Википедија

Репродуктивни систем

Репродуктивни систем је систем органа који организмима служи у сврху размножавања. Органи који припадају репродуктивном систему често се називају сполни или полни органи.[1] За разлику од осталих система органа, органи сполног система се знатно разликује међу различитим половима исте врсте.[2]

Репродуктивни систем
Мушки репродуктивни систем.
Детаљи
Идентификатори
Латинскиsystema reproductionis
TAA09.0.00.000
Анатомска терминологија

Полни систем човека укључује спољашње полне органе и унутрашње полне органе. Остале групе кичмењака имају велике сличности у грађи полног система који се углавном састоји од полних жлезда, различитих водова и отвора. Међутим, постоје знатне различитости у физичким прилагођењима као и стратегијама размножавања унутар сваке групе кичмењака.

Биљке уреди

Главни чланак: Биљна репродуктивна морфологија

Међу свим живим организмима, цветови, који су репродуктивне структуре скривеносеменица,[3][4] су физички најразноврснији и испољавају кореспондирајућу велику разноврсност репродуктивних метода.[5][6] Биљке које не цветају (зелене алге,[7][8] маховине,[9][10] џигернице,[11][12] Anthocerotophyta[13][14], paprati[15][16] и голосемењаче,[7][17] као што су четинари[18][19]) такође испољавају комплесна узајамна дејства између морфолошке адаптације и фактора средине у њиховој сексуалној репродукцији. Узгојни систем, или начин на који сперма једне биљке оплођује јајашце друге, зависи од репродуктивне морфологије, и највећа је појединачна одредница генетичке структуре неклоналних биљних популација. Христијан Конрад Спренгел[20][21] (1793) је изучавао репродукцију цветајућих биљки и први је објаснио процес полинације[22][23] у коме узимају учешћа биотичке и абиотичке[24][25] интеракције.

Гљиве уреди

Репродукција гљива је комплексна, што одражава разлике у животним стиловима и генетичком устројству унутар различитих краљевства организама.[26] Процењује се да се трећина свих гљива репродукује користећи више од једног метода пропагације; на пример, до репродукције може доћи у два јасно диференцирана ступња унутар животног циклуса врста[27][28], телеоморф[29] и анаморф.[30][31]

Животиње уреди

Види још: Сексуална репродукција

Код животиња, главни органи репродуктивног система су спољне гениталије (пенис и стидница), као и бројни унутрашњи органи, укључујући гонаде које производе гамете[32][33][34] (тестисе и јајнике). Болести људског репродуктивног система су веома честе и широко распрострањене, а посебно преносиве сексуално трансмитоване болести.[35][36][37][38]

Већина других кичмењачких животиња има генерално сличне репродуктивне системе, који се састоје од гонада, канала и отвора. Међутим, постоји велика разноврсност у погледу физичких адаптација, као и репродуктивних стратегија у свакој групи кичмењака.

Кичмењаци уреди

Све кичмењачке животиње имају заједничке кључне елементе репродуктивних система. Сви они имају органе за продукцију гамета или гонаде.[39] Код женки, те гонаде су затим везане путем јајовода[40] са отвором на спољашњој страни тела, типично клоаком, мада у неким случајевима и јединственом пором као што је вагина[41][42] или интромитентни орган.[43][44]

Сисари уреди

Главни чланак: Репродуктивни систем сисара
 
Новорођенче торбара се доји са дојке унутар мајчиног тоболца

Већина сисарских репродуктивних система је слична, међутим, постоје извесне приметне разлике између „нормалног“ сисара и човека. На пример, већина сисарских мужјака има пенис који се налази у унутрашњости све до ерекције, и већина има пенисну кост или бакулум. Додатно, мужјаци већине врста нису константно сексуално плодни, као што су људи. Попут људи, већина група сисара има спуштене тестисе у скротуму, мада, код неких сисара спуштени тестиси почивају на трбушном зиду тела, а код неколико група сисара, као што су слонови, неспуштени тестиси се налазе дубоко унутар телесне дупље у близини бубрега.[45]

Репродуктивни систем торбара је јединствен по томе што женка има две вагине, обе од којих су екстерно отворене путем једног отвора, али воде у два различита компартмана унутар утеруса; мужјаци обично имају двоструки пенис, који одговара двема вагинама женки.[46][47][48][49][50][51][52][53][54] Торбари типично развијају своје потомство у спољној торби који садржи дојке за које се новорођени млади торбари причврсте током постутеринског развића. Исто тако, торбари имају јединствени препенијални скротум.[55] Новорођенче које је 15mm (5/8 in) дуго и инстинктивно пузи и котрља се неколико инча (15 cm), качећи се за крзно, на свом путу то мајчине торбе.

Материца и вагина су јединствени за сисаре, без хомологије код птица, рептила, водоземаца или риба. Уместо материце друге групе кичмењака имају немодификовани јајовод који директно води до клоака, који је заједнички излазни отвор за гамете, урин, и измет. Кљунари (i.e. чудновати кљунаши и јешци), група сисара који лежу јаја, такође немају материцу и вагину, и у погледу репродуктивног система подсећају на рептиле.

Пси уреди
Главни чланак: Репродукција паса

Код домаћих паса, сексуална зрелост (пубертет) се јавља при узрасту од 6 до 12 месеци за мужјаке и женке, иако то може бити одгођено и до две године код неких већих врста.

Коњи уреди
Главни чланак: Коњска анатомија

Репродуктивни систем кобиле ис одговоран за контролу трудноће, рађања, и дојења, као и за њен полни циклус и понашање при парењу. Репродуктивни систем пастува је одговоран за његово сексуално понашање и секундарне сексуалне карактеристике (као што је велика грива).

Птице уреди

Главни чланак: Анатомија птица

Мужјаци и женке птица имају клоаку, отвор кроз који јаја, сперма, и измет пролазе. Сношај се изводи притискајући усне клоака једне на друге. То се понекад назива интромитентним органом, који је иначе познат као фалус и који је аналоган пенису сисара. Женке полажу амниотска јаја у којима млади фетуси настављају са развићем након што напусте тело женке. За разлику од већине кичмењачких женке птица типично имају само један функционални јајник и јајовод.[56] Као група, птице су попут сисара познате по њиховом високом ступњу родитељске бриге.

Рептили уреди

Главни чланак: Рептил

Скоро сви рептили су сексуално диморфни, и врше унутрашњу оплодњу путем клоаке. Неки рептили полажу јаја, док су други вивипарни (животиње које рађају живе младунце). Репродуктивни органи су присутни унутар клоаке рептила. Већина мужјака рептиле има копулаторне органе, који су обично повучени или преврнути и смештени унутар тела. Код корњача и крокодила, мужјаци имају један средишњи орган сличан пенису, док мужјаци змија и гуштера поседују пар органа сличних пенису.

 
Мужјак обичне жабе у сватовним бојама чека на женке да дођу у групи на мрешћење

Водоземци уреди

Главни чланак: Водоземци

Већина водоземаца врши спољашње оплођавање јаја, типично у води, мада неки водоземци, као што су безноги водоземци, врше унутрашњу оплодњу.[57] Сви имају упарене, унутрашње гонаде, повезане каналом до клоаке.

Рибе уреди

Главни чланак: Репродукција риба

Рибе манифестују широк опсег различитих репродуктивних стратегија. Већина риба је, међутим, овипаријска и врши спољашњу оплодњу. У том процесу, женке користе њихове клоаке за испуштање великих количина гамета, званог мрест у воду, а један или више мужјака испушта „млеч“ изнад неоплођених јаја, бели флуид који садржи сперму. Друге врсте рибе су овипаријске и врше унутрашњу оплодњу уз помоћ карличних или аналних пераја, која су модификована у интромитентни орган аналоган људском пенису.[58] Мала порција рибљих врста је било вивипарна или ововивипарна, и колективно су познате као носиоци живота.[59]

Рибљи гонади су типично парови било јајника или тестиса. Већина рибљих врста је сексуално диморфна, док су неке врсте хермафродитне или једносексуалне.[60]

Бескичмењаци уреди

Бескичмењаци имају екстремно разноврстан низ репродуктивних система. Једина заједничка карактеристика је да сви лежу јаја. Исто тако, изузев главоношника, и зглавкара, скоро сви бескичмењаци су хермафродити и врше спољашњу оплодњу.

Главоношци уреди

Главни чланак: Главоношци

Сви главоношци су сексуално диморфни и репродукују се полагањем јаја. Већина главоношника има полу-унутрашњу оплодњу, при којој мужјак ставља своје гамете унутар женкине плаштне шупљине, или палијалне шупљине, да би оплодили јајне ћелије присутне у женкином јајнику.[61] Слично томе, мужјаци главоножаца имају само један тестис. Код женки већине главоножаца нудименталне жлезде помажу у развићу јајета.

„Пенис“ код већина главоношаца без љуске (Coleoidea) је дугачак и мишићни крај гонодног канала који се користи за трансфер сперматофора до модификоване руке зване хектокотилус. Она се затим користи за трансфер сперматофора до женке. Код врста без хектокотилуса, "пенис" је дуг и може да се испружи изван плаштне шупљине и да пренесе сперматофоре директно до женке.

Инсекти уреди

Главни чланак: Репродуктивни систем инсеката

Већина инсеката се репродукује овипарно, тј. полагањем јаја. Женке производе јаја у пару јајника. Сперма, коју производе мужјаци у једном тестису или чешће у два тестиса, се преноси до женке током парења путем спољашњих гениталија. Сперма се чува унутар женке у једној или више сперматека. Током оплодње, јаја путују дуж јајовода да би се оплодила спермом и затим избацила из тела („полегла“), у већини случајева путем једног овипоситора.

Паучњаци уреди

Паучњаци могу да имају један или два гонада, који су лоцирани у абдомену. Генитални отвор се обично налази на доњој страни другог абдоменског сегмента. Код већине врста, мужјак преноси сперму до женке у облику пакета, или сперматофора. Комплексни ритуали удварања су еволуирали код многих паучњака, чиме се обезбеђује безбедна испорука сперме до женке.[62]

Паучњаци обично полажу јаја, која се легу у младунце који подсећају на одрасле. Шкорпиони су било ововивипарни или вивипарни, у зависности од врсте, и они носе живе младунце.

Полни систем човека уреди

Развој уреди

Развој полног система човека је уско повезан са развојем мокраћног система. Иако се полни системи одраслог мушкарца и жене знатно разликују, обоје полазе из исте ембрионалне основе. Пол човека одређен је генетски већ код оплодње.

До краја 6. недеље унутарматеричног развоја претече сполних органа развијају се једнако. Под утицајем посебног дела Y хромозома (енгл. sex determining region - SRY) долази до диференцијације у мушки репродуктивни систем. Ген који се налази у СРY регији, фактор одређивања тестиса (енгл. тестис детермининг фацтор - ТДФ) директно усмјерава развој у мушки пол. Ако ТДФ није присутан долази до развоја женског полног система.

Мушки и женски полни систем имају различите органе које потичу из исте основе и имају исте функције:

Примери хомологних органа људско полног система
Мушки орган Женски орган Иста функција
Кауперове жлезде Бартолинијеве жлезде Излучивање лубриканата.
Пенис Клиторис Еректилно ткиво и подражај
Тестис Јајник Стварање гамета
Простата Скенеова жлезда Ејакулацијска текућина и подражај

Мушки полни систем уреди

Главни чланак: Мушки репродуктивни систем

Органи мушког полног система су семеник (лат. testis), пасеменик (лат. epididymis), семеновод (лат. ductus deferens), семени мехурићи (лат. vesiculae seminales), млазнични вод (лат. ductus ejaculatorius), предстојна жлезда (лат. prostata), гомољно-цревне жлезде (лат. glandulae bulbo-urethrales) и мушки полни уд (лат. penis). Семеници, пасеменици, семеноводи, семени мехурићи и млазични водови су парни органи смештени у карлици.

Женски полни систем уреди

Главни чланак: Женски репродуктивни систем

Органи женског полног система су јајник (лат. ovarium), јајовод (лат. tuba uterina), материца (лат. uterus), вагина (лат. vagina), стидница (лат. vulva). Јајници и јајоводи су парни органи смештени у карлици.

Референце уреди

  1. ^ Introduction to the Reproductive System, Epidemiology and End Results (SEER) Program.
  2. ^ Reproductive System 2001 Архивирано на сајту Wayback Machine (5. јул 2008) Body Guide powered by Adam
  3. ^ Lindley, J (1830). Introduction to the Natural System of Botany. London: Longman, Rees, Orme, Brown, and Green. xxxvi. 
  4. ^ Cantino, Philip D.; Doyle, James A.; Graham, Sean W.; Judd, Walter S.; Olmstead, Richard G.; Soltis, Douglas E.; Soltis, Pamela S.; Donoghue, Michael J. (2007). „Towards a phylogenetic nomenclature of Tracheophyta”. Taxon. 56 (3): E1—E44. doi:10.2307/25065865. 
  5. ^ Barrett, S.C.H. (2002). „The evolution of plant sexual diversity” (PDF). Nature Reviews Genetics. 3 (4): 274—284. doi:10.1038/nrg776. Архивирано из оригинала (PDF) 27. 05. 2013. г. Приступљено 07. 05. 2017. 
  6. ^ Botanical Journal of the Linnean Society (2003). „Angiosperm Phylogeny Group. An update of the Angiosperm Phylogeny Group classification for the orders and families of flowering plants: APG II.”. 141: 399—436. 
  7. ^ а б Palmer, Jeffrey D.; Soltis, Douglas E.; Chase, Mark W. (2004). „The plant tree of life: an overview and some points of view”. American Journal of Botany. 91 (10): 1437—1445. PMID 21652302. doi:10.3732/ajb.91.10.1437. Архивирано из оригинала 09. 10. 2010. г. Приступљено 07. 05. 2017. 
  8. ^ Guiry, M.D. (2012). „How many species of algae are there?”. Journal of Phycology. 48: 1057—1063. doi:10.1111/j.1529-8817.2012.01222.x. 
  9. ^ van der Velde, M.; During, H. J.; van de Zande, L.; Bijlsma, R. „The reproductive biology of Polytrichum formosum: clonal structure and paternity revealed by microsatellites”. Molecular Ecology. 10: 2423—2434. doi:10.1046/j.0962-1083.2001.01385.x. 
  10. ^ Mosses, The Plant Underworld, Australian National Botanic Gardens
  11. ^ Stotler, Raymond E.; Candall, Barbara J.-Stotler (1977). „A checklist of the liverworts and hornworts of North America”. The Bryologist. American Bryological and Lichenological Society. 80 (3): 405—428. JSTOR 3242017. doi:10.2307/3242017. 
  12. ^ Crandall-Stotler, Barbara; Stotler, Raymond E. (2000). „Morphology and classification of the Marchantiophyta”. Ур.: A. Jonathan Shaw; Goffinet, Bernard. Bryophyte Biology. Cambridge: Cambridge University Press. стр. 21. ISBN 978-0-521-66097-6. 
  13. ^ Stotler, Raymond E.; Candall, Barbara J.-Stotler (1977). „A checklist of the liverworts and hornworts of North America”. The Bryologist. American Bryological and Lichenological Society. 80 (3): 405—428. JSTOR 3242017. doi:10.2307/3242017. 
  14. ^ Chopra, R. N.; Kumra, P. K. (1988). Biology of Bryophytes. New York: John Wiley & Sons. ISBN 978-0-470-21359-9. 
  15. ^ McCausland, Jim (2009-09-20). „Rediscover ferns”. Sunset.com. Архивирано из оригинала 21. 09. 2013. г. Приступљено 7. 9. 2013. 
  16. ^ Pryer, Kathleen M.; Schuettpelz, Eric; Wolf, Paul G.; Schneider, Harald; Smith, Alan R.; Cranfill, Raymond (2004). „Phylogeny and evolution of ferns (monilophytes) with a focus on the early leptosporangiate divergences”. American Journal of Botany. 91 (10): 1582—1598. PMID 21652310. doi:10.3732/ajb.91.10.1582. Архивирано из оригинала 26. 08. 2010. г. Приступљено 07. 05. 2017. 
  17. ^ Stevens, P. F. „Angiosperm Phylogeny Website - Seed Plant Evolution”. 
  18. ^ Catalogue of Life: 2007 Annual checklist - Conifer database
  19. ^ Lott, J., Liu, J., Pennell, K., Lesage, A., & West, M. (2002, September). Iron-rich particles and globoids in embryos of seeds from phyla Coniferophyta, Cycadophyta, Gnetophyta, and Ginkgophyta: characteristics of early seed plants. Canadian Journal of Botany, 80(9), 954–961. Retrieved July 17, 2009, from Academic Search Premier database.
  20. ^ Vogel, S. (1996): Christian Konrad Sprengel's Theory of the Flower: The Cradle of Floral Ecology. In: LLOYD, D. G. & BARRET, S. C. H. (Eds.). Floral Biology: Studies on Floral Evolution in animal-Pollinated Plants. Chapman & Hall, New York.
  21. ^ Zepernick, B. & Meretz, W. 2001: Christian Konrad Sprengel’s life in relation to his family and his time. On the occasion of his 250th birthday. – Willdenowia 31: 141-152.
  22. ^ Fritsch, Felix Eugene; Salisbury, Edward James (1920). „An introduction to the structure and reproduction of plants”. G. Bell. 
  23. ^ Mauseth, James D. Botany: An Introduction to Plant Biology. Publisher: Jones & Bartlett. 2008. ISBN 978-0-7637-5345-0.
  24. ^ Ricklefs, R.E. 2005. The Economy of Nature, 6th edition. WH Freeman, USA.
  25. ^ Chapin, F.S. III, H.A. Mooney, M.C. Chapin, and P. Matson. 2011. Principles of terrestrial ecosystem ecology. Springer, New York.
  26. ^ Alexopoulos et al.. p. 48–56.
  27. ^ Bell, Graham; Koufopanou, Vassiliki (1991). „The architecture of the life cycle in small organisms”. Philosophical Transactions: Biological Sciences. 332 (1262): 81—89. doi:10.1098/rstb.1991.0035. 
  28. ^ Mable, B.; Otto, S. (1998). „The evolution of life cycles with haploid and diploid phase” (PDF). BioEssays. 20: 453—462. doi:10.1002/(sici)1521-1878(199806)20:6<453::aid-bies3>3.0.co;2-n. 
  29. ^ Guarro, J; Genéj Stchigel Am (1999), „Developments in fungal taxonomy” (Free full text), Clinical Microbiology Reviews, 12 (3): 454—500, ISSN 0893-8512, PMC 100249  , PMID 10398676 
  30. ^ Kirk et al.. p. 633.
  31. ^ Cannon, P. F.; Kirk, P. M. (2000). „The philosophies and practicalities of amalgamating anamorph and teleomorph concepts”. Studies in Mycology. 45: 19—25. 
  32. ^ Marshall, A. M. 1893. Vertebrate embryology: a text-book for students and practitioners. GP Putnam's sons.
  33. ^ Yeung, C., M. Anapolski, M. Depenbusch, M. Zitzmann, and T. Cooper. 2003. Human sperm volume regulation. Response to physiological changes in osmolality, channel blockers and potential sperm osmolytes. Human Reproduction 18:1029.
  34. ^ Phelan, Jay (2009). What Is Life?: A Guide to Biology W/Prep-U. Macmillan. стр. 237. ISBN 978-1-4292-2318-8. Приступљено 8. 10. 2010. 
  35. ^ STD's Today Архивирано на сајту Wayback Machine (25. октобар 2014) National Prevention Network, Center for Disease Control, United States Government, retrieving 2007
  36. ^ „Sexually transmitted infections (STIs) Fact sheet N°110”. who.int. 2013. Приступљено 30. 11. 2014. 
  37. ^ Murray, Patrick R.; Rosenthal, Ken S.; Pfaller, Michael A. (2013). Medical microbiology (7th изд.). St. Louis, Mo.: Mosby. стр. 418. ISBN 9780323086929. 
  38. ^ Goering, Richard V. (2012). Mims' medical microbiology. (5th изд.). Edinburgh: Saunders. стр. 245. ISBN 9780723436010. 
  39. ^ Kimball, John W. (12. 2. 2011). „Hormones of the Hypothalamus: Gonadotropin-releasing hormone (GnRH)”. Kimball's Biology Pages. John W. Kimball (The Saylor Foundation). Архивирано из оригинала 27. 06. 2012. г. Приступљено 4. 6. 2012. 
  40. ^ Romer, Alfred Sherwood; Parsons, Thomas S. (1977). The Vertebrate Body. Philadelphia, PA: Holt-Saunders International. стр. 387–392. ISBN 978-0-03-910284-5. 
  41. ^ Lipsky, Martin S. (2006). American Medical Association Concise Medical Encyclopedia. Random House Reference. стр. 96. ISBN 978-0-375-72180-9. Приступљено 29. 11. 2014. 
  42. ^ Jones, Therese; Wear, Delese; Friedman, Lester D. (2014). Health Humanities Reader. Rutgers University Press. стр. 231—232. ISBN 978-0-8135-7367-0. Приступљено 29. 11. 2014. 
  43. ^ Kardong, Kenneth V. (1995). Vertebrates: Comparative Anatomy, Function, Evolution. Dubuque, Iowa: Wm. C. Brown Publishers. стр. 567–570. ISBN 978-0-06-921991-9. 
  44. ^ Eberhard, W. G. (1985). Sexual selection and animal genitalia. Cambridge, MA: Harvard University Press. 
  45. ^ Werdelin L, Nilsonne A (1999). „The evolution of the scrotum and testicular descent in mammals: a phylogenetic view”. J. Theor. Biol. 196 (1): 61—72. PMID 9892556. doi:10.1006/jtbi.1998.0821. 
  46. ^ Biggers, J. D. "Reproduction in male marsupials." Comparative biology of reproduction in mammals (IW Rowlands, ed.). Academic Press, New York (1966): 251-280.
  47. ^ Don II Hunsaker (1977). The Biology of Marsupials. Elsevier Science. ISBN 978-0-323-14620-3. Приступљено 26. 7. 2013. 
  48. ^ King, Anna (2001). „Discoveries about Marsupial Reproduction”. Iowa State University Biology Dept. Архивирано из оригинала 5. 09. 2012. г. Приступљено 22. 11. 2012. 
  49. ^ Nowak, Ronald M. (1999). Walker's Mammals of the World. Johns Hopkins University Press. ISBN 9780801857898. 
  50. ^ Renfree, Marilyn; Hugh Tyndale-Biscoe (1987-01-30). Reproductive Physiology of Marsupials. Cambridge University Press. ISBN 9780521337922. Приступљено 5. 5. 2013. 
  51. ^ Rodger, JC; Hughes, RL (1973). „Studies of the accessory glands of male marsupials”. Australian Journal of Zoology. 21 (3): 303. doi:10.1071/ZO9730303. 
  52. ^ Sharman, G. B.; Pilton, Phyllis E. (1964). „The life history and reproduction of the red kangaroo (Megaleia rufa)”. Proceedings of the Zoological Society of London. 142 (1): 29—48. doi:10.1111/j.1469-7998.1964.tb05152.x. 
  53. ^ Sadleir, R. M. F. S. (1965). „Reproduction in two species of kangaroo (Macropus robustus and Megaleia rufa in the arid Pilbara region of Western Australia”. Proceedings of the Zoological Society of London. 145 (2): 239—261. doi:10.1111/j.1469-7998.1965.tb02016.x. 
  54. ^ „Sexual Reproduction and Development”. University of Bristol. Архивирано из оригинала 19. 02. 2015. г. Приступљено 19. 2. 2015. 
  55. ^ Renfree, Marilyn; Tyndale-Biscoe, C. H. (1987). Reproductive physiology of marsupials. Cambridge, UK: Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-33792-2. 
  56. ^ Ritchison. BIO 554/754 Ornithology. Eastern Kentucky University.
  57. ^ Grzimek, B. (1974). Grzimek's Animal Life Encyclopedia: Volume 5 Fishes II & Amphibians. New York: Van Nostrand Reihnhold Co. стр. 301—302. ASIN B000HHFY52. 
  58. ^ Fish Reproduction
  59. ^ Science, Biology, and Terminology of Fish reproduction: Reproductive modes and strategies-part 1 Архивирано на сајту Wayback Machine (8. новембар 2007). 2002. Martin Moe. The Breeder's Net Online Magazine
  60. ^ Bony Fish Reproduction Архивирано на сајту Wayback Machine (27. септембар 2007) 2002. SeaWorld/Busch Gardens Animal Information Database.
  61. ^ Cephalopods. Архивирано на сајту Wayback Machine (20. октобар 2007) The Living World of Molluscs. Robert Nordsieck.
  62. ^ Barnes, Robert D. (1982). Invertebrate Zoology. Philadelphia, PA: Holt-Saunders International. стр. 596—604. ISBN 978-0-03-056747-6. 

Литература уреди

Спољашње везе уреди

 
Репродуктивни систем на Викимедијиној остави.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Репродуктивни_систем&oldid=27553038”