Реј Бредбери

Реј Даглас Бредбери (енгл. Ray Douglas Bradbury, Вокиган, 22. августа 1920. — Лос Анђелес, 5. јун 2012) био је амерички писац[1] научне фантастике. Kao jедан од најславнијих америчких писаца 20. века, радио је у различитим модовима, укључујући фантазију, научну фантастику, хорор, мистерију и реалистичну фантастику.[2]

Реј Бредбери
Ray Bradbury (1975) -cropped-.jpg
Реј Бредбери 1975. године
Лични подаци
Пуно имеРеј Даглас Бредбери
Датум рођења(1920-08-22)22. август 1920.
Место рођењаВокиган, Илиноис, САД
Датум смрти5. јун 2012.(2012-06-05) (91 год.)
Место смртиЛос Анђелес, САД
Књижевни рад
Утицаји одОлдус Хаксли, Хауард Филипс Лавкрафт, Џорџ Орвел, Едгар Алан По, Џорџ Бернард Шо, Џон Стајнбек, Жил Верн, Херберт Џорџ Велс
Утицао наНил Гејман, Стивен Кинг
Најважнија дела
НаградеGen pulitzer.jpg Пулицерова награда

Потпис

Претежно познат по писању иконичног дистопијског романа Фаренхајт 451 (1953), и његовим научнофантастичним и хорор колекцијама прича, Марсовске хронике (1950), Илустровани човек (1951), и Ја певам телесно електрично (1969), Бредбери био је један од најславнијих америчких писаца 20. и 21. века.[3] Док је већина његових најпознатијих дела из области фантастичне фантастике, он је исто тако писао и у другим жанровима, попут романа о досезању пунолетства Маслачково вино (1957)[1] и фикционализованих мемоара Зелене сенке, бели кит (1992).

Након његове смрти 2012. године, Њујорк тајмс је Бредберија назвао „писцем најодговорнијим за увођење модерне научне фантастике у главни књижевни ток”.[3]

БиографијаУреди

Реј Бредбери рођен је 22. августа 1920. године у Вокигану, у држави Илиноис, а умро је Лос Анђелесу 22. августа 2012. године, од мајке Естер Бредбери (1888–1966), шведског имигранта, и оца Леонарда Сполдинга Браедберија Bradbury (1890–1957), енглеског порекла.[4][5][6][7] Најпознатији је по дистопијском роману Фаренхајт 451 који је његов први роман објављен 1953. године. То је антиутопијска прича о друштву које, у име једнакости, спаљује књиге, а и уништава индивидуалност појединаца. Постоје и они који пружају отпор који живе алтернативни живот у дивљини. Франсоа Трифо је 1967. године снимио филм по овој књизи.[8][1]

Познат је и по збиркама прича Марсовске хронике и Илустровани човек. Многа његова дела су екранизована у виду телевизијских серија и играних филмова.[8]

Реј Бредбери са Артуром Кларком рецитује песму Да смо само виши били на једном симпозијуму 1971. Видео је 2012. објавила агенција НАСА[9]

Убедљива атмосфера (најчешће богата тамним валерима) владање тензијама, интересантни заплети и лирски описи (где је склон претеривању) карактеристични су за дела овог писца који је за живота постао класик жанра.[8] Његово име је сврстано при врху листа најзначајнијих аутора научне фантастике 20. века поред Исака Асимова, Артура Кларка, Станислава Лема.[10] У каријери, која је трајала више од седамдесет година, Реј Бредбери је инспирисао генерације читалаца да сањају, размишљају и стварају.[11] Преко 500 прича, које је објављивао Бредбери током плодоносне каријере, дуго времена нису могле да се сврстају у науну фантастику по неким жанровском чистунцима, за разлику од читалаца који су били више него задовољни.[8]

КаријераУреди

 
Бредберијеви „Подморски чувари“ били су насловна прича за издање магазина Amazing Stories из децембра 1944.

Бредберијева прва објављена прича била је „Холербохенова дилема“, која се појавила у издања фанзина Imagination! Фореста Џ. Акермана из јануара 1938. године.[12] У јулу 1939. Акерман и његова девојка Моројо дали су 19-годишњем Бредберију новац да се упути у Њујорк на Прву светску конвенцију научне фантастике у Њујорку и финансирали су Бредберијев фанзин под називом Futuria Fantasia.[13] Бредбери је написао већину од своја четири издања, свако ограничено на мање од 100 примерака. Између 1940. и 1947. био је сарадник у филмском часопису Роба Вагнера, Script.[14]

Године 1939, Бредбери се придружио Ларејн Дејовом Wilshire Players Guild, где је две године писао и глумио у неколико представа. Оне су биле, како је Бредбери касније описао, „толико невероватно лоше“ да је одустао од писања драма на две деценије.[15] Бредберијево прво плаћено дело, „Пендулум“, написано са Хенријем Хасом, објављено је у палп часопису Супер научне приче у новембру 1941. године, за шта је зарадио 15 долара.[16]

Бредбери је продао своју прву соло причу, „Језеро“, за 13,75 долара кад му је било 22 године и постао писац са пуним радним временом у својој 24. години.[17] Његову прву збирку кратких прича, Мрачни карневал, објавила је 1947. Аркам Хаус, мала издавачка кућа из Саук Ситија у Висконсину, у власништву писца Oгaста Дерлета. Рецензирајући Мрачни карневал за Њујорк Хералд Трибјун, Вил Капи је прогласио Бредберија „прикладним за општу потрошњу“ и предвидео да ће постати писац калибра британског писца фантастике Џона Колијера.[18]

Након обавештења о одбијању из палп часописа Weird Tales, Бредбери је послао „Повратак кући” часопису Mademoiselle, што је привукло пажњу младог уредника редакције по имену Труман Капоте. Капоте је пружио подршку Бредберијевом рукопису, што је довело до његовог објављивања. Дело Повратак кући је освојило место у награди О. Хенрија Приче 1947. године.[19]

У Пауел библиотеци UCLA, у радној соби са писаћим машинама на изнајмљивање, Бредбери је написао своју класичну причу о спаљивању књига, Ватрогасац, која је имала око 25.000 речи. Касније је објављена са око 50.000 речи под називом Фаренхајт 451, по укупној цени од 9,80 долара, због библиотечке накнаде за изнајмљивање писаће машине од десет центи за пола сата.[20]

Случајни сусрет у књижари у Лос Анђелесу са британским писцем из иностранства Кристофером Ишервудом дао је Бредберију прилику да преда Марсовске хронике у руке угледног критичара. Уследила је Ишервудова сјајна рецензија.[21]

БиблиографијаУреди

  • Марсовски летописи, 1950.
  • Илустровани човек, 1951.
  • Фаренхајт 451, 1953.
  • Октобарска земља, 1956.
  • Маслачково вино, 1957.
  • Дан када је заувек падала киша, 1959.
  • Р је за ракету, 1960.
  • Нешто зло нам се прикрада, 1962.
  • Јесењи људи, 1965.
  • С је за свемир, 1966.
  • Сутра у поноћ, 1966.
  • Уклети компјутер и андроидски папа, 1981.
  • Мрачна земља, 1955
  • Стабло вештица
  • Тетовирани човек

НаградеУреди

Добитник је Пулицерове награде 2007. године. Године 2004. је добио Националну медаљу за уметност, 2000. године Медаљу Националне фондације за књигу за истакнути допринос америчких писаца.[11]

РеференцеУреди

  1. ^ а б в Мишић, Милан, ур. (2005). Енциклопедија Британика. А-Б. Београд: Народна књига : Политика. стр. 175. ISBN 86-331-2075-5. 
  2. ^ „"Mode" is replacing "genre" in critical terminology in order to broaden the range of critical discussion of specific types of literary expression. In the following link categorizing Victorian literature, "genre" is used for overall categories, such as poetry and nonfiction, and "mode" is used for particular kinds of literary types, such as realism and fantasy. Retrieved 28 February 2021.”. 
  3. ^ а б Jonas, Gerald (6. 6. 2012). „Ray Bradbury, Master of Science Fiction, Dies at 91”. The New York Times. Приступљено 5. 6. 2012. 
  4. ^ Society for the Study of Midwestern Literature (2001). Greasley, Philip A., ур. Dictionary of Midwestern Literature. 1, The Authors. Indiana University Press. стр. 77. ISBN 9780253336095. Приступљено 5. 3. 2014. 
  5. ^ p.141 Bloom, Harold Ray Bradbury 2010 Infobase Publishing
  6. ^ Touponce, William F. "Ray (Douglas) Bradbury." American Writers: A Collection of Literary Biographies, Supplement 4. Ed. A Walton Litz and Molly Weigel. New York: Charles Scribner's Sons, 1996. Literature Resources from Gale. November 16, 2010.
  7. ^ Certificate of Birth, Ray Douglas Bradbury, August 22, 1920, Lake County Clerk's Record #4750. Although he was named after Rae Williams, a cousin on his father's side, Ray Bradbury's birth certificate spells his first name as "Ray".
  8. ^ а б в г Бакић, Илија (2015). 101 лице фантастике. Нови Сад, Зрењанин: Агора. стр. 34—36. 
  9. ^ In Memoriam: Ray Bradbury 1920-2012. Лабораторија за млазни погон. 6. 6. 2012. Приступљено 7. 6. 2012. 
  10. ^ „Ray Bradbury, Who Brought Mars to Earth With a Lyrical Mastery, Dies at 91”. The New York Times. Приступљено 24. 1. 2020. 
  11. ^ а б „Реј Бредбери (енг)”. Ray Bradbury. Архивирано из оригинала на датум 6. 8. 2012. Приступљено 24. 1. 2020. 
  12. ^ Реј Бредбери на сајту ISFDb (језик: енглески) (ISFDB). Retrieved April 22, 2013.
  13. ^ Marguerite bradbury – Ray Bradbury Discussion Архивирано мај 31, 2017 на сајту Wayback Machine Ray Bradbury Official website
  14. ^ Weller, Sam (пролеће 2010). „Ray Bradbury Interview”. The Paris Review. бр. 192. ISSN 0031-2037. Приступљено 10. 7. 2022. 
  15. ^ Bradbury, Ray (1972). The Veldt. Woodstock, Illinois: Dramatic Publishing. стр. 4. ISBN 978-1-58342-028-7. 
  16. ^ „Biographies: Bradbury, Raymond Douglas”. s9.com. Приступљено 9. 12. 2009. 
  17. ^ Ken Kelley (1996). „About Ray Bradbury Interview”. Playboy. Архивирано из оригинала на датум 12. 3. 2002. 
  18. ^ Cuppy, Will, "Review of Dark Carnival," New York Herald Tribune Books, May 25, 1947.
  19. ^ Robinson, Dean (2012-06-06). „Ray Bradbury, From Truman Capote to A.T.M.'s”. The 6th Floor Blog (на језику: енглески). Приступљено 2022-12-29. 
  20. ^ A Bruin Birthday Tribute To Ray Bradbury Tweet (22. 8. 2010). „First Spark: Ray Bradbury Turns 90; The Universe and UCLA Academy Celebrate”. Spotlight.ucla.edu. Архивирано из оригинала на датум 5. 10. 2011. Приступљено 30. 9. 2011. 
  21. ^ Isherwood, Christopher (октобар 1950), „A Review of The Martian Chronicles”, Tomorrow, 10: 56—58 

ЛитератураУреди

Спољашње везеУреди