Романски језици

подскупина италских језика
(преусмерено са Романски народи)

Романски језици (или латински језици, неолатински језици, новолатински језици), су подскуп италских језика, а спадају у индоевропске језике. Ова подскупина обухвата језике који потичу од латинског језика. Већина њих се развило из наречја латинског језика, односно „вулгарног латинског“, којим су, по распаду Римског царства, говорили „обични“ људи на просторима које данас заузимају Италија, Португал, Румунија, Француска и Шпанија.[2]

Романски језици
Латински језици
ЕтницитетРомански народи
Географска распрострањеностНастао у средоземном приморју и западној Европи; сад се говори широм Америка, у већем делу Африке и у делу југоисточне Азије и Океаније
Језичка класификацијаИндоевропски
ПрајезикВулгарни латински
Подподела
ISO 639-5roa
Лингвасфера51- (phylozone)
Глотологroma1334[1]
{{{mapalt}}}
Мапа распрострањености романских језика у свету и регија у којима су романски језици примарни или службени језици:
  француски
  шпански
  португалски
  италијански
  румунски

Европски романски језици
Мапа романских језика

Шест најшире заступљених романских језика по броју изворних говорника су шпански (489 милиона), португалски (250 милиона), француски (77 милиона), италијански (67 милиона), румунски (24 милиона) и каталонски (4,1 милион[3]). Италијански је национални језик најближи латинском, а следе га шпански, румунски, португалски, а најразличитији је француски. Узимајући у обзир све романске језике, укључујући националне и регионалне, сардински, италијански и шпански језик заједно су три која се најмање разликују од латинског, а окцитански је ближи латинском него француском.[4][5][6] Међутим, сви романски језици су ближи једни другима него класичном латинском.

Више од 900 милиона изворних говорника романских језика живи широм света, углавном у Америци, Европи и деловима Африке. Главни романски језици такође имају много страних говорника и у широкој су употреби као лингва франка.[7] Ово се посебно односи на француски језик, који је широко распрострањен у целој Централној и Западној Африци, Мадагаскару, Маурицијусу, Сејшелима, Коморима, Џибутију, Либану и Северној Африци (изузимајући Египат, где је то мањински језик). Будући да је тешко доделити круте категорије појавама попут језика, који постоје на континууму, процене броја модерних романских језика варирају. На пример, Далби наводи 23, на основу критеријума узајамне разумљивости.[8]

ИмеУреди

Израз романтика потиче од вулгарног латинског прилога romanice, „на римском“, изведеног из romanicus: на пример, у изразу romanice loqui, „говорити на римском“ (то јест, латинском народном језику), насупрот latine loqui, „да говори на латинском” (средњовековни латински, конзервативна верзија језика који се користи у писању и формалном контексту или као lingua franca), и са barbarice loqui, „ да говори на варварском“ (нелатински језици народа који живе изван Римског царства).[9] Од овог прилога настала је именица romance, која се у почетку односила на било шта написано у romanice, или „на римском народном језику“.[10]

ИсторијаУреди

КласификацијаУреди

Класификација романских језика на прецизно дефинисане подскупове је, због прелазних облика и наречја који представљају прелаз из једног скупа у други и показују обележја више подскупова, мало тежа.[11]

Романски језици се деле на (листа је непотпуна):

Степени лексичке сличности између романских језикаУреди

Подаци из Етнолога:[12]

% сардински италијански француски шпански португалски каталански Романшки румунски
Сардински — 85(a) 80 76 76 75 74 74
Италијански 85 — 89 82 80 87 78 77
Француски 80 89 — 75 75 85 78 75
Шпански 76 82 75 — 89 85 74 71
Португалски 76 80 75 89 — 85 74 72
Каталански 75 87 85 85 85 — 76 73
Романшки 74 78 78 74 74 76 — 72
Румунски 74 77 75 71 72 73 72 —

РеференцеУреди

  1. ^ Hammarström, Harald; Forkel, Robert; Haspelmath, Martin; Bank, Sebastian, ур. (2016). „Romance”. Glottolog 2.7. Jena: Max Planck Institute for the Science of Human History. 
  2. ^ Herman, József; Wright, Roger (Translator) (2000). Vulgar Latin . University Park: Pennsylvania State University Press. стр. 96–115. ISBN 0-271-02001-6. 
  3. ^ „Catalan”. Ethnologue. Приступљено 14. 11. 2017. 
  4. ^ «Classifications that are not based on family trees usually involve ranking languages according to degree of differentiation rather than grouping them; thus, if the Romance languages are compared with Latin, it is seen that by most measures Sardinian and Italian are least differentiated and French most (though in vocabulary Romanian has changed most).» Marius Sala; et al. „Romance languages”. Britannica.com. 
  5. ^ Pei, Mario (1949). „A New Methodology for Romance Classification”. WORD. 5 (2): 135—146. doi:10.1080/00437956.1949.11659494. 
  6. ^ For example, a 1949 study by Pei, analyzing the degree of difference from a language's parent (Latin, in the case of Romance languages) by comparing phonology, inflection, syntax, vocabulary, and intonation, indicated the following percentages (the higher the percentage, the greater the distance from Latin): Sardinian 8%, Italian 12%, Spanish 20%, Romanian 23.5%, Occitan 25%, Portuguese 31%, and French 44%.
  7. ^ M. Paul Lewis, "Summary by language size", Ethnologue: Languages of the World, Sixteenth Edition.
  8. ^ David Dalby (1999). The Linguasphere register of the world's languages and speech communities (PDF). 2. Oxford, England: Observatoire Linguistique, Linguasphere Press. стр. 390—410 (zone 51). Приступљено 30. 7. 2020. 
  9. ^ Ilari, Rodolfo (2002). Lingüística Românica. Ática. стр. 50. ISBN 85-08-04250-7. 
  10. ^ „romance | Origin and meaning of romance by Online Etymology Dictionary”. www.etymonline.com (на језику: енглески). Приступљено 2021-03-30. 
  11. ^ „Romance languages”. Encyclopædia Britannica. Приступљено 2. 12. 2014. 
  12. ^ Ethnologue, Languages of the World, 15th edition, SIL International, 2005.

ЛитератураУреди

Прегледи:

  • Frederick Browning Agard. A Course in Romance Linguistics. Vol. 1: A Synchronic View, Vol. 2: A Diachronic View. Georgetown University Press, 1984.
  • Harris, Martin; Vincent, Nigel (1988). The Romance Languages. London: Routledge.  Reprint 2003.
  • Posner, Rebecca (1996). The Romance Languages. Cambridge: Cambridge University Press. 
  • Gerhard Ernst et al., eds. Romanische Sprachgeschichte: Ein internationales Handbuch zur Geschichte der romanischen Sprachen. 3 vols. Berlin: Mouton de Gruyter, 2003 (vol. 1), 2006 (vol. 2).
  • Alkire, Ti; Rosen, Carol (2010). Romance Languages: A Historical Introduction. Cambridge: Cambridge University Press. 
  • Martin Maiden, John Charles Smith & Adam Ledgeway, eds., The Cambridge History of the Romance Languages. Vol. 1: Structures, Vol. 2: Contexts. Cambridge: Cambridge UP, 2011 (vol. 1) & 2013 (vol. 2).
  • Martin Maiden & Adam Ledgeway, eds. The Oxford Guide to the Romance Languages. Oxford: Oxford University Press, 2016.
  • Lindenbauer, Petrea; Metzeltin, Michael; Thir, Margit (1995). Die romanischen Sprachen. Eine einführende Übersicht. Wilhelmsfeld: G. Egert. 
  • Metzeltin, Michael (2004). Las lenguas románicas estándar. Historia de su formación y de su uso. Uviéu: Academia de la Llingua Asturiana. 

Фонологија:

  • Boyd-Bowman, Peter (1980). From Latin to Romance in Sound Charts. Washington, D.C.: Georgetown University Press. 
  • Cravens, Thomas D. Comparative Historical Dialectology: Italo-Romance Clues to Ibero-Romance Sound Change. Amsterdam: John Benjamins, 2002.
  • Sónia Frota & Pilar Prieto, eds. Intonation in Romance. Oxford: Oxford UP, 2015.
  • Christoph Gabriel & Conxita Lleó, eds. Intonational Phrasing in Romance and Germanic: Cross-Linguistic and Bilingual studies. Amsterdam: John Benjamins, 2011.
  • Philippe Martin. The Structure of Spoken Language: Intonation in Romance. Cambridge: Cambridge UP, 2016.
  • Rodney Sampson. Vowel Prosthesis in Romance. Oxford: Oxford UP, 2010.

Лексикон:

  • Holtus, Günter; Metzeltin, Michael; Schmitt, Christian (1988). Lexikon der Romanistischen Linguistik. (LRL, 12 volumes). Tübingen: Niemeyer. 

Француски:

  • Price, Glanville (1971). The French language: present and past. Edward Arnold. 
  • Kibler, William W. (1984). An introduction to Old French. New York: Modern Language Association of America. 
  • Lodge, R. Anthony (1993). French: From Dialect to Standard. London: Routledge. 

Португалски:

  • Williams, Edwin B. (1968). From Latin to Portuguese, Historical Phonology and Morphology of the Portuguese Language (2nd изд.). University of Pennsylvania. 
  • Wetzels, W. Leo; Menuzzi, Sergio; Costa, João (2016). The Handbook of Portuguese Linguistics. Oxford: Wiley Blackwell. 

Шпански:

  • Penny, Ralph (2002). A History of the Spanish Language  (2nd изд.). Cambridge: Cambridge University Press. 
  • Lapesa, Rafael (1981). Historia de la Lengua Española. Madrid: Editorial Gredos. 
  • Pharies, David (2007). A Brief History History of the Spanish Language. Chicago: University of Chicago Press. 
  • Zamora Vicente, Alonso (1967). Dialectología Española (2nd изд.). Madrid: Editorial Gredos. 

Италијански:

  • Devoto, Giacomo; Giacomelli, Gabriella (2002). I Dialetti delle Regioni d'Italia (3rd изд.). Milano: RCS Libri (Tascabili Bompiani). 
  • Devoto, Giacomo (1999). Il Linguaggio d'Italia. Milano: RCS Libri (Biblioteca Universale Rizzoli). 
  • Maiden, Martin (1995). A Linguistic History of Italian. London: Longman. 

Рето-романски:

  • John Haiman & Paola Benincà, eds., The Rhaeto-Romance Languages. London: Routledge, 1992.

Спољашње везеУреди

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Романски_језици&oldid=23924069”