Религијски национализам

Религијски национализам, односно верски национализам представља посебан облик национализма са наглашеном религијском, односно верском компонентом. Једно од основних обележја религијског национализма огледа се у настојању да се сопственој нацији посредством религије прибави својство "изабраног народа" који ужива посебну милост, благослов или заштиту, добијену од одређеног божанства.[1]

Религијски национализам може бити панетнички или етнички. У панетничким варијантама религијског национализма инсистира се на религијској припадности као кључном (конститутивном) чиниоцу нације, без придавања посебног значаја етничком пореклу. На другој страни, у етничким варијантама религијског национализма наглашава се не само религијска, већ и етничка припадност, тако да се тај облик религијског национализма означава и као етнорелигијски национализам.[2]

ИсторијаУреди

Током историје, религијски национализам се јављао у разним облицима, који се условно могу поделити на умерене и екстремистичке. Умерени облици религијског национализма се огледају у тежњи ка неговању традиционалних религијских вредности неког друштва, под видом очувања специфичне културно-историјске баштине, али без негирања и сузбијања другачијих традиција. Пример за такав облик религијског национализма представља посебан положај који се у Уједињеном Краљевству признаје Англиканској цркви као државној, односно националној цркви, али без опоравања других верских традиција у тој земљи. Сличан положај има и Православна црква у Грчкој. На другој страни, религијски национализам се током историје често појављивао и у својим екстреминим облицима, што је у појединим срединама доводило до настанка клеронационализма, па чак и клерофашизмма, као што је био случај у Хрватској за време Другог светског рата.[3][4]

КлеронационализамУреди

Посебан облик религијског национализма са наглашеном клерикалном компонентом, назива се клерикални национализам или клеронационализам.[5] Клеронационализам не треба мешати са клерофашизмом, који представља религијску подврсту фашизма.[6]

Вди јошУреди

РеференцеУреди

  1. ^ Abazović 2006.
  2. ^ Kostić 2017, стр. 314-338.
  3. ^ Novak 1948.
  4. ^ Dimić & Žutić 1992.
  5. ^ Pollard 2008, стр. 227.
  6. ^ Griffin 2007, стр. 213-227.

ЛитератураУреди