Самообразовање

Самообразовање или самостално учење (само-учење) је посебан вид образовањa који се остварује сопственим напором, без вођства мајстора (наставника, професора) или институција (школа), тј. пo правилу без непосредне помоћи других људи. Појединац сам бира предмет који ће проучавати. Самообразовање може или не мора имати формално образовање, њихово проучавање може бити или допуна или алтернатива формалном образовању.

Дечак са књигом

У 21. веку, уз развијање технологије, класично образовање све више губи свој смисаоу оном облику у ком је функционисао пре тридесет и више година. Због тога, све је чешћи проблем недостатка практичних и конкретних знања. Многа истраживања су утврдила да успех у учењу искључиво од нас самих.[1]

MOOC for Free Education.png

Чести разлози самообразовања су жеља за одређивањем и применом сопственог стила учења, као и флексибилност стила учења и његове промене. Такво учење је текући процес, чији обим и природа варира од особе до особе. Индивидуални облик учења је пут у пожељну будућност учења, а развој информационо-комуникационих технологија је олакшао процес самообразовања.[2]

ЕтимологијаУреди

Израз има своје корене у старогрчким речима αὐτός (аутос, сопство) и διδακτικός (дидактикос,  учење). Сродни израз дидактизам дефинише уметничку филозофију образовања.

ТерминологијаУреди

За опис самообразовања користе се различити изрази. Једна од њих је хеутагогија, коју су 2000. године основали Стјуарт Хазе и Крис Кенион са универзитета у Аустралији; други су самостално учење и самоодређено учење. У парадигми хеутагогије, полазник треба да буде у центру сопственог учења.[3]

Савремено образовањеУреди

Самообразовање је понекад додатак модерног образовања.[4] Као додатак образовању, студенти су охрабрени да раде самосталније.[5] Индустријска револуција створила је нове услове за само-усмерене ученике.

Будућа улогаУреди

Улога самообразовања и даље се истражује у приступима учења, заједно са другим важним циљевима образовања, као што су знање о садржају, епистемолошке праксе и сарадња.[6] Како факултети и универзитети нуде програме учења на даљину, а средње школе пружају могућност сајбер школе за ученике К-12, технологија пружа бројне ресурсе који појединцима омогућавају самостално искуство учења. Неколико студија показује да ови програми функционишу најефикасније када је „учитељ“ или фацилитатор пун власник виртуелног простора како би подстакао широк спектар искустава да се окупе у мрежном формату.[7] То омогућава самоуправљено учење да обухвати и одабрани пут истраживања информација, метода саморегулације и рефлективне дискусије како стручњака, тако и новајлија у одређеној области. Поред тога, масовни отворени онлајн курсеви (MOOC) олакшавају и прилагођавају самообразовање.

Анкета за Стек оверфлоу из 2016. године известила је да се због пораста самообразовања чини да је 69,1% софтверских програмера самоуки.[8]

Види јошУреди

РеференцеУреди

  1. ^ „MIT OpenCourseWare | Free Online Course Materials”. ocw.mit.edu (на језику: енглески). Приступљено 17. 3. 2020. 
  2. ^ Samoobrazovanje putem interneta | Istok Pavlović | TEDxZemunED - YouTube
  3. ^ Samantha Chapnick & Jimm Meloy (2005). „From Andragogy to Heutagogy”. Renaissance elearning: creating dramatic and unconventional learning experiences. Essential resources for training and HR professionals. John Wiley and Sons. стр. 36–37. ISBN 9780787971472. 
  4. ^ "University lecturers do not guide their students' learning to the same extent; they do not organise their students' private study (no more set homework!); nor do they filter knowledge for you in the same way. There are two reasons for this. The first reason is that you are expected to be independent, capable of organising your life, your time, your studies and your learning, so that when you graduate you are able to function successfully in your chosen profession". Extract from: The student's guide to learning at university, by Geoffrey Cooper, published in 2003 Australia by TheHumanities.com, ISBN 1-86335-510-3
  5. ^ J. Scott Armstrong (2012). „Natural Learning in Higher Education”. Encyclopedia of the Sciences of Learning. Архивирано из оригинала на датум 28. 10. 2012. 
  6. ^ Hmelo-Silver, C.E.; R.G. Duncan; C.A Chinn (2007). „Scaffolding and achievement in problem-based and inquiry learning: A response to Krischner, Sweller and Clark”. Educational Psychologist. 42 (2): 99. doi:10.1080/00461520701263368. 
  7. ^ Barab, S.A.; J.G. MaKinster; J.A. Moore; D.J. Cunningham (2001). „Designing and Building an online-community: The struggle to support sociability in the inquiry learning forum”. Educational Technology Research and Development. 49 (4): 71. doi:10.1007/bf02504948. 
  8. ^ „Stack Overflow Developer Survey 2016”. Приступљено 16. 11. 2016. 

Спољашње везеУреди

Даље читањеУреди

  • Bach, James Marcus. Secrets of a Buccaneer-Scholar: Self Education and the Pursuit of Passion. ISBN 978-1-4391-0908-3
  • Brown, Resa Steindel. The Call to Brilliance: A True Story to Inspire Parents and Educators. ISBN 0-9778369-0-8
  • Cameron, Brent and Meyer, Barbara. SelfDesign: Nurturing Genius Through Natural Learning. ISBN 1-59181-044-2
  • Hayes, Charles D. Self-University: The Price of Tuition Is the Desire to Learn. Your Degree Is a Better Life. ISBN 0-9621979-0-4
  • Hayes, Charles The Rapture of Maturity: A Legacy of Lifelong Learning. ISBN 0-9621979-4-7
  • Hailey, Kendall. The Day I Became an Autodidact. ISBN 0-385-29636-3
  • Llewellyn, Grace. The Teenage Liberation Handbook: How to Quit School and Get a Real Life and Education. ISBN 0-9629591-7-0
  • Rancière, Jacques. The Ignorant Schoolmaster: Five Lessons in Intellectual Emancipation. Stanford Univ. Press, 1991. ISBN 0-8047-1969-1
  • Solomon, Joan. The Passion to Learn: An Inquiry into Autodidactism. ISBN 0-415-30418-0
  • Stark, Kio. Don't Go Back to School: A Handbook for Learning Anything. 2013. ISBN 0-9889490-0-8
  • Stewart Hase & Chris Kenyon (децембар 2000). „From Andragogy to Heutagogy”. ultiBASE. Faculty of Education Language and Community Services, RMIT University. Архивирано из оригинала на датум 20. 2. 2001. 
  • Jane Eberle & Marcus Childress (2009). „Using Heutagogy to Address the Needs of Online Learners”. Ур.: Patricia Rogers; Gary A. Berg; Judith V. Boettecher & Lorraine Justice. Encyclopedia of Distance Learning (2nd изд.). Idea Group Inc. ISBN 9781605661988. 
  • McAuliffe, M.; Hargreaves, D.; Winter, A.; G Chadwick, G., "Does pedagogy still rule?", Australasian Journal of Engineering Education, Vol 15 No 1, Institution of Engineers Australia, 2009
  • Hase, Stewart; Kenyon, Chris, "Heutagogy: A Child of Complexity Theory", Complicity: An International Journal of Complexity and Education, Volume 4 (2007), Number 1, pp. 111–118