Отворите главни мени

Роберт Бернард Алтман (енгл. Robert Bernard Altman, Канзас Сити, 20. фебруар 1925Лос Анђелес, 20. новембар 2006) је био амерички режисер, сценариста и продуцент.

Роберт Алтман
Robert Altman Cannes.jpg
Роберт Алтман на Канском фестивалу 1992.
Датум рођења(1925-02-20)20. фебруар 1925.
Место рођењаКанзас Сити
 САД
Датум смрти20. новембар 2006.(2006-11-20) (81 год.)
Место смртиЛос Анђелес
 САД
Веб-сајтwww.robertaltman.com

Учествовао је у Другом свјетском рату као пилот. Након рата студирао је технику на универзитету Мисури, а затим је радио као новинар, пишући и објављивајући приче. Године 1946, са Г. В. Џорџом написао је сценарио за филм Тјелохранитељ Ричарда Флајшера, а од 1949. до 1955. године режирао је рекламе и документарне филмове.

На играном филму је као редитељ дебитовао 1955. филмом Делинквенти (енгл. The Delinquents), а 1957. био је коредитељ са Ф. В. Џорџом у Причи о Џејмсу Дину (енгл. The James Dean Story. Оба филма нису пробудила већу пажњу критике. Потом га је Алфред Хичкок ангажовао у својој ТВ-серији Алфред Хичкок вам представља. Од 1957. до 1967. режирао је неколико епизода серија Бонанца, Луде двадесете и Аутобуска станица. Филму се вратио 1968. и режирао је два наслова осредње вриједности : Одбројавање (енгл. Countdown, 1968.) и Тога хладнога дана у праку (енгл. That cold day in the park, 1969.).

Филмом M.A.S.H (1970.) постигао је велики успјех код критике и публике и освојивши Гран при у Кану када га је већина критичара прогласила најеминетнијим представником модерног америчког филма. Исте године режирао је ексцентричну комедију Брустер Маклауд. У сљедећих пет година режирао је Привиђења (енгл. Images, 1972.), Калифорнијски покер (енгл. California Split, 1974.), три жанровски јасно профилисана филма - вестерн Коцкар и блудница (енгл. McCabe and Mrs. Miller, 1971.), детективски филм Приватни детектив (енгл. The Long Goodbye, 1973. према роману Рејмонда Чандлера као и гангстерски филм Сви смо ми лопови (енгл. Thives like us, 1974). У ове филмове унио је обиљежја свог стила: склоност према разарању америчких митова, успоравање акције наглашавањем атмосфере и психолошке разраде ликова, форсирање случајности чиме се разбија каузалност нарације. Врхунац Алтманове редитељске каријере представља филм Нешвил (1975). Слиједила је креативна стагнација, да би средином деведесетих снимио неколико значајних филмова: Играч (енгл. The Player, 1992.); Кратки резови (енгл. Short Cuts, 1993.), Висока мода, 1994, a 2001. Госфорд парк.

Садржај

Младост и каријераУреди

Алтман је рођен 20. фебруара 1925, у Канзас Ситију у Мисурију, као син Хелен (рођене Метјуз), Мејфлауер потомка из Небраске, и Бернарда Клемента Алтмана, богатог продавца осигурања и аматерског коцкара, који је потицао из породице више класе. Алтманово порекло је немачко, енглеско и ирско;[1][2] његов деда са очеве стране, Франк Алтман, старији, англиковао је писање презимена из „Altmann” у „Altman”.[2] Алтман је имао католичко васпитање,[3] али није наставио да прати или практикује религију као одрасла особа,[4] иако су га називали „неком врстом католика” и католичким редитељем.[3][5] Он је похађао исусовске школе, укључујући Рокхерст средњу школу, у Канзас Ситију.[6] Он је матурирао са Вентвортове војне академије у Лексингтону у Мисурију 1943. године.

Године 1943. се Алтман придружио Ваздухопловним снагама војске САД у својој 18. години. Током Другог светског рата, Алтман је летео на више од 50 бомбардерских мисија као члан посаде на B-24 Либерејтору са 307. Бомбардерском брупом у Борнеу и Холандској Индији.[7]

После његовог отпуста 1946, Алтман се преселио у Калифорнију. Радио је на оглашавању за компанију која је изумила машину за тетоважу ради идентификације паса. Ушао је у филмски рад по хиру, продавајући сценарио фирми RKO за филм из 1948. под насловом Телохранитељ, који је он написао заједно са Џорџом В. Џорџом. Алтманов непосредни успех га је охрабрио да се пресели у Њујорк, где је покушао да створи каријеру писца. Након што је имао мали успех, 1949. се вратио у Канзас Сити, где је прихватио посао режисера и писца индустријских филмова за Калвин компанију. У фебруару 2012, један рани Калвинов филм у режији Алтмана, са насловом Модерни фудбал (1951), пронашао је редитељ Гари Хагинс.[8][9]

Алтман је режирао 65 индустријска и документарна филма пре него што га је 1956. године унајмио локални бизнисмен да пише и режира играни филм у Канзас Ситију о малолетничкој делинквенцији. Филм под насловом Деликвенти, направљен за 60,000 америчких долара, купило је предузеће Уједињени уметници за 150,000 америчких долара, и пласиран је на тржиште 1957. године. Мада примитиван, овај тинејџерски експлоатациони филм је садржао основе Алтмановог каснијег рада у виду његове употребе неформалног, натуралистичког дијалога. Са овим успехом, Алтман се преселио из Канзас Ситија у Калиформију задњи пут. Он је корежирао Џејмс Динову причу (1957). Овај документарац је са журбом пласиран у биоскопе да би се искористила недавна смрт глумца и задовољила потражња следбеника његовог настајућег култа.

ФилмографијаУреди

Играни филмовиУреди

  • (The Delinquents, Алтманов биоскопски деби, 1956)
  • (Pot au feu, кратки филм, 1965)
  • (Girl Talk, кратки филм, 1966)
  • (The Party, кратки филм, 1966)
  • (Speak Low, кратки филм, 1966)
  • (Ebb Tide, кратки филм, 1966)
  • (Countdown, 1968)
  • (That Cold Day in the Park, 1969)
  • M.A.S.H., 1970
  • Брустер Меклауд (Brewster McCloud, 1970)
  • Коцкар и блудница (McCabe & Mrs. Miller, 1971)
  • Images, 1972
  • Приватни детектив (The Long Goodbye, 1973)
  • Сви смо ми лопови (Thieves Like Us, 1974)
  • Калифорнијски покер (California Split, 1974)
  • Нешвил (Nashville, 1975)
  • Буфало Бил и Индијанци (Buffalo Bill and the Indians, or Sitting Bull's History Lesson, 1976)
  • Три жене (3 Women, 1977)
  • Свадба (A Wedding, 1978)
  • Квинтет (Quintet, 1979)
  • Идеалан пар (A Perfect Couple, 1979)
  • Здравље (Health, 1980)
  • Попај (Popeye, 1980)
  • Џими Дин, врати се (Come Back to the Five and Dime, Jimmy Dean, Jimmy Dean, 1982)
  • Стримерс (Streamers, 1983)
  • Тајна част (Secret Honor, 1984)
  • (O.C. & Stiggs, 1984, приказан 1987)
  • Луди за љубављу (Fool for Love, према комаду Сема Шепарда, 1985)
  • (Beyond Therapy, 1987)
  • (Aria, сегмент Les Boréades, 1987)
  • Винсент и Тео (Vincent and Theo, 1990)[10][11]
  • Играч (The Player, 1992)
  • Кратки резови (Short Cuts, 1993)
  • Висока мода (Prêt-à-Porter, познат и под називом Ready to Wear, 1994)
  • Канзас Сити (Kansas City, 1996)
  • (The Gingerbread Man, 1998)
  • (Cookie's Fortune, 1999)
  • (Dr. T & the Women, 2000)
  • (Gosford Park, 2001)
  • (The Company, 2003)
  • Кућни пријатељ из прерије, негде и као The Last Show 2006)

РеференцеУреди

  1. ^ Lemons, Stephen. „Robert Altman”. Salon.com. стр. 2. Архивирано из оригинала на датум 8. 12. 2006. Приступљено 22. 11. 2006. 
  2. 2,0 2,1 The Daily Telegraph (22. 11. 2006). „Robert Altman, 81, Mercurial Director of Masterworks and Flops”. The New York Sun. Приступљено 22. 11. 2006. 
  3. 3,0 3,1 „The Religious Affiliation of Robert Altman”. Adherents.com. 28. 7. 2005. Приступљено 22. 11. 2006. 
  4. ^ "Interview: Robert Altman", The Guardian
  5. ^ „Spotlight: Catholics at the Movies”. Catholichistory.net. Приступљено 24. 8. 2014. 
  6. ^ Butler, Robert W. (5. 3. 2006). „Finally, An Attitude Adjustment: Hollywood's Establishment Now Embraces Rebel Director Altman”. The Kansas City Star. стр. 5. 
  7. ^ „Famous B-24/PB4Y Crew Members”. B-24 Best Web. 2011. Приступљено 25. 7. 2011. 
  8. ^ „Fan uncovers Robert Altman's first film”. Content.usatoday.com. 14. 3. 2012. Приступљено 24. 8. 2014. 
  9. ^ „Robert Altman's Lost Classic: 'Modern Football'. Forbes. 13. 3. 2012. Приступљено 24. 8. 2014. 
  10. ^ Kelleher, Ed (1. 11. 1990). „Buying and Booking Guide: Vincent & Theo”. The Film Journal. 93 (10): 38—39. »Powerfully realized study of Vincent van Gogh and his brother Theo marks a return to the mainstream arena for director Robert Altman. Brilliantly acted, splendid film fare should be welcomed in specialty houses and beyond.« 
  11. ^ Murray, Noel (30. 3. 2015). „Vincent & Theo”. The Dissolve. Архивирано из оригинала на датум 7. 4. 2016. »When The Player came out in 1992, it was greeted as a welcome comeback for director Robert Altman, who spent much of the previous decade working small—making filmed plays instead of the ambitious, character-heavy genre reinventions he’d been known for in the 1970s. But Altman actually reclaimed his critics’ darling status two years earlier with Vincent & Theo, a luminous biopic about painter Vincent Van Gogh (played by Tim Roth) and his art-dealer brother (Paul Rhys).« 

ЛитератураУреди

  • Robert Altman Bibliography (via UC Berkeley)
  • Rafal Syska, Keep the Distance. Film World of Robert Altman, Rabid, Cracow. 2008. ISBN 978-83-60236-36-9.
  • Caso, Frank (2015). Robert Altman in the American Grain. London: Reaktion Books. ISBN 978-1-78023-522-6. 
  • The director's commentary on the McCabe & Mrs. Miller DVD, while focusing on that film, also to some degree covers Altman's general methodology as a director.
  • Judith M. Kass. Robert Altman: American Innovator early (1978) assessment of the director's work and his interest in gambling. Part of Leonard Maltin's Popular Library filmmaker series.
  • The English band Maxïmo Park have a song named "Robert Altman", a b-side to their single "Our Velocity"
  • The Criterion Collection has released several of Altman's films on DVD (Short Cuts, 3 Women, Tanner '88, Secret Honor) which include audio commentary and video interviews with him that shed light on his directing style.
  • Charles Warren, "Cavell, Altman and Cassavetes" in the Stanley Cavell special issue, Jeffey Crouse (ed.), Film International, Issue 22, Vol. 4, No. 4. 2006. стр. 14.–20.
  • Rick Armstrong, "Robert Altman: Critical Essays" Actors, historians, film scholars, and cultural theorists reflect on Altman and his five-decade career...(McFarland, February 18, 2011)
  • Zuckoff, Mitchell (2009). Robert Altman: The Oral Biography. New York: Alfred A. Knopf,. ISBN 978-0-307-26768-9. 
  • Description and details on the Short Cuts Soundtrack for more in-depth information about this title.
  • Helene Keyssar, Robert Altman's America. Oxford, 1991

Спољашње везеУреди