Википедија

Руминација (психологија)

Руминација је облик персервативне спознаје која се фокусира на негативан садржај, генерално прошли и садашњи, и резултира емоционалним стресом. Према Веркуилу и сарадницима,[1] руминација и брига су оба облика персеверативне спознаје. У прилог овој перспективи, Nolen-Hoeksema[2] и Hughes ME,[3] указује на то да су размишљање и забринутост различити, али преклапајући психолошки конструкти. При томе истичући разлике између руминације и бриге, Nolen-Hoeksema наводе...да руминација има тенденцију да се усидри око континуиране обраде негативног материјала, док забринутост тежи да буде усидрена око континуиране обраде неизвесности.[2] Садржај размишљања има тенденцију да буде више фокусиран на прошлост и/или садашњост, док је брига више фокусирана на будућност.[4] Садржај размишљања може се сажети у посебну тему губитка, док садржај бриге тежи да се кондензује у теме очекиване претње. Опет, док ове две конструкције имају карактеристике које се преклапају, оне такође имају различите карактеристике.

Иако је још увек у настајању, процена и лечење руминације у установама примарне здравствене заштите почиње да се све више развија, као спона између психијатријске и примарне здравствене установе.[4]

Опште информације уреди

Почетне студије руминације појавиле су се у психолошкој литератури, посебно у вези са студијама које испитују специфичне аспекте руминације (нпр позитивне наспрам негативне руминације, размишљање наспрам саморефлексије, односа са катастрофалним размишљањем, улогу нарушеног одвајања, стање наспрам особина карактеристике), као и присуство руминације код различитих психијатријских синдрома (нпр депресија, злоупотреба алкохола, генерализованих анксиозних поремећаја, социјалних анксиозних поремећаај, опсесивно компулзивни поремећај, посттрауматских стресних поремећај, булимије нервоза).

У соматској литератури се сада појављују и студије руминације, посебно у вези са болом. У овим студијама, изгледа да је руминација повезана са повећањем симптома као и са лошијим клиничким исходима.[4]

Односи између руминације и разних психијатријских поремећаја уреди

Руминација је повезана са низом психијатријских синдрома и поремећаја. Према подацима из психолошке литературе, руминација је највише проучавана у вези са акутним стресорима[5][6] и депресивним синдромима.[2][7] Међутим, руминација је такође повезана са злоупотребом алкохола,[2] као и са симптомима анксиозности, генерализованим анксиозним поремећајем, социјалним анксиозним поремећајем, опсесивно-компулзивним поремећајем, посттрауматским стресним поремећајем и булимијом нервозом.[8]

То што се руминација појављује у низу различитих психијатријских синдрома навело је неке истраживаче да закључе да је руминативни процес трансдијагностички – односно да је...руминација психолошка карактеристика која пролази кроз низ различитих психијатријских феномена.[8]

Према томе, руминација није патогномонична или јединствено повезана са било којим одређеним психијатријским синдромом или поремећајем.[4]

Односи између руминације и физичког здравља/болести уреди

Улога руминације у соматском здрављу.

Истраживањима су утврђене бројне везе између руминације и нарушеног соматског здравља,[1] које су посредоване са најмање два општа фактора.

Прво, руминација (когнитивно претерано фокусирање) може ненамерно да доведе до повећања уочених симптома (перцепције соматских симптома која је интензивирана).

Друго, руминација може довести до истинског соматског стреса[9] кроз неколико физиолошких путева, посебно код млађих особа.[10]

У прилог предложеном физиолошком путу увржена је повезаност између руминације особина и стања, и одговора на кортизол. Поред тога, Хоган и Линден[11] 24 су известили да руминација испољава штетан утицај на крвни притисак у мировању и у покрету.

Према наведеном руминација може имати различите негативне ефекте на уочено или стварно здравље, било кроз ненамерно повећање симптома и/или повезане ефекте биолошког стреса изазваног руминацијом.[4]

Повезаност између руминације и уоченог оштећења општег соматског здравља.

Бројне студије су потврдиле повезаност између руминације и перцепције лошег физичког здравља. На пример, руминација је повезана са здравственом анксиозношћу код студената,[12] емоционалних болова у хроничној болести, 26 соматских тегоба код британске и холандске деце,[13] и хипохондрије.[14]

Rуминацију карактерише и често понављајућа регургитација недавно унесене хране, повезана са невољном контракцијом абдоминалних мишића, коју прати повећањем интрагастричног притиска и гурање садржаја желуца у једњак и уста, а затим поново гутање хране.[15]

Руминација и бол.

Највећи број клиничких студија у овој соматској области су оне које испитују односе између руминације и бола, а већина је проучавала популације бола помоћу скале катастрофалне бола (ПЦС).[16] Скала има три основне компоненте — руминацију, беспомоћност и увећање — а у студијама је руминација често најприкладнија.

Потенцијални третмани за руминацију уреди

Лечење руминације у клиничким условима је у развоју а заснива се на следећим могућностима интервенције:

  • ометање алтернативним активностима као што су дружење или физичка активност,
  • разне терапије свесности,
  • когнитивна терапија,
  • интерперсонална терапија.

Воткинс је развио облик когнитивне бихејвиоралне терапије под називом Когнитивно-бихејвиорална терапија фокусирана на руминацију (РФЦБТ).[17]

Овај приступ терапији је прилично компликован, али се заснива на концепту да руминација може бити од помоћи или бескорисности. Идеја иза третмана је да се пацијент помери са бескорисне на корисну когнитивну обраду. Да би то урадио, терапеут анализира обим корисног и бескорисног руминације, идентификује повезана понашања са сваким обликом руминације, а затим укључује контра-руминативно понашање у третман, као што је ометање. Пацијенти се такође подучавају знацима упозорења бескорисног размишљања, као и акционим плановима за прекид. Ако се овај приступ третману прилагоди установама примарне здравствене заштите, било у мануелном облику или на ДВД-у, Когнитивно-бихејвиорална терапија фокусирана на руминацију би могла бити практичан приступ сузбијању руминације у таквим окружењима.[4]

Извори уреди

  1. ^ а б Verkuil B, Brosschot JF, Gebhardt WA, Thayer JF. Emotion Regulation and Well-Being. New York: Springer; 2011. Perseverative cognition, psychopathology, and somatic health. In: Nyklicek I Vingerhoets AJJM Zeelenberg M (eds.) pp. 85–100.
  2. ^ а б в г Nolen-Hoeksema S, Wisco BE, Lyubomirsky S. Rethinking rumination. Perspectives in Psychological Science. 2008;3:400–424.
  3. ^ Hughes ME, Alloy LB, Cogswell A. Repetitive thought in psychopathology: the relation of rumination and worry to depression and anxiety symptoms. J Cogn Psychother. 2008;22:271–288.
  4. ^ а б в г д ђ Sansone, Randy A.; Sansone, Lori A. (2012). „Rumination”. Innovations in Clinical Neuroscience. 9 (2): 29—34. ISSN 2158-8333. PMC 3312901  . PMID 22468242. 
  5. ^ Moberly NJ, Watkins ER. Ruminative self-focus and negative affect: an experience sampling study. J Abnorm Psychol. 2008;117:314–323.
  6. ^ Moberly NJ, Watkins ER. Ruminative self-focus, negative life events, and negative affect. Behav Res Ther. 2008;46:1034–1039.
  7. ^ Ito T, Takenaka K, Tomita T, Agari I. Comparison of ruminative responses with negative rumination as a vulnerability factor for depression. Psychol Rep. 2006;99:763–772.
  8. ^ а б Watkins ER. Depressive rumination and co-morbidity: evidence for brooding as a transdiagnostic process. J Ration Emot Cogn Behav Ther. 2009;27:160–175.
  9. ^ Segerstrom SC, Roach AR, Evans DR, et al. The structure and health correlates of trait repetitive thought in older adults. Psychol Aging. 2010;25(3):505–515.
  10. ^ Thomsen DK, Mehlsen MY, Olesen F, et al. Is there an association between rumination and self-reported physical health? A one-year follow-up in a young and an elderly sample. J Behav Med. 2004;27:215–231.
  11. ^ Hogan BE, Linden W. Anger response styles and blood pressure: at least don’t ruminate about it! Ann Behav Med. 2004;27:38–49.
  12. ^ Marcus DK, Hughes KT, Arnau RC. Health anxiety, rumination, and negative affect: a mediational analysis. J Psychosom Res. 2008;64:495–501.
  13. ^ Miers AC, Rieffe C, Terwogt MM, et al. The relation between anger coping strategies, anger mood and somatic complaints in children and adolescents. J Abnorm Child Psychol. 2007;35:653–664.
  14. ^ Fink P, Ornbol E, Toft T, et al. A new, empirically established hypochondriasis diagnosis. Am J Psychiatry. 2004;161:1680–1691. [
  15. ^ Rommel N, Tack J, Arts J, Caenepeel P, Bisschops R, Sifrim D. Rumination or belching-regurgitation? Differential diagnosis using oesophageal impedance-manometry. Neurogastroenterol Motil 2010;22(4):e97–104.
  16. ^ Nijs J, Van DePutte K, Louckx F, et al. Exercise performance and chronic pain in chronic fatigue syndrome: the role of pain catastrophizing. Pain Med. 2008;9:1164–1172.
  17. ^ Watkins ER, Mullan E, Wingrove J, et al. Rumination-focused cognitive-behavioural therapy for residual depression: phase II randomized controlled trial. Br J Psychiatry. 2011 Jul 21; E-pub ahead of print.

Литетратура уреди

Спољашње везе уреди

 Молимо Вас, обратите пажњу на важно упозорење
у вези са темама из области медицине (здравља).
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Руминација_(психологија)&oldid=27678306”