Сатира
Сатира је књижевни облик у којем се критички исмејава појединац, група, држава или власт.[1][2] Често се користи као средство политичке борбе. "Сатира разобличава друштвене недостатке, политичке страсти, људске себичности, непромишљености, мане и глупости, а својим подсмијехом на подругљив и духовит начин критикује, опомиње и кажњава. Док хумористички смијех својом ведрином забавља, ослобађа и растерећује, сатирички смијех својом јеткошћу и горчином ангажује, покреће и обавезује. Техника комичног преувеличавања и употреба карикатуре, хиперболе и гротеске, најмоћније је умјетничко средство сатиричара. Потребно је неку деформисану друштвену појаву, менталну и моралну изобличеност, пренагласити до те мјере да она постане очигледна свима. За изражавање своје критичке визије свијета сатиричар се користи и најпогоднијим умјетничким средствима непосредног (инвектива) или пренесеног значења (алузија, инсинуација, алегорија, иронија, еуфемизам, персифлажа, сарказам, парадокс и пародија).
Насупрот директној и агресивној критичкој оштрини инвективе (од лат. ријечи invectivus- насртљив), смјехотворно дејство фигура пренесеног значења проистиче из семантичке двосмислености, слутњи и наговештаја, проистеклих из неподударности изговореног и мишљеног, а може га разумјети само онај који је способан да у томе препозна стварносни контекст. За комичне алузије тачно је речено да су „по својој природи 'прелазне' између(...) оног што је изричито речено и оног што се подразумева, оног што сасвим гласно каже и оног што се шапуће“- Владимир Јаковљевич Проп „Проблеми комике и смеха“.
Отуда алузивни смијех и произлази из механизма привидног неразумијевања и наивности, а прећутног наслућивања и схватања поруке. Сатиричка алузија у својој семантичкој основи садржи жељу да се на дискретан начин намагарчи или исмије појединац, нека појава и друштвена неправилност, а кад је заснована на непровјереним, нетачним или дјелимичним чињеницама, на злонамјерним претпоставкама, подозрењу и сумњичењима, назива се још
Види јошУреди
РеференцеУреди
- ^ Elliott 2004.
- ^ Popović, Tanja. Rečnik književnih termina. Beograd: Logos Art : Edicija. стр. 650. ISBN 978-86-7360-064-2.
ЛитератураУреди
- Bosworth, Clifford Edmund (1976). The Mediaeval Islamic Underworld: The Banu Sasan in Arabic Society and Literature. Brill Publishers. ISBN 978-90-04-04392-3..
- Branham, R Bracht; Kinney, Daniel (1997), Introduction to Petronius, Satyrica, стр. xxiv.
- Clark, John R (1991), The Modern Satiric Grotesque and its traditions, Lexington: U of Kentucky P.
- Corum, Robert T (2002), „The rhetoric of disgust and contempt in Boileau”, Ур.: Birberick, Anne Lynn; Ganim, Russell, The Shape of Change: Essays in Early Modern Literature and La Fontaine in Honor of David Lee Rubin.
- Elliott, Robert C (2004), „The nature of satire”, Encyclopædia Britannica.
- Fo, Dario (1990), „Satira e sfottò”, Ур.: Allegri, Luigi, Dialogo provocatorio sul comico, il tragico, la follia e la ragione (interview) (на језику: Italian), стр. 2, 9 .
- Fo, Dario (1993), Provocative Dialogue on the Comic, the Tragic, Folly and Reason, London: Methuen Publishing (transl.).
- Frye, Northrop (1957), Anatomy of Criticism (in particular the discussion of the 4 "myths").
- Hall, Joseph (1969), Davenport, A, ур., The Poems, Liverpool University Press.
- Hodgart, Matthew; Connery, Brian (2009) [1969], Satire: Origins and Principles.
- Pietrasik, Vanessa (2011), La satire en jeu. Critique et scepticisme en Allemagne à la fin du XVIIIe siècle (на језику: French), Tusson: Du Lérot éditeur, Charente .
- Test, George Austin (1991), Elliott's Bind; or, What Is Satire, Anyway? in Satire: Spirit & Art
- Wilson, R Rawdon (2002), The hydra's tale: imagining disgust.
- Jonson, Ben; Miola, Robert S. (2000). Every Man in His Humour: Quarto Version. Manchester University Press. ISBN 9780719015656.
- Bloom, Edward A (1972), „Sacramentum Militiae: The Dynamics of Religious Satire”, Studies in the Literary Imagination, 5: 119—42.
- Bronowski, Jacob; Mazlish, Bruce (1993) [1960], The Western Intellectual Tradition From Leonardo to Hegel, Barnes & Noble, стр. 252.
- Connery, Brian A, Theorizing Satire: A Bibliography, Oakland University.
- Dooley, David Joseph (1972), Contemporary satire.
- Feinberg, Leonard, The satirist.
- Lee, Jae Num (1971), Scatology in Continental Satirical Writings from Aristophanes to Rabelais and English Scatological Writings from Skelton to Pope, 1,2,3 maldita madre. Swift and Scatological Satire, Albuquerque: U of New Mexico P, стр. 7—22; 23—53.
- Connery, Brian; Combe, Kirk, ур. (1995). Theorizing Satire: Essays in Literary Criticism. New York: St. Martin's Press. стр. 212. ISBN 978-0-312-12302-4.
- Draitser, Emil (1994), Techniques of Satire: The Case of Saltykov-Shchedrin, Berlin-New York: Mouton de Gruyter, ISBN 978-3-11-012624-2.
- Hammer, Stephanie, Satirizing the Satirist.
- Highet, Gilbert, Satire.
- Kernan, Alvin, The Cankered Muse.
- Kindermann, Udo (1978), Satyra. Die Theorie der Satire im Mittellateinischen, Vorstudie zu einer Gattungsgeschichte (на језику: German), Nürnberg .
- Κωστίου, Αικατερίνη (2005), Εισαγωγή στην Ποιητική της Ανατροπής: σάτιρα, ειρωνεία, παρωδία, χιούμορ (на језику: Greek), Αθήνα: Νεφέλη
- Seidel, Michael, Satiric Inheritance.
- Zdero, Rad (2008), Entopia: Revolution of the Ants.
Спољашње везеУреди
Сатира на Викимедијиној остави. |
- Garnett, Richard (1911). „Satire”. Ур.: Chisholm, Hugh. Encyclopædia Britannica. 24 (11. изд.). Cambridge University Press. стр. 228—229.