Отворите главни мени

Сава Петровић (сликар)

Сава Петровић (1788—1861) српски иконописац и портретист из Темишвара.

БиографијаУреди

Сликар Сава Петровић је рођен 1788. године[1] у селу Јазвину у Банату. Имао је синове Павела и Владимира.

Ученик је Арсе Теодоровића од којег је копирао неке мотиве. Као портретиста био је у основи класициста, који није увек сигуран у цртежу, и који је склон да своје формалне недостатке замени топлим и разнеженим колоритом.[2] У зрелом добу је стално настањен у српском темишварском предграђу Фабрици.

Године 1812. Сава је радио у православној цркви у Кетфељу, заједно са (по)златаром Јованом Бондином. Осликао је 1820. године иконостас православне цркве Рођење Богородице у Батањи. Марта 1819. године склопио је уговор са црквеном општином Мехалском да ослика иконостас у Николајевској цркви за 10.000 ф. Посао је кренуо исте године, трајао током 1819-1820. године. Осликао је иконостас православне цркве летњег Св. Николе у Мехали[3], предграђу Темишвара, заједно са Емануилом Антоновићем позлатаром Темишварцом. У манастиру Бездину се погодио 1822. године да наслика три зидне иконе о обоји сву дрвенарију, пећи и шалуктре манастирског храма.[4] Помиње се 1822. године у Араду, заједно са Михаилом Јанићем билдхауером (дрворезбаром). Изгледа да је 1826. године са Савом радио позлатар Алексије Теодоровић. Заједно се јављају Петровић и Антоновић и 1828. године у Парцу где су чистили стари иконостас.

Радио је живописац и световне мотиве, више портрета православних црквенодостојника и отмених грађана. Насликао је тако портрет епископа Будимског Јустина Јовановића, пре 1834. године, у манастиру Бездину.[5]

Син ПајаУреди

Сликарством се бавио и његов Павел Петровић (1818-1852).[6] Заједно са оцем јавља се 1834. године у Темишвару као пренумерант "живописац"[7], књиге Милована Видаковића. То потврђује да се прво учио код оца Саве, у њиховој сликарској радионици. Завршио је сликарску академију у Бечу (1834-1837). По повратку са студија оженио се 1838. године са Драгињом Попов из Модоша, и то је разлог зашто се ту трајно населио. Осликао је иконостас у цркви Св. Николе у Модошу 1839. године.[8] Налазимо га 1839-1841. године у Модошу, где слика поред икона и портрете тамошњег грађанства. Павел се представник епохе класицизма и најбољим вештаком показао у сликању портрета. Позната су два портрета, његово дело: поп Лазар Поповић и његова супруга Мила. После пет година брака, када се "заситио" породичног живота, склопио је са супругом договор: напустиће дом под обавезом да годишње шаље њој и деци (Теодор и Кристина) 300 ф. за издржавање.[9] Између 1843. и 1852. године сам, авантуристичког духа заиста је пропутовао свет; обишао целу Европу, Индију, Кину. Дошао је у Европу, у Париз 1847. године где је дочекан са почастима. Јавио се 1850. године писмом породици из Хонг Конга. Следеће 1851. године стигао у Америку, где је у Лос Анђелосу у пожару изгубио сву имовину и атеље.[10] Отац и супруга су га званично тражили, преко конзуларних представништава, јер није испуњавао обавезу према породици.

ДелоУреди

ИконостасиУреди

ПортретиУреди

  • Портрет трговца Спирте, у Народном музеју Панчево
  • Портрет епископа Јустина Јовановића

РеференцеУреди

  1. ^ Динко Давидов: "Споменици Будимске епархије", Београд 1990.
  2. ^ "Класицизам код Срба", Београд 1965.
  3. ^ "Темишварски зборник", Нови Сад 3/2001.
  4. ^ Стеван Бугарски, Љубомир Степанов: "Историјски и културни споменици Срба у румунском Банату", Темишвар 2008.
  5. ^ "Српски сион", Сремски Карловци 1901.
  6. ^ Милош Поповић: "Верско-црквени живот Срба у Банату", Зрењанин 2001.
  7. ^ Милован Видаковић: "Путешествије у Јерусалим", Будим 1834.
  8. ^ Милош Поповић, наведено дело
  9. ^ "Зборник Матице српске за друштвене науке", Нови Сад 1950.
  10. ^ Иван Кукуљевић Сакцински: "Словник умјетниках југословенских", Загреб 1858.