Рибља царица (митологија)
Рибља царица или рибља краљица је народни назив за митолошко биће за које се веровало у појединим крајевима Србије да је по својим особинама и функцијама у потпуности идентично са рибљим царем,[1] Мит о рибљој царици, настао у неким крајевима Србије, био је плод веровање да рибе имају рибљу краљицу или рибљег/воденог цара који влада осталим рибама и уопште воденим светом.[2]
Вода и бића из воде уреди
Вода је један од четири основна природна елемента – уз земљу, ватру и ваздух, битан је предуслов опстанка живог света на планети Земљи. По народним веровањима – вода је „један од првих елемената универзума; извор живота и ослонац на коме се држи земља; средство за магично очишћење“, али је, на другој страни, „водени простор (...) осмишљен као граница између земаљског и загробног света, као место на коме привремено обитавају душе мртвих (...) и средина у којој бораве нечисте силе...“[3] али и многа митолошка бића попут рибље царице и рибљеаг цара.
Суочени са воденим пространством као загонетком и страхом од подводних бића неки древни људи, који су били упућени на ћуди реке, створили необичне фигуре риболиког облика — митолошка бића међу којима је у Србији наста и мит о рибљоја царици или краљици.[4]
У словенским народним веровањима, гледано уопштено, за воду су везане четири групе митолошких бића:
- зооморфни становници вода (водени бик, коњ, ован),
- прождрљива чудовишта (хала, аждаја, ламја),
- човеколики водени духови (водењак, водени човек,)
- бића која бораве око вода (вила, русалка, богинка, караконџуле, разне приказе).
Етнолошка разматрања уреди
Рибља царица или краљица, у појединим крајевима Србије, нпр. дуж дела обале Дунава у Ђердапској клисури сматрала се господарицом риба. По народном веровању она је одређивала рибама судбину и тренутак када ће бити уловљене. Иако је и сама била риба, од других риба разликовала се по томе што је имала другојачија спољашњеа обележја — знак на телу (најчешће у облику крста), специфичан распоред крљушти и специфичну боју.[5]
На свим местима дуж реке на којима се у Србији веровало у постојање рибље краљице и рибљих царева, постојала је неписана забрана њиховог лова и конзумирања.
Сматрало се да ће свако ко се огреши о овај табу бити проклет и подложан свакојаким несрећама, па и изненадној смрти, а забележена су и многобројна казивања о томе како су се овакве несреће догодиле појединцима након што су се усудили да их лове.[5]
Види још уреди
Извори уреди
- ^ Трубарац Матић, Ђорђина, Тодоровић, Ивица. 2014. „Риба у српској народној традицији у контексту древних представа и староцивилизацијских религијских пракси“, Етно-културолошки зборник 18, 43–58.
- ^ Тодоровић, Ивица. 1997. Риба у обичајима и веровањима становништва источне Србије. Етно-културолошки зборник III, Сврљиг
- ^ Вода У:СМ 2001 – Словенска митологија. Енциклопедијски речник (Светлана М. Толстој, Љубинко Раденковић, ред.), Beograd: Zepter Book World.
- ^ Зечевић 1981 – С. Зечевић, Митска бића српских предања, Београд.
- ^ а б Ђорђина Трубарац Матић Рибља краљица У: Попјмовник српске културе, Етнографски институт САНУ
Литература уреди
- „Вода“ у Бандић, Душан. 1991. Народна религија Срба у 100 појмова. Београд: Нолит
- Зечевић, Слободан, Дрљача, Душан. „Риболов на ђердапској деоници Дунава“. 1973. Зборник радова Етнографског института 6, Београд, 111–128
- „Риба“ у Кулишић, Шпиро, Петровић Ж., Петар, Пантелић, Никола. Српски митолошки речник. 1998. Београд: Етнографски институт САНУ, Интерпринт.