумијан. Совјетски и азербејџански званичници су желели да застраше јерменски народ да одустане од својих захтева за уједињење.[34]

Операција Прстен показала се контрапродуктивном тако да је насилним карактером међу Јерменима учврстила веровање да је једино решење да се пружи оружани отпор, па је почело формирање добровољачких одреда.[37]

Изградња војске уреди

Спорадичне борбе између Јермена и Азера интензивиране су након операције Прстен. И код Јермена и код Азера дошло је до регрутовања хиљада добровољаца у импровизовану војску. Многе жене у Нагорно-Карабаху приступиле су војсци и учествовале у борбама, као и у другим помоћним активностима, попут пружања прве помоћи и евакуације рањених са ратишта.

Бивши војници Совјетског Савеза, такође су понудили своје услуге за обе стране. На пример, бивши совјетски генерал Анатолиј Зиневич, био је укључен у планирање и спровођење многих операција јерменских снага. До краја рата био је на положају начелника штаба оружаних снага Републике Нагорно-Карабаха.

Процењени износ војне снаге и војних возила код сваког ентитета који је био укључени у сукоб за период 1993—1994. био је:

Ентитет Војници Артиљерија Тенкови Оклопни транспортери Оклопна борбена возила Борбени авиони Хеликоптери
Нагорно-Карабах 20.000 16 13 120 N/A N/A N/A
Јерменија 20.000 160[58]-170 77[58]-160 150[58]-240 39[58]-200 3[58] 13[58]
Азербејџан 42.000 388[58]-395[59] 436[58]-458[59] 558[58]-1264[59] 389[58]-480 63[58]-170 45-51

Ране јерменске победе уреди

Коџали уреди

Званично, новонастала република Јерменија демантовала је било какву умешаност у допремању оружја, горива и хране или пружању било какве логистичке подршке сепаратистима у Нагорно-Карабаху. Међутим, Левон Тер-Петросјан је касније признао да их је снабдевао логистичким залихама и исплаћивао плате сепаратистима, али је демантовао слање својих трупа у борбу. Јерменија се суочила са блокадом Азербејџана као и са притиском суседа Турске која је стала на страну Азербејџана.[60] Једина копнена веза коју је Јерменија имала са Карабахом била је кроз узак планински коридор до ког се једино могло доћи хеликоптером. Једини аеродром у региону био је у малом граду Коџалију, који се налазио седам километра од Степанакерта са приближно 6.000 до 10.000 становника. Коџали је такође служио као артиљеријска база и од 23. фебруара из њега су бомбардоване јерменске и руске трупе у престоници.[47] Крајем фебруара Коџали је већином био одсечен. Дана 26. фебруара, јерменске снаге уз помоћ оклопних јединица покренуле офанзиву за заузимање Коџалија.

Тврдње азербејџанске стране да су јерменске снаге након заузимања Коџалија убиле неколико стотина цивила који су бежали из града потврдили су и други извори попут Хјуман рајтс воча, организације за људска права Мемориал али и биографија врховног јерменског команданта Монте Мелкоњана коју је објавио његов брат.[61] Јерменске снаге су претходно изјавиле да ће напасти град и да ће оставити копнени коридор како би цивили побегли кроз њега. Када је напад почео јерменске снаге су бројчано надмашиле одбрамбене снаге које су заједно са цивилима покушале да се повуку на север до града Агдама који су држали Азери. Писте на аеродрому биле су намерно уништене па су биле ван употребе. Јерменске снаге су кренуле у потеру за војницима и цивилима који су се повлачили кроз коридор и отворили ватру на њих убијајући и војнике и цивиле.[61] Јерменски владини званичници одбацили су оптужбе за масакр.

Укупан број жртава није тачно утврђен, али конзервативни извори сматрају да број жртава износи 485 страдалих.[37] Званичан број погинулих судећи по азербејџанским званичницима током догађаја од 25. до 26. фебруара је 613 цивила укључујући 106 жена и 83 деце.[62] Дана 3. марта 1992. новине „Бостон глоуб“ су известиле да је 1000 људи убијено током четири године конфликта. Цитирали су градоначелника Коџалија Мемедова који је изјавио да се 200 људи води као нестало, да је 300 било заробљено и да је 200 повређено током борби.[63] У извештају организације за људска права Хелсинки воча из 1992. године стоји да су припадници азербејџанске војске у униформама и са оружјем били измешани са масама цивила и да је то разлог због кога су јерменске снаге отвориле ватру на њих.[64]

Освајање Шуше уреди

Када су Јермени лансирали једну од првих офанзива на Степанакерт 13. фебруара 1988. многи Азербејџанци су се повукли у утврђење у Шуши. Дана 28. марта азербејџанска војска је кренула у напад на Степанакерт из села Џангасан нападајући непријатељске положаје изнад села Киркиџан и у подне следећег дана заузели су позиције близу града, али су их Јермени брзо одбили.[65]

У месецима који су следили након освајања Коџалија, азербејџански команданти који су држали последње утврђење у региону град Шушу ракетирали су Степанакерт ракетама типа Град. До априла бомбардовање је натерало 50.000 људи који су живели у Степанакерту да се сакрију у подземне бункере и подруме.[66]

Дана 8. маја неколико стотина наоружаних Јермена уз подршку тенкова и хеликоптера напало је азербејџанско утврђење Шушу. Жестоке борбе водиле су се на градским улицама и неколико стотина људи је погинуло на обе стране. Бројчано слабији Азери почели су да се повлаче и 9. маја борбе су завршене.[67]

Заузеће Шуше гласно је одјекнуло у суседној Турској. Њени односи са Јерменијом су се погоршали након отцепљења Јерменије од Совјетског Савеза, а још су се више погоршали као резултат јерменског освајања у региону Ногорно-Карабах. Премијер Турске Сулејман Демирел рекао је да је био под константним притиском народа да његова земља интервенише. Демирел је био против такве интервенције говорећи да би улазак Турске у рат изазвао још већи конфликт између муслимана и хришћана.[68]

Турска никад није послала трупе у Азербејџан, али је послала војне саветнике. У мају 1992. војни командант плаћеничких снага Јевгениј Шапошников упутио је упозорење западним нацијама посебно Сједињеним Државама да се не мешају у конфликт говорећи да ће то довести до Трећег светског рата.[34]

Чеченски контингент под вођством Шамила Басајева била је једна од јединица која је учествовала у конфликту. Судећи по Азербејџанском пуковнику Азеру Рустамову стотине чечеснких добровољаца пружило је непроцењиву помоћ у борбама под вођством Шамила Басајева и Самала Радујева.[69] Басајев је био један од последњих бораца који је напустио Шушу. Судећи по извештају руских новина Басајев је касније изјавио да је током своје каријере његов батаљон само једном поражен, и да је тај пораз уследио у Карабаху у борби са Дашнак батаљоном.[69] Касније је рекао да је повукао своје снаге из конфликта зато што је изгледало да се рат више водио због национализма него због религије.[69] Басајев је прошао директну војну обуку у руским војним снагама током рата у Абхазији 1992—1993. Други Чечени који су тренирани од стране руске војске борили су се на страни Русије у Абхазији против Грузије и на страни Азера против Јермена у Нагорно-Карабаху.[70]

Ескалација уреди

Операција Горанбој уреди

 
Уништени азербејџански МТ-ЛБ оклопни транспортери

Операција Горанбој је операција великих размера коју су Азери покренули у лето 1992. и чији је циљ био преузимање контроле над целим Нагорно-Карабахом. Ова офанзива се сматра јединим успешним пробојем азербејџанске војске и највећим азербејџанским успехом у шест година дугом сукобу. Такође, означава почетак нове, интензивне фазе рата. У операцији је учествовало преко 8.000 азерских војника и четири додатна батаљона, најмање 90 тенкова и 70 борбених возила пешадије, а коришћени су и Ми-24 хеликоптери.

Дана 12. јуна 1992, Азери су напали регион Аскеран који се налазио у центру Нагорно-Карабаха. Две групе од око 4.000 војника напале су положаје на северу и југу Аскерана. Као резултат жестоких борби успели су да успоставе контролу над неким насељима у региону. Контрола је успостављена у Нахичеванику, Довшанлију, Пирджамалу, Дагразу и Агбулаку. Дана 4. јула 1992, Азери су освојили највећи град у региону, Мардакерт. Процењује се да је 30.000 јерменских избеглица било приморано да побегне из региона.

Међутим Јермени су успели да реорганизују војску и да крену у противофанзиву.[37] До јесени 1992, азербејџанска војска је претрпела тешке губитке, а у фебруару и марту наредне године јерменска противофанзива преокренула је ток рата.

Покушај заузимања Мардакерта и Мартунија уреди

Крајем јуна била је планирана нова, мања азербејџанска офанзива, овога пута на град Мартуни у југоисточном Карабаху. У нападу је учествовало неколико десетина тенкова и оклопних борбених возила. Међутим, снаге које су браниле провинцију Мартуни, на челу са Монте Мелконијаном успеле су да зауставе напад.[67]

Зима уреди

Током зиме 1992, обе стране су се у великој мери уздржавале од лансирања великих офанзива, како би резерве, као што су гас и струја, биле сачуване за домаћу употребу. У Грузији је почео нови талас грађанских ратова против сепаратиста у Абхазији и Осетији. Уништен је нафтовод који води од Русије до Јерменије, због чега су зиму 1992—1993. многе породице широм Јерменије и Карабаха провеле без грејања и топле воде.[71]

Набавке житарица су биле отежане. Јерменска дијаспора донирала је новац за куповину залиха. У децембру, две испоруке од 33.000 тона жита стигле су из Сједињених Америчких Држава преко Црног мора и луке Батуми у Грузији.[71] У фебруару 1993, Европска економска заједница донирала је 4,5 милиона евра Јерменији.[71]

Протерани Азери су били приморани да живе у импровизованим камповима. Међународни Црвени крст је дистрибуирао ћебад и храну за избеглице.[72]

Година 1993. уреди

Келбаџар уреди

Регион Келбаџар је смештен западно од границе северног Карабаха. Са популацијом од око 60.000, неколико десетина места је било насељено углавном Азерима и Курдима.[73] У марту 1993, објављено је да су област Мартакерт коју насељавају Јермени гранатирали Азери који живе у Келбаџару. То је био повод да након успешне акције у региону Мартуни, Мелконијан и његови борци добију задатак да заузму и регион Келбаџар.[67] Напад је почео 2. априла, а јерменске снаге су напредовале према Келбаџару из два правца. Већ 3. априла јерменске снаге су заузеле целу област.[67]

Офанзива је изазвала међународно негодовање против јерменске владе, јер је ово био први пут да су јерменске снаге напустиле територију Нагорно-Карабаха и да су прешли на територију Азербејџана. Дана 30. априла, у Савету безбедности Уједињених нација (СБ УН) изгласана је резолуција 822, коју су предложили Турска и Пакистан. У резолуцији је наглашено да Нагорно-Карабах представља део Азербејџана и захтевано да се јерменске снаге повуку из Келбаџара.[74] Хјуман Рајтс Воч је закључио да су током офанзиве на Келбаџар јерменске снаге починиле бројна кршења правила ратовања, укључујући и присилно исељавање цивилног становништва и узимање талаца.[73]

Агдам, Физули, Џабрајил и Зангилан уреди

 
Хачкар посвећен Монте Мелконијану у Јеревану

Док се народ Азербејџана прилагођавао новој политичкој ситуацији у земљи, Јермене је потресло Мелконијаново убиство 12. јуна у борбама у близини града Мерзулија. Јерменске снаге су искористиле политичку кризу у Бакуу која је довела до тога да фронт у Карабаху буде слабо брањен.[37] Услед политичких превирања, Азербејџан је у наредна четири месеца изгубио пет округа ван Карабаха као и сам север покрајине.[37] Азерске снаге нису биле способне да у том тренутку пруже значајнији отпор јерменској војсци и повлачиле су се ка унутрашњости.[37] Крајем јуна јерменске трупе су ушле у Мардакерт, последње велико упориште Азера у Карабаху, a већ почетком јула јерменске снаге су започеле нови напад и заузеле највећи део региона Агдам који се налазио ван граница самог Карабаха.

Дана 4. јула артиљеријским ударима започео је напад јерменских снага на административни центар региона град Агдам који је у борбама готово разрушен, а азерска војска и цивили су напустили град. Средином августа јерменске трупе су покренуле нову офанзиву у циљу заузимања јужних азерских региона Физули и Џабрајил.

 
Рушевине у Агдаму

Упоредо са напредовањем јерменске војске турска премијерка Тансу Чилер је у Бакуу упозорила јерменску владу да не спроводи никакве акције против Нахчиванске Аутономне Републике и затражила је повлачење јерменских трупа са азерске територије. Већ почетком септембра, неколико хиљада турских војника је стационирано на границу између Турске и Јерменије. Снаге Руске Федерације које су биле смештене у базама у Јерменији послате су у граничну област са Турском како би се спречио евентуални напад Турске на Јерменију.

До почетка септембра азербејџанске снаге су биле у потпуном расулу. Већина тешког наоружања које су добили или купили од Руса било је уништено или напуштено током борби. Од јуна 1992. када је почела офанзива, јерменске снаге су заробиле на десетине тенкова, оклопних возила и артиљерије. У телевизијском интервјуу марта 1993. Монте Мелконијан је изјавио да су само његове снаге од почетка офанзиве јуна 1992. заробиле или уништиле укупно 55 тенкова типа Т-72, 24 БМП-2 и 15 оклопних транспортера те 25 комада тешке артиљерије.[37] Серж Саргсјан, тадашњи вођа оружаних снага Карабаха, тврдио је да је током целог рата заробљено 156 тенкова.[37]

Доказ немоћи Азера најјасније се видео када је Алијев био присиљен да регрутује између 1000 и 1500 авганистанских муџахедина и арапских бораца. Иако је азербејџанска влада одбацила ове тврдње као неистините, стенограми и фотографије јерменских обавештајаца су потврђивали та нагађања.[34] Инострани извори тврдили су да је помоћ у људству стизала и из Пакистана и Чеченије, чије борце је предводио герилац Шамил Басајев.[75] Америчка нафтна компанија Мега ојл (енгл. Mega Oil) унајмила је неколико америчких војних инструктора за војску Азербејџана, а за узврат је добила право на експлоатацију нафтних поља у азербејџанским водама Каспијског мора.[76]

Ваздушни рат уреди

Током ваздушног рата у Карабаху претежно су били коришћени борбени авиони и хеликоптери. Примарни транспортни хеликоптери који су коришћени били су Ми-8 и модернији Ми-17 које су користиле обе стране. Јуришни хеликоптер Ми-24 су такође користиле обе стране.

Јерменско ваздухопловство састојало се од само два авиона Сухој Су-25 за блиску подршку од којих је један страдао од пријатељске ватре. Такође су имали неколико летелица типа Су-22 и Сухој Су-17, али ови авиони нису коришћени током рата.[77]
Азербејџанско ратно ваздухопловство састојало се од 45 борбених летелица којима су често управљали искусни руски и украјински пилоти, плаћеници из бивше совјетске војске. Летели су у мисијама изнад Карабаха у авионима као што су МиГ-25 и Сухој Су-24, као и у нешто старијим авионима као што је МиГ-21. Они су примали месечну плату од 5.000 рубаља, а полетали су са ваздухопловних база у Азербејџану, често бомбардујући Степанакерт.[77]

Неколико њих Јермени су оборили уз помоћ Руса, како је тврдио један од команданата пилота. Многи од пилота суочавали су се са страхом да ће бити убијени ако их оборе. Добро постављен систем ПВО онемогућио је Азербејџан да покрене више напада.

Токови напада 1993/94. уреди

У октобру 1993. Хејдар Алијев је формално изабран за председника. Он је обећао да ће увести ред у земљу и да ће повратити изгубљене територије. У октобру су се Азербејџану придружили плаћеници. Зиму су обележили слични услови као и претходне године, обе стране су скупљале дрво и намирнице месецима унапред. Донете су две резолуције УН и СБ о Нагорно-Карабаху (874 и 884) у октобру и новембру.[74]

Почетком јануара азербејџанске снаге и авганистански герилци повратили су део округа Физули, укључујући и железнички чвор Хорадиз на иранској граници, али нису успели да заузму сам град Физули.[78] Дана 10. јануара 1994. покренута је офанзива Азера према региону Мартакерт као покушај да се заузме северни део области. На почетку је офанзива била успешна па су успели да заузму неколико делова Карабаха на северу и југу, али су убрзо заустављени. Република Јерменија послала је регруте, регуларну војску, као и припаднике министарства унутрашњих послова да зауставе напредовање Азера у Карабаху.[73] Да би ојачала своје редове јерменска влада је издала декрет о регрутовању мушкараца до 45 година старости. Азери су заробили неколико војника регуларне јерменске војске.[73]

Азерска офанзива је постајала све интензивнија. Мушкарци млађи од 16 година са мало или без имало обуке били су регрутовани и послати да учествују у неуспешним таласима људских напада. Оваква тактика коришћена је у Ирану током Ирачко-иранског рата. Две офанзиве које су покренуте током зиме коштале су Азере 5.000 људи док су Јермени изгубили неколико стотина војника.[34] Главна азербејџанска офанзива имала је за циљ освајање округа Келбаџар, чиме би угрозили Лачински коридор. На почетку је напад наишао на слаб отпор па су Азери заузели кључни прелаз Омар. Међутим, јерменске снаге су брзо реаговале и у најкрвавијим сукобима од почетка рата успеле да униште азерске снаге. Неколико азерких бригада било је изоловано када су Јермени повратили прелаз Омар. На крају су били опкољени и уништени.

Примирје 1994. уреди

 
Границе Републике Нагорно-Карабах после примирја.

Након шест година интензивних борби обе стране биле су спремне за примирје. Азербејџан, након што је исцрпео скоро све своје војне ресурсе, уздао се у примирје које би требало потписати посредовањем ОЕБСа или Русије пошто је јерменским командантима био отворен пут ка Бакуу. Дошло је до побољшања дипломатских односа између Јерменије и Азербејџана у мају.[34] До последњег обрачуна у овом сукобу дошло је у близини Шахумијана, где је дошло до неколико мањих обрачуна између азерских и јерменских снага на Гујлстану.

Дана 16. маја лидери Јерменије, Азербејџана, Нагорно-Карабаха и Русије састали су се у Москви како би потписали примирје, које је било позив за прекид непријатељства. У Азербејџану су многи поздравили примирје, док су неки били против тога да војници мировне мисије који би били привремено ту смештени буду из Русије. Спорадичне борбе наставиле су се у региону, али је са свих страна стигло саопштење да ће поштовати примирје.[79]

Медијска покривеност уреди

Вредне снимке сукоба забележили су новинари на обе стране. Међу њима је био Вардан Хауанисијан који је на Трајбек филмском фестивалу 2007. године добио награду за најбољи документарни филм „Прича људи у рату и миру“, као и Чингиз Мустафајев који је постхумно нарађен титулом народног хероја у Азербејџану. Јерменско-руски новинар Дмитри Писаренко који је провео годину дана на фронту и који је снимио многе битке касније је написао да су и јерменски и азербејџански новинари радили под утицајем своје владе и да су „жртвовали објективност зарад идеологије“. Јерменски војни команданти били су спремни да дају изјаве за новинаре кад су Азери покренули војну офанзиву, критикујући њихове команданте за покретање великог артиљеријског бомбардовања и хвалећи своје војнике који су се, иако бројчано слабији, храбро одупрли противнику. Међутим, они нису хтели да дају изјаве када су јерменске снаге заузеле мало село изван Нагорно-Карабаха како не би морали да оправдавају те поступке. Зато су јерменски новинари били креативни, представили су тај догађај као контраофанзиву и као неопходну војну операцију.[80]

Страни новинари су се више бавили Совјетским Савезом наглашавајући да је пун етничких сукоба и да је Нагорно-Карабах само један од њих. Због недостатка информација о самим коренима сукоба стране новине су преплавиле информације да је верски фактор главни извор сукоба, јер је чињеница била да су Јермени претежно били хришћани, а Азери муслимани.[81] Према Кариму, читаоци су већ били свесни раста снаге исламистичких војски на блиском истоку па су новинари искористили прилику да их известе о „Муслиманским злочинима над хришћанском мањином“.[82] Религија је непотребно наглашавана више од политичких, територијалних и етничких фактора, са врло ретким освртањем на демократске и покрете самоопредељења у обе земље. Тако је било до масакра у Коџалију крајем фебруара 1992. године када су јерменске јединице убиле на стотине азерских цивила, када је позивање на религију престало. Студија која је обухватила четири највећа канадска новинска листа показала је да су поједини новинари покушали да масакар над Азерима прикажу као секундаран проблем и да су се у тим извештајима ослањали на порицања јерменских власти.[82]

Насиље након прекида ватре и посредовање уреди

Данас је Нагорно-Карабах један од неколико замрзнутих конфликата у бившим совјетским државама, заједно са молдавским Придњестровљем, као и отцепљеним регионима Грузије, Абхазијом и Јужном Осетијом. Карабах је де јуре део Азербејџана, али де факто контролу над територијом има међународно непризната Република Нагорно-Карабах.[83]

Насупрот извештајима медија који су увек потенцирали верску разлику између Јермена и Азера као главни разлог сукоба, он је настао примарно због територије и нарушених људских права Јермена у Карабаху. Од 1995. године уз посредовање ОЕБС-а Минска група је у договору са владама Јерменије и Азербејџана успела да пронађе ново решење. Усвојени су бројни предлози, али су обе стране морале да пристану на бројне уступке. Један такав предлог захтевао је да се јерменске снаге повуку из седам региона који су окруживали Карабах, док је Азербејџан поделио нека своја економска средства укључујући и део зараде од нафтовода који је ишао од Бакуа кроз Јерменију до Турске.[84] Други предлози захтевали су да Азербејџан да најширу могућу аутономију Карабаху гарантујући му тако пуну независност. Јерменија је такође била под притиском да ће бити искључена из великих економских пројеката у региону укључујући Нафтовод Баку-Тбилиси-Чејхан и пругу Карс–Тбилиси-Баку.[84]

Према речима бившег председника Јерменије Левона Тер-Петросијана, давањем одређених територија Карабаха Азербејџану сукоб би био завршен 1997. године. Мировни споразум је могао бити закључен и утврђен статус Нагорно-Карабаха. Тон-Петросијан је приметио да је руководство Нагорно-Карабаха приступило максималистички и да су мислили да могу да добију више. Јермени су одбили већину предлога о аутономији јер су сматрали да је то ствар о којој се не може преговарати. Азербејџан такође није хтео да попусти и претио је наставком непријатељства.[85] Дана 30. марта 1998. Роберт Коцаријан је изабран за председника. Он је одбијао све позиве за израду договора о решењу конфликта. Године 2001. Коцаријев и Алијев су се срели на Ки Весту на Флориди, на преговорима о миру који су одржани под покровитељством Организације за европску безбедност и сарадњу. Док је неколико западних дипломата изразило оптимизам, немогућност да се становништво обе земље припреми на компромис је осујетила наде за мирно решење.[86]

Процењује се да је милион људи расељено током сукоба. Такође се процењује да је 400.000 Јермена који су живели у Азербејџану побегло у Јерменију или Русију, а да је још 30.000 побегло из Карабаха.[87] Многи који су напустили Карабах вратили су се када се рат завршио. Око 800.000 Азербејџанаца је протерано из Јерменије и Карабаха.[35] И многи припадници других националних група из Карабаха били су приморани да живе у избегличким камповима које су подигле владе Азербејџана и Ирана.[88]

Последице рата играле су улогу и у убиству јерменског поручника Гургена Маркариана кога је у фебруару 2004. године на НАТО семинару у Будимпешти у Мађарској секиром искасапио његов азербејџански колега Рамил Сафаров.[89] Азербејџанско непријатељство према свему што је јерменско довело је до уништења на хиљаде јерменских средњовековних надгробних споменика познатих као „хачкари“, на масовном гробљу у Јулфи у Накичевану. Ово рушење је привремено заустављено када је први пут откривено 1998, али је потом настављено крајем 2005. Азербејџан је упоредио јерменску контролу у региону са нацистичком окупацијом СССР током Другог светског рата.[37]

Тренутна ситуација уреди

Након рата, многе организације су донеле резолуције које су се односиле на конфликт. Тако је 25. јануара 2005. Савет Европе усвојио необавезујућу резолуцију 1416 која је критиковала „велике етничке прогоне и стварање моноетничке земље“ и прогласила да су јерменске снаге окупирале територију Азербејџана.[90][91] Дана 14. маја 2008. тридесет девет земаља из састава Генералне скупштине Уједињених нација гласало је за резолуцију 62/243 у којој се позивало на „безусловно и потпуно повлачење јерменских снага са свих окупираних територија Републике Азербејџан“. Скоро сто земаља се уздржало од гласања, док је седам земаља, укључујући и три водеће државе Минске групе — Русију, САД и Француску, гласало против резолуције.[92]

Током самита Организације исламске конференције 14. марта 2008. и седнице Савета министара спољних послова ОИК-а 18—20. маја 2008, државе чланице су усвојиле резолуцију бр. 10/11 и резолуцију бр. 10/37 Савета министара спољних послова. Обе резолуције осудиле су „агресију Јерменије против Азербејџана“ и позвале на непосредну примену резолуција Савета безбедности УН 822, 853, 874, 884.[93] Као одговор, јерменски лидери су изјавили да Азербејџан „експлоатише ислам како би сакупио већу међународну подршку“.[94]

Почетком 2008. године дошло је до пораста тензија између Јерменије и Нагорно-Карабаха с једне и Азербејџана с друге стране. Председник Алијев је поновио да ће Азербејџан прибећи употреби силе уколико то буде потребно да се поврати територија која је ван контроле власти у Бакуу.[95] Истовремено, инциденти у којима се кршио прекид ватре постали су све учесталији. Најтежи инцидент догодио се 5. марта 2008. године када је погинуло 16 војника на обе стране. Обе стране су оптуживале другу страну да је изазвала сукоб.[96] Новост у последњем обрачуну била је употреба артиљерије, док су у претходним инцидентима коришћени снајпери и аутоматске пушке.[97] Смртоносни инциденти догодили су се и у лето 2010. године.

Године 2008. Михаил Барабанов је у тексту у „Москов дифенс брифу“ изнео мишљење да ће се због великих средстава које је Азербејџан улагао у војску биланс снага променити у корист Азербејџана па „Јермени неће моћи да одрже корак у наоружавању са нафтом богатом државом као што је Азербејџан и то би могло довести до дестабилизације замрзнутог конфликта између ове државе“.[98] Други аналитичари су изнели много опрезнија запажања, уз напомену да постоји много очигледних недостатака у азербејџанској администрацији и војсци и приметили да је и војска у Нагорно-Карабаху у стању пуне приправности.[99]

Сукоби у Нагорно-Карабаху 2016. уреди

Главни чланак: Сукоби у Нагорно-Карабаху 2016.

Почетком априла 2016. године десио се први већи војни сукоб између Републике Азербејџан и већинских Јермена из Нагорно-Карабаха уз подршку Републике Јерменије, након примирја потписаног 1994. Сукоб је почео 1. априла 2016. нападом оружаних снага Републике Азербејџан на непризнату Републику Нагорно-Карабах.[100] Сукоби су окончани 5. априла, без значајних територијалних промена.[101] У сукобима је погинуло, према различитим изворима, од 200 до 300 војника на азербејџанској и од 88 до 94 на јерменској страни. Више десетина цивила је погинуло, а Војска Азербејџана је током сукоба починила и ратне злочине над јерменским заробљеницима и цивилима. Један азербејџански војник је објавио фотографију са одсеченом главом Језидског војника који је служио у војсци Јерменије.

Види још уреди

 
Први рат за Нагорно-Карабах на Викимедијиној остави.

Референце уреди

  1. ^ Ordway, John (30. 7. 2004). „Party Primer: Top Armenian Political Parties”. WikiLeaks. Архивирано из оригинала (For Official Use Only) 22. 12. 2015. г. „Members of the ARF fought actively in the Karabakh conflict and the party had its own military units. Later, when Karabakh and Armenia formed regular armies, some of the Dashnak units merged with the armies, others were disarmed.” 
  2. ^ Rieff, David (1997). „Case Study in Ethnic Strife”. Council on Foreign Relations. Архивирано из оригинала 24. 6. 2016. г. Приступљено 6. 4. 2016. „The Dashnaks, of course, are the ones who did the heavy lifting on the ground. Their men, including a substantial number of volunteers from the diaspora, did a great deal of the fighting and dying before the cease-fire.” 
  3. ^ Hoge, James F. (2010). The Clash of Civilizations: The Debate. Council on Foreign Relations. стр. 17. ISBN 9780876094365. „In the last years of its existence, the Soviet government supported Azerbaijan because its government was dominated by former communists.” 
  4. ^ Eastern Europe, Russia and Central Asia. London: Europa Publications. 2002. стр. 77. ISBN 9781857431377. „Soviet security forces supported Azerbaijan's efforts to reimpose control over Nagornyi Karabakh and Armenian villages outside the enclave.” 
  5. ^ Truscott, Peter (1997). Russia First: Breaking with the West. London: Tauris Publ. стр. 74. ISBN 9781860641992. „Initially, the Soviet regime in the Kremlin appears to have supported Azerbaijan in its attempt to maintain the territorial integrity of the borders established by Stalin in 1921.” 
  6. ^ Asatryan, Garnik; Arakelova, Victoria (2002). „The Ethnic Minorities of Armenia” (PDF). Yerevan: Organization for Security and Co-operation in Europe. Архивирано из оригинала (PDF) 8. 8. 2007. г. „The Armenia’s Yezidis many times showed gallantry and patriotism, particularly during the Karabakh conflict when many of their volunteers spilled their blood in the defense of this country.” 
  7. ^ „Armenia’s Yezidi community needs MP”. Tert.am. 7. 6. 2012. Архивирано из оригинала 20. 7. 2013. г. Приступљено 20. 7. 2013. „Tamoyan recalled that a 500-member Yezidi detachment participated in the Nagorno-Karabakh war, and 30 of them were killed or went missing.” 
  8. ^ „Архивирана копија” Осетинский батальон в Арцахской освободительной войне (на језику: руски). «time to analyze» — politics, society, and ideas. 13. 3. 2013. Архивирано из оригинала 16. 4. 2016. г. Приступљено 6. 4. 2016. 
  9. ^ Benson 2012, стр. 67.
  10. ^ „Strategic impact” (4). Bucharest: Romanian National Defence University "Carol I" Centre for Defence and Security Strategic Studies. 2010: 35. Архивирано из оригинала 21. 9. 2013. г. Приступљено 6. 4. 2016. „Greece supported Armenia both by delivering military and economic assistance and diplomatic representation by promoting the Armenia's interests in the EU and NATO.” 
  11. ^ Taarnby 2008, стр. 6.
  12. ^ а б Brzezinski, Zbigniew; Sullivan, Paige, ур. (1997). Russia and the Commonwealth of Independent States: Documents, Data, and Analysis. Washington, D.C.: M. E. Sharpe. стр. 616. ISBN 9781563246371. „It is also revealed that a new force of 200 armed members of the Grey Wolves organization has been dispatched from Turkey in preparation for a new Azeri offensive and to train units of the Azeri army.” 
  13. ^ Cornell, Svante E. (1998). „Turkey and the Conflict in Nagorno Karabakh: A Delicate Balance”. Middle Eastern Studies. 34 (1). „The only country that constantly expressed its support for Azerbaijan is Turkey.” 
  14. ^ Osipova, Yelena; Bilgin, Fevzi (2013). Revisiting Armenian-Turkish Reconciliation (PDF). Washington, D.C.: Rethink Institute. стр. 3. ISBN 978-1-938300-09-7. Архивирано из оригинала (PDF) 24. 9. 2015. г. Приступљено 6. 4. 2016. „As the war over Nagorno Karabakh unfolded, and as Turkey sided with Azerbaijan...” 
  15. ^ Balayev, Bahruz (2013). The Right to Self-Determination in the South Caucasus: Nagorno Karabakh in Context. Lexington Books. стр. 70. ISBN 9780739178287. „Turkey took the Azerbaijani position, showing special activity. It rendered active military help to Azerbaijan. In the Azerbaijani army there were Turkish officers-instructors and a group of the Azerbaijani men started training in Turkey.” 
  16. ^ Murinson, Alexander (октобар 2014). „The Ties Between Israel and Azerbaijan” (PDF). Mideast Security and Policy Studies No. 110. Begin–Sadat Center for Strategic Studies. Архивирано из оригинала (PDF) 3. 11. 2014. г. „Israel supported the Azeri side in this conflict by supplying Stinger missiles to Azerbaijani troops during the war.” 
  17. ^ Dekmejian, Richard Hrair; Simonian, Hovann H. (2003). Troubled Waters: The Geopolitics of the Caspian Region. стр. 125. ISBN 978-1-86064-922-6. „In addition to commercial links, Israel has given strong backing to Azerbaijan in its conflict with Armenia over Nagorno-Karabakh, which reportedly has included military assistance.” 
  18. ^ Azadian, Edmond Y. (1999). History on the Move: Views, Interviews and Essays on Armenian Issues. Wayne State University Press. стр. 173. ISBN 9780814329160. „But as subsequent events evolved it became all too apparent that Ukraine has steadfastly stood behind Azerbaijan in the Nagorno-Karabagh conflict all along. ...it was reported from Stepanakert that Ukraine had shipped 40 tanks to Azerbaijan. Later that number was raised to 59. Ukraine had also supplied Azerbaijan with Mig-21 attack places.” 
  19. ^ de Waal 2003, стр. 200: "Yet it is not entirely clear how this support for the Armenians was translated on to the battlefield; to complicate things further, the Russians also gave some assistance to Azerbaijan."
  20. ^ Chorbajian, Levon; Donabedian, Patrick; Mutafian, Claude (1994). The Caucasian Knot: The History and Geopolitics of Nagorno-Karabagh. London: Zed Books. стр. 13—18. ISBN 978-1-85649-288-1.  Unless otherwise stated, the statistics cited by the authors is from data compiled by the London-based International Institute for Strategic Studies in its annual The Military Balance, published in 1993. The 20,000 figure of the Republic of Nagorno-Karabakh included 8,000 volunteers from Armenia itself; Armenia's military in the report was exclusively made up of members in the army; Azerbaijan's statistics referred to 38,000 members in its army and 1,600 in its air force. Reference to these statistics can be found on pages 68–69 and 71–73 of the report.
  21. ^ Demoyan, Hayk (2006). „Turkey and the Karabakh Conflict: Summary”. Турция и Карабахский конфликт в конце XX – начале XXI веков. Историко-сравнительный анализ [Turkey and the Karabakh Conflict in 1990s: a Comparative Historical Analysis] (PDF) (на језику: руски и енглески). Yerevan. стр. 226. Архивирано из оригинала (PDF) 21. 9. 2013. г. Приступљено 9. 4. 2016. „Turkey continued to provide military as well as economic aid to Azerbaijan. As further proof, the Turkish army and intelligence services launched undercover operations to supply Azerbaijan with arms and military personnel. According to Turkish sources, over 350 high-ranking officers and thousands of volunteers from Turkey participated in the warfare on the Azerbaijani side.” 
  22. ^ Charalampidis 2013, стр. 6: "Different independent sources – expert, intelligence and official – estimated that the number of Afghan fighters during the period of 1993-1994 fluctuated between 1500-3000."
  23. ^ Taarnby 2008, стр. 7: "Estimates fluctuated wildly concerning how many Mujahedin actually entered Azerbaijan between 1993 and 1994. Numbers range from 1000 to as high as 3000."
  24. ^ Charalampidis 2013, стр. 3.
  25. ^ а б в г (језик: руски) Melik-Shahnazarov, Arsen. Нагорный Карабах: факты против лжи.
  26. ^ а б в de Waal 2003, стр. 285.
  27. ^ Quoted in Bertsch, Gary (1999). Crossroads and Conflict: Security and Foreign Policy in the Caucasus and Central Asia. London: Routledge. стр. 297. ISBN 978-0-415-92273-9. 
  28. ^ "Winds of Change in Nagorno Karabakh Архивирано на сајту Wayback Machine (6. децембар 2011)." Euronews. 28 November 2009.
  29. ^ а б в Ohanyan, Karine; Velikhanova, Zarema (2004). „Investigation: Karabakh: Missing in Action – Alive or Dead?”. Institute for War and Peace Reporting. Архивирано из оригинала 3. 11. 2010. г. Приступљено 9. 4. 2016. 
  30. ^ Uppsala Conflict Data Program, Republic of Nagorno-Karabakh - civilians, viewed 2013-05-03
  31. ^ а б "Gefährliche Töne im "Frozen War"." Wiener Zeitung. 2 January 2013.
  32. ^ Rieff, David (јун 1997). „Without Rules or Pity”. Foreign Affairs. Council on Foreign Relations. 76 (2). Архивирано из оригинала 20. 7. 2008. г. Приступљено 29. 10. 2011. 
  33. ^ Lieberman 2006, стр. 284–292.
  34. ^ а б в г д ђ е Croissant, Michael P. (1998). The Armenia-Azerbaijan Conflict: Causes and Implications. London: Praeger. ISBN 978-0-275-96241-8. 
  35. ^ а б The Central Intelligence Agency. „The CIA World Factbook: Transnational Issues in Country Profile of Azerbaijan”. Приступљено 29. 10. 2011.  Military involvement denied by the Armenian government.
  36. ^ А. П. Новосельцев „К вопросу о политической границе Армении и Кавказской Албании в античный период”. Приступљено 24. 4. 2013. 
  37. ^ а б в г д ђ е ж з и ј к De Waal, Thomas (2003). Black Garden: Armenia and Azerbaijan Through Peace and War. New York: New York University Press. ISBN 978–0–8147–1945–9 Проверите вредност параметра |isbn=: invalid character (помоћ). 
  38. ^ Ministry of Foreign Affairs of the ROA. „Circular by colonel D. I. Shuttleworth of the British Command”. Приступљено 29. 10. 2011.  Архивирано на сајту Wayback Machine (7. мај 2006). Republic of Armenia Archives, File No. 9.
  39. ^ Karagiannis, Emmanuel. (2002). Energy and Security in the Caucasus. London: RoutledgeCurzon. стр. 36,40. ISBN 978–0–7007–1481–0 Проверите вредност параметра |isbn=: invalid character (помоћ). 
  40. ^ Bradshaw, Michael J (2004). Contemporary World Regional Geography: Global Connections, Local Voices. George W. White. New York: Mcgraw-Hill. стр. 164. ISBN 978–0–07–254975–1 Проверите вредност параметра |isbn=: invalid character (помоћ). 
  41. ^ Yamskov, A. N. "Ethnic Conflict in the Transcausasus: The Case of Nagorno-Karabakh". Theory and Society, . 20 (5).  Недостаје или је празан параметар |title= (помоћ), Special Issue on Ethnic Conflict in the Soviet Union October (1991). стр. 659., Приступљено 29. 10. 2011.
  42. ^ Nadein-Raevski, V. "The Azerbaijani Armenian Conflict" in Ethnicity and Conflict in a Post-Communist World. Rupesinghe, K., King, P., Vorkunova, O. (editors) New York: St. Martin's Press, (1992). стр. 118.
  43. ^ Gilbert, Martin (2001). A History of the Twentieth Century: The Concise Edition of the Acclaimed World History. New York: Harper Collins. стр. 594. ISBN 978-0-06-050594-3. 
  44. ^ Brown, Archie (1996). The Gorbachev Factor. Oxford: Oxford University Press. стр. 262. ISBN 978-0-19-288052-9. 
  45. ^ Lobell, Steven E. (2004). Ethnic Conflict and International Politics: Explaining Diffusion and Escalation. Philip Mauceri. New York: Palgrave MacMillan. стр. 58. ISBN 978-1-4039-6356-7. 
  46. ^ а б Rost, Yuri (1990). The Armenian Tragedy: An Eye-Witness Account of Human Conflict and Natural Disaster in Armenia and Azerbaijan. New York: St. Martin's Press. стр. 17. ISBN 978-0-312-04611-8. 
  47. ^ а б в Kaufman, Stuart (2001). Modern Hatreds: The Symbolic Politics of Ethnic War. New York: Cornell Studies in Security Affairs. стр. 49—66. ISBN 978-0-8014-8736-1. 
  48. ^ Тврди се да се врло мало зна о инцидентима јер су власти наводно прикривале било какве информације о њима, погледати De Waal, Black Garden. стр. 18–19.
  49. ^ (језик: руски) Chronology of the conflict Архивирано на сајту Wayback Machine (5. март 2012). Memorial.
  50. ^ (језик: руски) Kulish, O. and Melikov, D. Socialist Industry. 27. март 1988, приступљено на дан 30. март 2008.
  51. ^ Remnick, David. "Hate Runs High in Soviet Union's Most Explosive Ethnic Feud". Вашингтон пост. 6. септембар 1989.
  52. ^ Shahmuratian 1990.
  53. ^ Hovannisian 1971, стр. 91.
  54. ^ а б Altstadt, Audrey L. The Azerbaijani Turks: power and identity under Russian rule. Stanford: Hoover Institution Press, (1992). стр. 215.
  55. ^ Smolowe, Jill (29. 1. 1990). „The Killing Zone”. TIME Magazine. Архивирано из оригинала 9. 9. 2005. г. Приступљено 29. 10. 2011. 
  56. ^ а б Cullen, Robert. "A Reporter at Large, Roots." The New Yorker. 15. април 1991.
  57. ^ (језик: руски) „АРМЕНИЯ - АЗЕРБАЙДЖАН: ЭТО УЖЕ ПРОСТО ВОЙНА”. Vlasts. 20. 8. 1990. 
  58. ^ а б в г д ђ е ж з и ј „Храмчихин, Александр Анатольевич „На кавказских фронтах – ситуация патовая. Пока...", Независимое военное обозрение 15.01.2010”. Приступљено 24. 4. 2013. 
  59. ^ а б в „Mikhail Barabanov "Nagorno-Karabakh: Shift in the Military Balance"”. Приступљено 24. 4. 2013. 
  60. ^ Gokay, Bulent (2003). The Politics of Caspian Oil. New York: Palgrave MacMillan. стр. 189—190. ISBN 978–0–333–73973–0 Проверите вредност параметра |isbn=: invalid character (помоћ). 
  61. ^ а б Melkonian. My Brother's Road. стр. 213
  62. ^ „Letter from the Charge d'affaires a.i. of the Permanent Mission of Azerbaijan to the United Nations Office”. Unhchr.ch. Архивирано из оригинала 22. 6. 2006. г. Приступљено 10. 11. 2011. 
  63. ^ Quinn-Judge, Paul (3. 3. 1992). „Armenians killed 1000, Azeris charge.”. Boston Globe. Архивирано из оригинала 8. 2. 2007. г. Приступљено 29. 10. 2011. 
  64. ^ Denber & Goldman 1992, стр. 19–21
  65. ^ (језик: руски) „Весеннее оживление в Нагорном Карабахе”. Kommersant. 6. 4. 1992. Архивирано из оригинала 6. 2. 2021. г. Приступљено 23. 9. 2011. 
  66. ^ Carney, James (13. 4. 1992). „Former Soviet Union Carnage in Karabakh”. TIME Magazine. Архивирано из оригинала 10. 3. 2005. г. Приступљено 29. 10. 2011. 
  67. ^ а б в г Melkonian, Markar (2005). My Brother's Road, An American's Fateful Journey to Armenia. New York: I.B. Tauris. ISBN 978-1-85043-635-5. 
  68. ^ Rubin, Barry (2001). Turkey in World Politics: An Emerging Multiregional Power. Kemal Kirisci. Boulder, Co: Lynne Rienner. стр. 175. ISBN 978-1-55587-954-9. 
  69. ^ а б в Khatchig Mouradian; Mouradian, Khatchig. "Terror in Karabakh: Chechen Warlord Shamil Basayev's Tenure in Azerbaijan Архивирано на сајту Wayback Machine (15. август 2011)". The Armenian Weekly.
  70. ^ Bodansky 2008, стр. 36.
  71. ^ а б в Chrysanthopolous, Leonidas T. (2002). Caucasus Chronicles: Nation-building and Diplomacy in Armenia, 1993–1994. Princeton: Gomidas Institute Books. ISBN 978-1-884630-05-7. 
  72. ^ Sammakia, Nejla (23. децембар 1992). „Winter Brings Misery to Azerbaijani Refugees”. San Francisco Chronicle. Архивирано из оригинала 11. 8. 2006. г. Приступљено 29. 10. 2011.  Проверите вредност парамет(а)ра за датум: |date= (помоћ)
  73. ^ а б в г See Human Rights Watch/Helsinki. Azerbaijan: Seven Years of Conflict in Nagorno-Karabakh. New York: Human Rights Watch, 1994.
  74. ^ а б
  75. ^ Vartanyan, Arkady. "Azerbaijan, USA seen pursuing anti-Russian goals in Karabakh". BBC Monitoring Former Soviet Union. 11. јун 2000
  76. ^ Gurdelik, Rasit (30. 1. 1994). „Azerbaijanis Rebuild Army with Foreign Help”. The Seattle Times. стр. A3. Приступљено 29. 10. 2011. 
  77. ^ а б Loiko, Sergei L (19. јул 1993). „Ex-Soviet `Top Guns' Shot Down, Face Possible Death as Mercenaries”. Los Angeles Times.  Проверите вредност парамет(а)ра за датум: |date= (помоћ)
  78. ^ Cooley, John K. (2002). Unholy Wars: Afghanistan, America and International Terrorism. London: Pluto Press. стр. 150–151. ISBN 978-0-7453-1917-9. 
  79. ^ Bell, Christine (2005). Peace Agreements and Human Rights. Oxford: Oxford University Press. стр. 326. ISBN 978-0-19-927096-5. 
  80. ^ (језик: руски) Журналисты на войне в Карабахе: Писаренко Дмитрий (Journalists in the Karabakh War: Dmitri Pisarenko) Архивирано 2012-12-21 на сајту Archive.today. Biblioteka Centra Ekstremalnoy Zhurnalistiki.
  81. ^ Chorbajian, Donabédian & Mutafian 1994, стр. 9.
  82. ^ а б Malek & Kavoori 2000, стр. 180–185
  83. ^ Durch 1996, стр. 444.
  84. ^ а б Cohen 2005, стр. 60
  85. ^ „Azerbaijan threatens renewed war”. BBC News. 12. 5. 2004. Приступљено 29. 10. 2011. 
  86. ^ Peuch, Jean-Christophe (10. 4. 2001). „Armenia/Azerbaijan: International Mediators Report Progress On Karabakh Dispute”. RFE/RL. 
  87. ^ Collin, Matthew. "Azeris criticised on human rights". BBC News. 28. јун 2007.
  88. ^ For more detailed statistics on the status of refugees and the number of internally displaced persons see human rights in Nagorno-Karabakh.
  89. ^ Grigorian, Mariana (29. 10. 2011). „Murder Case Judgement Reverberates Around Caucasus”. Rauf Orujev. Institute for War and Peace Reporting. 
  90. ^ (језик: руски) "Резолюция ПАСЕ по Карабаху: что дальше? (The PACE Resolution on Karabakh: What Next?)." BBC Russian. 2011-10-29
  91. ^ "Resolution 1416 (2005) Архивирано на сајту Wayback Machine (28. новембар 2010)." PACE. 25. јануара 2005.
  92. ^ Azimov, Araz. "„Azerbaijan Criticizes France, Russia, U.S Over Karabakh Resolution”. Приступљено 29. 10. 2011. ." RFE/RL.
  93. ^ „Resolutionresolutions on political affairs adopted by the eleventh session of the islamic summit conference” (PDF). Архивирано из оригинала (PDF) 17. 7. 2011. г. Приступљено 29. 10. 2011. 
  94. ^ „Organization of the Islamic Conference Again Condemns Armenia”. Приступљено 29. 10. 2011.  Архивирано на сајту Wayback Machine (5. октобар 2010)." Asbarez.
  95. ^ Yevgrashina, Lada. "Azerbaijan may use force in Karabakh after Kosovo", Reuters. 4. март 2008, приступљено на дан 29. октобра 2011.
  96. ^ Yevgrashina, Lada and Hasmik Mkrtchyan. "Azeris, Armenians spar after major Karabakh clash", Reuters. 5. март 2008. приступљено на дан 29. октобра 2011.9
  97. ^ "4 killed in Nagorno-Karabakh region in skirmishes between Azerbaijanis, ethnic Armenians", International Herald Tribune. 10. март 2008, приступљено на дан 29. октобра 2011.
  98. ^ Barabanov, Mikhail. „Nagorno-Karabakh: Shift in the Military Balance”. Moscow Defense Brief. Centre for Analysis of Strategies and Technologies (2/2008). Архивирано из оригинала 26. 8. 2009. г. Приступљено 29. 10. 2011. 
  99. ^ Giragosian, Richard. "Armenia and Karabakh: One Nation, Two States." AGBU Magazine. № 1, Vol. 19, мај (2009). стр. 12–13.
  100. ^ „После 22 године мира: Почео рат у Нагорно-Карабаху”, Б92, 2. април 2016.
  101. ^ „Јерменија и Азербејџан потврдили прекид ватре у Нагорно-Карабаху”, Спутњик, 5. април 2016.

Литература уреди

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Први_рат_за_Нагорно-Карабах&oldid=27700575”