Савет Европске уније

Институција Европске уније

Савет Европске уније или Савет министара Европске уније је главни орган за доношење одлука у Европској унији. Оличење је земаља чланица, чије представнике окупља регуларно на министарском нивоу. На основу дневног реда, Савет се састаје у различитом саставу: инострани послови, финансије, образовање, телекомуникације итд.[1] То је једно од два законодавна тела и заједно са Европским парламентом служи за измену и одобравање или улагање вета на предлоге Европске комисије, која има право иницијативе.[2][3][4]

Савет Европске уније
Амблем Савета Европске уније
Сала у згради Европа у Бриселу којој се одржавају састанци Савета министара Европске уније од 2017. године
Датум оснивања1992.
СедиштеБрисел,
 Белгија
Чланови27 министара
Службени језициенглески,
француски,
италијански
Генерални секретарThérèse Blanchet
(од 1. новембра 2022)
Председавајућа држава Шведска
(од 1. јануара 2023)
Веб-сајтwww.consilium.europa.eu
Зграда Европа у Бриселу

Савет има известан број обавеза:

  1. Он је законодавни орган Уније; за широк домен питања, практикује ту законодавну моћ заједно са Европским парламентом;
  2. Координира економским смеровима земаља чланица;
  3. Закључује, у име ЕУ, међународне договоре са једном или више држава или међународних организација;
  4. Заједно са Парламентом, руководи буџетом;
  5. Доноси одлуке потребне за утврђивање и спровођење заједничке међународне и безбедносне политике, на основу општих регулација које је донео Савет Европе;
  6. Координира активностима земаља чланица и усваја мерила у полицијској и правосудној сарадњи у питањима криминала

Седиште Савета је у Бриселу. Савет Европске уније не треба мешати са Европским саветом, засебним органом Европске уније, нити са Саветом Европе, засебном пан-европском институцијом са седиштем у Стразбуру, независном од ЕУ.

Председништво Савета Европске уније уреди

 
Логотип председавања Хрватске Саветом Европске уније од 1. јануара 2020.
Председништво у Европском савету и у Савету Европске уније
година, земља (1. половина, 2. половина)
2007. Немачка, Португал 2008. Словенија, Француска 2009. Чешка, Шведска
2010. Шпанија, Белгија 2011. Мађарска, Пољска 2012. Данска, Кипар
2013. Ирска, Литванија 2014. Грчка, Италија 2015. Летонија, Луксембург
2016. Холандија, Словачка 2017. Малта, Естонија 2018. Бугарска, Аустрија
2019. Румунија, Финска 2020. Хрватска, Немачка 2021. Португалија, Словенија

Састав уреди

Председништво Савета се ротира сваких шест месеци између влада држава чланица ЕУ, при чему релевантни министри земље која председава у датом тренутку обезбеђују несметан ток састанака и утврђују дневни ред.[5] Континуитет између председништава обезбеђен је аранжманом према којем три узастопна председништва, позната као председнички трио, деле заједничке политичке програме. Међутим, Већем за спољне послове (национални министри спољних послова) председава високи представник уније.[6]

Одлуке савета се доносе квалификованом већином у већини области, једногласном већином у другим областима или једноставном већином за процедурална питања. Обично тамо где делује једногласно, потребно је само да се консултује са парламентом. Међутим, у већини области се примењује редовна законодавна процедура, што значи да савет и парламент подједнако деле законодавна и буџетска овлашћења, те да оба морају да се сложе да би предлог био усвојен. У неколико ограничених области савет може сам да покрене нови ЕУ закон.[5]

Историја уреди

Савет се први пут појавио у Европској заједници за угаљ и челик (ECSC) као „Специјални савет министара“, основан да буде противтежа Високом ауторитету (наднационална извршна власт, сада комисија). Првобитни савет је имао ограничена овлашћења: питања која се односе само на угаљ и челик била су у домену управе, а сагласност савета је била потребна само за одлуке ван угља и челика. У целини, савет је само надгледао Високи ауторитет (извршну власт). Римским уговорима су успостављене две нове заједнице 1957. године, а са њима и два нова савета: Савет Европске заједнице за атомску енергију (EAEC) и Савет Европске економске заједнице (EEC). Међутим, због примедби на наднационалну моћ власти, њихови савети су имали већа овлашћења; нови извршни органи су били познати као „комисије“.[7]

Године 1965, савет је захватила „криза празне столице“. Због неслагања између француског председника Шарла де Гола и предлога Комисије за пољопривреду, између осталог, Француска је бојкотовала све састанке савета. Ово је зауставило рад савета све док застој није решен следеће године Луксембуршким компромисом. Иако је покренута коцкањем председника комисије Валтера Халштајна, који је касније изгубио место председника, криза је открила недостатке у раду савета.[8]

Према Уговору о спајању из 1967. године, Специјални савет министара ECSC-а и савет EAEC-а (заједно са њиховим другим независним институцијама) спојени су у Савет европских заједница, који би деловао као јединствено веће за све три институције.[9] Савет је 1993. године усвојио назив „Савет Европске уније“, након успостављања Европске уније Уговором из Мастрихта. Тај уговор је ојачао Савет, уз додатак више међувладиних елемената у систему три стуба. Међутим, у исто време, парламент и комисија су ојачани унутар Стуба заједнице, што је смањило способност Савета да делује независно.[7]

Уговором из Лисабона укинут је систем стубова и дата су додатна овлашћења парламенту. Такође је спојен саветов високи представник са шефом спољне политике комисије, при чему је ова нова фигура председавала Саветом за спољне послове, а не ротирајуће председништво. Европски савет је проглашен одвојеном институцијом, којим такође председава стални председник, и различите конфигурације савета су по први пут поменуте у уговорима.[6]

Развој савета је окарактерисан порастом моћи парламента, са којим је савет морао да дели своја законодавна овлашћења. Парламент се често супротстављао жељама савета. Ово је у неким случајевима довело до сукоба између два тела са системом међувладиног савета што је контрадикција парламентарних система у развоју и наднационалних принципа.[10]

Овлашћења и функције уреди

Примарна сврха савета је да делује као једно од два тела законодавне гране ЕУ са вето овлашћењима, при чему је друго Европски парламент. Заједно служе за допуну, одобравање или одбијање предлога Европске комисије, која има искључиву власт да предлаже законе.[2][4] Заједно са парламентом, савет има буџетска овлашћења уније и има већу контролу од парламента над више међувладиних области ЕУ, као што су спољна политика и макроекономска координација. Коначно, пре ступања на снагу Лисабонског уговора, он је формално имао извршну власт ЕУ која је пренета на Европску комисију.[11][12] Неки сматрају да је то еквивалентан горњем дому законодавног тела ЕУ, иако није описан као такав у уговорима.[13][14][15] Савет представља извршне владе држава чланица ЕУ[1][11] и налази се у згради Европа у Бриселу.[16]

Референце уреди

  1. ^ а б „EUR-Lex - C:2016:202:TOC - EN - EUR-Lex”. eur-lex.europa.eu. 
  2. ^ а б „Legislative powers”. European Parliament. Приступљено 13. 2. 2019. 
  3. ^ „Parliament's legislative initiative” (PDF). Library of the European Parliament. 24. 10. 2013. Архивирано (PDF) из оригинала 19. 3. 2014. г. Приступљено 13. 2. 2019. 
  4. ^ а б „Planning and proposing law”. European Commission. 20. 4. 2019. 
  5. ^ а б „Council of the European Union”. Council of the European Union. 16. 6. 2016. Приступљено 19. 2. 2017. 
  6. ^ а б „The Union's institutions: The Council of Ministers”. Europa (web portal). Приступљено 1. 7. 2007. 
  7. ^ а б „Council of the European Union”. European NAvigator. Архивирано из оригинала 12. 08. 2011. г. Приступљено 24. 6. 2007. 
  8. ^ Ludlow, N (2006). „De-commissioning the Empty Chair Crisis : the Community institutions and the crisis of 1965–6” (PDF). London School of Economics. Архивирано из оригинала (PDF) 25. 10. 2007. г. Приступљено 24. 9. 2007. 
  9. ^ EUR-Lex, Treaty of Brussels (Merger Treaty), updated 21 March 2018, accessed 29 January 2021
  10. ^ Hoskyns, Catherine; Newman, Michael (2000). Democratizing the European Union: Issues for the twenty-first Century (Perspectives on Democratization. Manchester University Press. ISBN 978-0-7190-5666-6. 
  11. ^ а б „Legislative power”. European Parliament. Приступљено 11. 7. 2007. 
  12. ^ „Treaty on the European Union (Nice consolidated version)” (PDF). Europa (web portal). Архивирано из оригинала (PDF) 1. 12. 2007. г. Приступљено 24. 6. 2007. 
  13. ^ A. Börzel, Tanja; A. Cichowski, Rachel (4. 9. 2003). The State of the European Union, 6:Law, politics, and society. Oxford University Press. стр. 147. ISBN 978-0199257409. 
  14. ^ Bicameralism. Cambridge University Press. 13. 6. 1997. стр. 58. ISBN 9780521589727. 
  15. ^ Taub, Amanda (29. 6. 2016). „The E.U. Is Democratic. It Just Doesn't Feel That Way.”. The New York Times. Архивирано из оригинала  2022-01-01. г. Приступљено 30. 1. 2020. 
  16. ^ „EUROPA : Home of the European Council and the Council of the EU - Consilium”. www.consilium.europa.eu (на језику: енглески). Приступљено 7. 5. 2017. 

Литература уреди

  • Anderson, P. The New Old World (Verso 2009) ISBN 978-1-84467-312-4
  • Berend, Ivan T. The History of European Integration: A New Perspective. (Routledge, 2016).
  • Blair, Alasdair. The European Union since 1945 (Routledge, 2014).
  • Chaban, N. and M. Holland, eds. Communicating Europe in Times of Crisis: External Perceptions of the European Union (2014).
  • Dedman, Martin. The origins and development of the European Union 1945-1995: a history of European integration (Routledge, 2006).
  • De Vries, Catherine E. "Don't Mention the War! Second World War Remembrance and Support for European Cooperation." JCMS: Journal of Common Market Studies (2019).
  • Dinan, Desmond. Europe recast: a history of European Union (2nd ed. Palgrave Macmillan), 2004 excerpt.
  • Fimister, Alan. Robert Schuman: Neo-Scholastic Humanism and the Reunification of Europe (2008)
  • Heuser, Beatrice. Brexit in History: Sovereignty or a European Union? (2019) excerpt also see online review
  • Hobolt, Sara B. "The Brexit vote: a divided nation, a divided continent." Journal of European Public Policy (2016): 1–19.
  • Jorgensen, Knud Erik, et al., eds. The SAGE Handbook of European Foreign Policy (Sage, 2015).
  • Kaiser, Wolfram. "From state to society? The historiography of European integration." in Michelle Cini, and Angela K. Bourne, eds. Palgrave Advances in European Union Studies (Palgrave Macmillan UK, 2006). pp 190–208.
  • Kaiser, Wolfram, and Antonio Varsori, eds. European Union history: themes and debates (Springer, 2016).
  • Koops, TJ. and G. Macaj. The European Union as a Diplomatic Actor (2015).
  • McCormick, John. Understanding the European Union: a concise introduction (Palgrave Macmillan, 2014).
  • May, Alex. Britain and Europe since 1945 (1999).
  • Marsh, Steve, and Hans Mackenstein. The International Relations of the EU (Routledge, 2014).
  • Milward, Alan S. The Reconstruction of Western Europe: 1945–51 (Univ. of California Press, 1984)
  • Pasture, Patrick (2015). Imagining European unity since 1000 AD. New York: Palgrave Macmillan. ISBN 9781137480460. 
  • Patel, Kiran Klaus, and Wolfram Kaiser. "Continuity and change in European cooperation during the twentieth century." Contemporary European History 27.2 (2018): 165–182. online
  • Smith, M.L.; Stirk, P.M.R., ур. (1990). Making The New Europe: European Unity and the Second World War (1st UK изд.). London: Pinter Publishers. ISBN 0-86187-777-2. 
  • Stirk, P.M.R., ур. (1989). European Unity in Context: The Interwar Period (1st изд.). London: Pinter Publishers. ISBN 9780861879878. 
  • Young, John W. Britain, France, and the unity of Europe, 1945–1951 (Leicester University, 1984).
  • Craig, P.; de Búrca, G. (2003). EU Law: Text, Cases and Materials  (3rd изд.). Oxford, New York: Oxford University Press. ISBN 0-19-925608-X. 
  • Voermans, Wim (2010). „Is the European Legislator after Lisbon a real Legislature?”. Legislacao. 50 (50): 391—413. 
  • Tobler, Christa; Beglinger, Jacques (2018), Essential EU Law in Charts (4th ed.), Budapest: HVG-ORAC / E.M.Meijers Institute of Legal Studies, Leiden University. ISBN 978-963-258-394-5. See Chapter 5 (in particular Chart 5|5 = p.3), www.eur-charts.eu.
  • Corbett, Richard; Jacobs, Francis; Shackleton, Michael (2011), The European Parliament (8 изд.), London: John Harper Publishing, ISBN 978-0-9564508-5-2 

Спољашње везе уреди