Романски народи
Романски народи, или само Романи (или латински народи,[1] или само Латини), су припадници етно-лингвистичке групе чији припадници, или потомци, припадају романско говорном подручју.[2]
Романски језициУреди
Употреба латинског језика први пут је забиљежена у регији Лацијум у средњој Италији, гдје су говорници пралатинског постојали од око 1000. п. н. е. Са успоном Римског царства, прво се проширила широм Италије и онда на југозападну, западну, средњу и југоисточну Европу и сјеверну Африку као и дуж западне Азије[3]. Послије пада Западног римског царства, употреба латинског се смањила, али је још увијек остала у широкој употреби, преко Католичке цркве, или германских Визигота и Католичког франачког краљевства Хлодовеха[3]. Дијелом због регионалним варијацијама на латинском језику и локалних средина, неколико језика је настало од њега, стварајући романске језике[3]. Шпански и португалски језик су се ширили по северној, средњој и јужној Америци током колонизације[3]. Француски језик се проширио по свим континентима током колонизације[3]. Италијански језик је постао национални језик Италије у 19. вијеку настајући од неколико сличних дијелеката романских језика[3]. Румунски језик се развио првобитно у дакороманску варијанту која је национални језик Румуније, али и у друге варијанте као што је цинцарски језик[3].
АнтикаУреди
Латини су племе античке Италије из регије Лацијума у средњој Италији. Живјели су у независним градивима-државама, говорили су истим језиком, који се звао латински, држали се истих вјеровања, дијелили близак осјећај сродства, вјерујући да сви Латини воде поријекло од Латинуса. Латинусу се поклањали на Mons Albanus током годишњег фестивала којем су присуствовали сви Латини, укључујући и оне из Рима, једне од латинских држава.
Римске територијалне амбиције су ујединиле остале Латине у рату 341. п. н. е., али до коначне римске побједе је дошло 338. п. н. е. Сходно томе, неке латинске државе су укључене у састав римске државе и становници тих држава су добили пуно римско грађанско право. Остале државе су сматране римским савезницима и уживале су одређене привилегије.
РоманизацијаУреди
Романизацијом освојених области током раздобља римске власти, локално становништво је упоредо са латинским језиком и римским обичајима развило и разна локална обележја, те су тако у различитим областима Римског царства настале локалне скупине романизованог становништва, из којих су се касније развили данашњи романски народи.
- Афроромани, романизовани становници римске Африке, асимиловани након арапског освајања сверене Африке
- Бриторомани, романизовани становници римске Британије, асимиловани након англосаксонског освајања Британије
- Галоромани, романизовани становници римске Галије, преци данашњих Француза
- Дакоромани, романизовани становници римске Дакије, преци данашњих Румуна
- Далматоромани, романизовани становници римске Далмације, асимиловани након словенског освајања Далмације
- Реторомани, романизовани становници римске Реције, опстали као посебан (најмањи) романски народ
- Хиспаноромани, романизовани становници римске Хиспаније, преци данашњих Шпанаца и Португалаца
- Македоромани-Аромуни, романизовани становници римске Македоније, преци данашњих Македонаца и Аромуна
РелигијаУреди
Већина Романа су традиционално римокатоличке вероисповести, а Цинцари, Румуни, Власи и Молдавци су већином православни. Валонци и Окситанци су и мањим делом протестанти.
РеференцеУреди
ЛитератураУреди
- Harris, Martin; Vincent, Nigel (2001). Romance Languages. London, England, UK: Routledge.
- Harris, Martin; Vincent, Nigel (2001). Romance Languages. London, England, UK: Routledge.