Раља је насеље у Градској општини Сопот, у Граду Београду. Према попису из 2011. било је 2933 становника.

Раља
Основна школа „Цана Марјановић“ у Раљи
Административни подаци
ДржаваСрбија
ГрадБеоград
Градска општинаСопот
Становништво
 — 2011.Раст 2.933
Географске карактеристике
Координате44° 34′ 14″ С; 20° 33′ 37″ И / 44.5704888° С; 20.5603684° И / 44.5704888; 20.5603684
Временска зонаUTC+1 (CET), лети UTC+2 (CEST)
Раља на карти Србије
Раља
Раља
Раља на карти Србије
Остали подаци
Поштански број11233
Позивни број011
Регистарска ознакаBG

Историја уреди

Варошица је добила име по реци Раљи и дели се на два краја, на Горњу и Доњу Раљу. За време Турака у Доњој Раљи је на друму Београд-Крагујевац постојала једна механа у коју су свраћали и ноћивали путници. Касније је (1868. г.) у овоме крају подигнута нова механа и то је основа данашње Раље. Затим је подигнута и друга механа поред реке Раље. Осим ове две механе није било више кућа.

У Горњој Раљи до 1884. године није било ничега. За време трасирања пруге ту су биле подигнуте бараке, у којима су становали радници. Није постојала ни једна кућа, нити је осим радника било других становника.
У овоме делу Раље подигнута је железничка станица, и кад је 1884. године прорадила пруга, сазидао је кафану Јован Радисављевић и почео са њом да ради. Идуће године су браћа Пантићи из Парцана подигли другу кафану, и од тога доба су почели и други да се насељавају и у Горњу и у Доњу Раљу. Варошица тада имала око 40 кућа; то су поглавито досељеници из села космајског среза, и то из Парцана, Поповића, Ропочева, Лисовића, Амерића и Иванче. Има само неколико кућа досељеника из Босне и из „прека“ (Баната).
Године 1897/98. у Доњој Раљи је подигнута фабрика цемента, поред које имала и парни млин. Око фабрике је створена мала колонија коју насељавају радници.
Године 1902, Раља је проглашена за село и тада добила првог кмета, али је чинила једну општину са суседним селом Парцанима, Године 1923, Раља је проглашена за варошицу, а 1925. године. Одвојила се од Парцана и образовала засебну општину.
До 1923. године. Раља није имала своју школу. Те је године школа привремено смештена у кућу Станија Марковића. Године 1924, довршена нова школска зграда на плацу који је општини поклонио Андреја Митровић трговац из Раље. Варошица није имала своју цркву служили се са црквом у Поповићу. Андреја Митровић, трговац, поклонио је плац од 4200 кв. м. за подизање цркве. (подаци крајем 1921. године).[1][2]

Овде се налазе ОШ „Цана Марјановић” Раља, Хан Радосављевића у Доњој Раљи, Хан Пантића у Горњој Раљи и Црква Сретења Господњег[3].

Градски саобраћај уреди

До насеља се дневним линијама гсп-а може стићи:

Демографија уреди

У насељу Раља живи 2329 пунолетних становника, а просечна старост становништва износи 40,1 година (39,2 код мушкараца и 41,1 код жена). У насељу има 883 домаћинства, а просечан број чланова по домаћинству је 3,24.

Ово насеље је у великим делом насељено Србима (према попису из 2002. године), а у последња три пописа, примећен је пораст у броју становника.

График промене броја становника током 20. века
Демографија[5]
Година Становника
1948. 572
1953. 941
1961. 1.311
1971. 1.665
1981. 2.250
1991. 2.580 2.552
2002. 2.858 2.948
Етнички састав према попису из 2002.‍[6]
Срби
  
2.737 95,76%
Црногорци
  
38 1,32%
Муслимани
  
18 0,62%
Роми
  
15 0,52%
Југословени
  
5 0,17%
Хрвати
  
4 0,13%
Македонци
  
3 0,10%
Руси
  
2 0,06%
Словенци
  
1 0,03%
Словаци
  
1 0,03%
Румуни
  
1 0,03%
Мађари
  
1 0,03%
непознато
  
18 0,62%


Домаћинства
Становништво старо 15 и више година по брачном стању и полу
Становништво по делатностима које обавља

Галерија уреди

Референце уреди

  1. ^ Подаци су узети из: „Насеља“ књ.26 (др. Б. М. Дробњаковић. Косамј) и из „Летописа“ општине Раље, Бр.30.
  2. ^ Литература „Летопис Подунавских места“(Беч 1998) период 1812 – 1935. г. Летописа, по предању, Подунавских места и обичаји настанак села ко су били досељеници, чиме су се бавили мештани
  3. ^ Параклиса и црква посвећене Сретењу („Политика”, 16. фебруар 2018)
  4. ^ „ГСП Београд, линија 408”. www.gsp.rs. Приступљено 8. 5. 2022. 
  5. ^ „Књига 9”. Становништво, упоредни преглед броја становника 1948, 1953, 1961, 1971, 1981, 1991, 2002, подаци по насељима (PDF). webrzs.stat.gov.rs. Београд: Републички завод за статистику. мај 2004. ISBN 86-84433-14-9. 
  6. ^ „Књига 1”. Становништво, национална или етничка припадност, подаци по насељима. webrzs.stat.gov.rs. Београд: Републички завод за статистику. фебруар 2003. ISBN 86-84433-00-9. 
  7. ^ „Књига 2”. Становништво, пол и старост, подаци по насељима. webrzs.stat.gov.rs. Београд: Републички завод за статистику. фебруар 2003. ISBN 86-84433-01-7. 

Литература уреди

  • Извор Монографија Подунавске области 1812-1927. објављено (1927. г.) „Напредак Панчево“
  • „Летопис“: Подунавска места и обичаји Марина (Беч 1999. г.). Летопис период 1812 – 2009. г. Саставио од писаних трагова, Летописа, по предању места у Јужној Србији, места и обичаји настанак села, ко су били досељеници, чиме су се бавили мештани
  • Напомена

У уводном делу аутор је дао кратак историјски преглед овог подручја од праисторијских времена до стварање државе Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. Највећи прилог у овом делу чине ,»Летописи« и трудио се да не пропусти ниједну важну чињеницу у прошлости описиваних места.

Спољашње везе уреди