Романизација (културна)
Романизација је облик културне експанзије, интеграције и асимилације неримског становништва на подручју староримске државе (лат. Res Publica Romana). Упоредо са територијалном експанзијом Римске републике и потоњег Римског царства, ширила се и римска култура, коју су постепено прихватали и покорени народи. Процес романизације је био слојевит, пошто је подразумевао прихватање разних видова староримске културе, почевши од римских обичаја и правног поретка, преко усвајања латинског језика и писма (латинизација), до прихватања староримске религије.[1][2]
Романизација је спровођена по вертикалној структури друштва, од врха ка доле, пошто су припадници виших слојева покорених народа први усвајали римску културу- Нова римска култура је ширена из градова, док су остаци старе културе најдуже опстајали у сеоским срединама у унутрашњости. Таоци су имали важну улогу у овом процесу, пошто су деца припадника више класе међу покореним народима често одвођена у Рим, где су добијала римско образовање и усвајала римску културу.
Проучавање романизације интензивирано је током 19. века, када су формиране и прве теоријске концепције које су покушале да пруже целовиту слику о овој сложеној културно-историјској појави. Поједине теорије су под утицајем тадашњег европског колонијализма и империјализма биле фокусиране на наводну "цивилизаторску" улогу романизације, уз афирмативно вредновање римског преобликовања "варварских" друштава у циљу њиховог укључивања у цивилизовани свет. Насупрот томе, новије теорије су фокусиране првенствено на културолошке аспекте процеса романизације, са посебним фокусом на прихватању нових обичаја и начина живота, усвајања новог језика и писма, примања уметничких и религијских утицаја.[3]
Види још Уреди
Референце Уреди
Литература Уреди
- Мирковић, Мирослава (1981а). „Римско освајање и организација римске власти”. Историја српског народа. 1. Београд: Српска књижевна задруга. стр. 66—76.
- Мирковић, Мирослава (1981б). „Економско-социјални развој у II и III веку”. Историја српског народа. 1. Београд: Српска књижевна задруга. стр. 77—88.
- Мирковић, Мирослава (1981в). „Централне балканске области у доба позног царства”. Историја српског народа. 1. Београд: Српска књижевна задруга. стр. 89—105.
- Papazoglu, Fanula (1969). Srednjobalkanska plemena u predrimsko doba: Tribali, Autarijati, Dardanci, Skordisci i Mezi. Sarajevo: Akademija nauka i umjetnosti Bosne i Hercegovine.
- Папазоглу, Фанула (1980). „О хеленизацији и романизацији”. Глас САНУ. 320 (2): 21—36.
- Папазоглу, Фанула (1988). „Илирска и дарданска краљевина: Порекло и развој, структура, хеленизација и романизација”. Илири и Албанци. Београд: САНУ. стр. 145—199.
- Самарџић, Глигор М. (2020). „О романизацији становништва на југу провинције Далмације на основу историјских извора (Примјери из источне Херцеговине)”. Теме: Часопис за друштвену теорију и праксу. 44 (1): 173—193.
- Срејовић, Драгослав (2002). Илири и Трачани: O старобалканским племенима. Београд: Српска књижевна задруга.