Савино Село

Савино Село (нем. Torschau) је насеље у општини Врбас, у Јужнобачком округу, у Србији. Према попису из 2011. било је 2957 становника.

Савино Село
Spomenik Savino Selo 1.jpg
Споменик Сави Ковачевићу у центру Села
Административни подаци
ДржаваСрбија
Аутономна покрајинаВојводина
Управни округЈужнобачки
ОпштинаВрбас
Становништво
 — 2011.Пад 2.957
 — густина47/км2
Географске карактеристике
Координате45° 30′ 13″ С; 19° 31′ 22″ И / 45.50348° С; 19.52275° И / 45.50348; 19.52275Координате: 45° 30′ 13″ С; 19° 31′ 22″ И / 45.50348° С; 19.52275° И / 45.50348; 19.52275
Временска зонаUTC+1 (CET), лети UTC+2 (CEST)
Апс. висина83 м
Површина61,7 км2
Савино Село на мапи Србије
Савино Село
Савино Село
Савино Село на мапи Србије
Остали подаци
Поштански број21467
Позивни број021
Регистарска ознакаVS

Носи назив у знак сећања на народног хероја Саву Ковачевића (1909—1943), команданта Треће ударне дивизије који је страдао током битке на Сутјесци. Овде се налази Вила у Савином Селу.

ГеографијаУреди

 
Савино Село и Куцура

ИсторијаУреди

Насеље Торжа (данашње Савино Село) је први пут помиње за време Бачке жупаније 1416. године.

Торжа се формирала за потребе утврђивања аустријског утицаја у овим крајевима и то колонизацијом Немаца. Оснивачи Торже приспели су у Бачку 1783. године, али су морали бити размештени по "зимовницима", односно у оближњим насељима: Оџаци, Деспотово, Бачки Петровац, Кула и Куцура. Историчар Торже, Петер Вак, није оставио прецизне податке о матичним подручјима и насељима из којих су се доселили Немци, већ је само навео Рајнску област у ширем смислу. Међутим, он је тачно означио правац и дужину путовања миграната, а уз то је до прецизно навео све обавезе прихватних власти и олакшице које им је држава пружала. Исељеници су полазили за Торжу из Манхајма, и то у неколико група, држећи се готово истог пута као и оснивачи осталих немачких села у Бачкој. [1] Од Регензбурга до Апатина Немци су путовали углавном бродовима. Успут су се морали пријављивати надлежним административним установама ради верификовања путних исправа и доделе новчаних средстава за подмирење путних трошкова. Тако су се у Бечу пријавили мађарској дворској канцеларији[2], где су убележени најважнији подаци и где је свакој породици додељено по две форинте на име путних трошкова. Потом су се у Будимпешти пријавили краљевској комори[3], где им је додељена још по једна форинта по породици. По наређењу краљевске коморе, Немци предвиђени за насељавање у Бачкој морали су да наставе пут ка Сомбору, и да се након сакупљања пријаве специјалнoj канцеларији за насељавање, успостављеној ради прихватања досељеника, старања око изградња кућа за њих, избора и размеравања атара, поделе земље и организације обраде. У Сомбору су мигранти по трећи пут били подвргнути бирократско-административном поступку: све породице су још једном пописане, свакој је уручено писмено решење о насељавању са тачно назначеним местом, улицом, бројем куће и бројем чланова.

Прослављена је ту 26. августа 1934. године 150-годишњица Торже. Досељени су ту у 18. веку Немци из Пфалца у Немачкој.[4] Село је плански грађено од маја 1784. године, тако да је у првом периоду бројало 223 домаћинства. Немци су подигли реформаторску (остаци сачувани до данас) и прву евангелистичку цркву у тадашњој Угарској (порушена после Другог светског рата). У марту 1937. олуја је срушила фабрику кудеље.[5]

Савино Село је типично планско, војвођанско село, са правоугаоно постављеном регулацијом улица. Регулациона ширина улица је од 25 до 48 м, а дужина око 1,5 km.

ДемографијаУреди

У насељу Савино Село живи 2526 пунолетних становника, а просечна старост становништва износи 37,3 година (36,3 код мушкараца и 38,3 код жена). У насељу има 1073 домаћинства, а просечан број чланова по домаћинству је 3,12 (попис 2002).

Становништво у овом насељу веома је хетерогено, а у последња три пописа, примећен је пад у броју становника.

График промене броја становника током 20. века
Демографија[6]
Година Становника
1948. 4.848
1953. 4.437
1961. 4.905
1971. 3.856
1981. 3.575
1991. 3.592 3.553
2002. 3.351 3.375
2011. 2.957
Етнички састав према попису из 2002.[7]
Црногорци
  
1.280 38,19%
Срби
  
1.211 36,13%
Словаци
  
166 4,95%
Мађари
  
161 4,80%
Хрвати
  
106 3,16%
Русини
  
74 2,20%
Украјинци
  
65 1,93%
Југословени
  
50 1,49%
Муслимани
  
39 1,16%
Македонци
  
13 0,38%
Роми
  
8 0,23%
Бошњаци
  
8 0,23%
Немци
  
7 0,20%
Словенци
  
5 0,14%
Буњевци
  
4 0,11%
непознато
  
25 0,74%


Домаћинства
Становништво старо 15 и више година по брачном стању и полу
Становништво по делатностима које обавља

ГалеријаУреди

РеференцеУреди

  1. ^ Wack, Peter (1934). Torža 1784-1934 : Eine hundertfünfzigjährige deutsche Gemeinde in Jugoslawien. Novi Vrbas. стр. 27. 
  2. ^ Ungarische Hofkanzlei (на језику: немачки), 2020-06-06, Приступљено 2021-03-04 
  3. ^ Hofkammer (на језику: немачки), 2021-01-11, Приступљено 2021-03-04 
  4. ^ "Правда", Београд 23. август 1934. године
  5. ^ "Политика", 26. март 1937
  6. ^ „Књига 9”. Становништво, упоредни преглед броја становника 1948, 1953, 1961, 1971, 1981, 1991, 2002, подаци по насељима (PDF). webrzs.stat.gov.rs. Београд: Републички завод за статистику. мај 2004. ISBN 86-84433-14-9. 
  7. ^ „Књига 1”. Становништво, национална или етничка припадност, подаци по насељима. webrzs.stat.gov.rs. Београд: Републички завод за статистику. фебруар 2003. ISBN 86-84433-00-9. 
  8. ^ „Књига 2”. Становништво, пол и старост, подаци по насељима. webrzs.stat.gov.rs. Београд: Републички завод за статистику. фебруар 2003. ISBN 86-84433-01-7. 

ЛитератураУреди

Васовић, др Милорад (1968): Врбас и његова комуна - географска монографија. стр. 29.

Спољашње везеУреди