Сатира

"Ле сатиру Е Л'епистоле ди П. Оразио Флаццо“, штампан у 1814.

Сатира је књижевни облик у којем се критички исмејава појединац, група, држава или власт. Често се користи као средство политичке борбе. "Сатира разобличава друштвене недостатке, политичке страсти, људске себичности, непромишљености, мане и глупости, а својим подсмијехом на подругљив и духовит начин критикује, опомиње и кажњава. Док хумористички смијех својом ведрином забавља, ослобађа и растерећује, сатирички смијех својом јеткошћу и горчином ангажује, покреће и обавезује. Техника комичног преувеличавања и употреба карикатуре, хиперболе и гротеске, најмоћније је умјетничко средство сатиричара. Потребно је неку деформисану друштвену појаву, менталну и моралну изобличеност, пренагласити до те мјере да она постане очигледна свима. За изражавање своје критичке визије свијета сатиричар се користи и најпогоднијим умјетничким средствима непосредног (инвектива) или пренесеног значења (алузија, инсинуација, алегорија, иронија, еуфемизам, персифлажа, сарказам, парадокс и пародија).

Насупрот директној и агресивној критичкој оштрини инвективе (од лат. ријечи invectivus- насртљив), смјехотворно дејство фигура пренесеног значења проистиче из семантичке двосмислености, слутњи и наговештаја, проистеклих из неподударности изговореног и мишљеног, а може га разумјети само онај који је способан да у томе препозна стварносни контекст. За комичне алузије тачно је речено да су „по својој природи 'прелазне' између(...) оног што је изричито речено и оног што се подразумева, оног што сасвим гласно каже и оног што се шапуће“- Владимир Јаковљевич Проп „Проблеми комике и смеха“.

Отуда алузивни смијех и произлази из механизма привидног неразумијевања и наивности, а прећутног наслућивања и схватања поруке. Сатиричка алузија у својој семантичкој основи садржи жељу да се на дискретан начин намагарчи или исмије појединац, нека појава и друштвена неправилност, а кад је заснована на непровјереним, нетачним или дјелимичним чињеницама, на злонамјерним претпоставкама, подозрењу и сумњичењима, назива се још

Види још

• Радоје Домановић
• Бранко Ћопић
• Бранислав Нушић
• Александар Поповић (писац)
• Бранислав Црнчевић
• Васа Поповић

Литература

• Bosworth, Clifford Edmund (1976). The Mediaeval Islamic Underworld: The Banu Sasan in Arabic Society and Literature. Brill Publishers. ISBN 978-90-04-04392-3. .
• Branham, R Bracht; Kinney, Daniel (1997), Introduction  to Petronius, Satyrica, стр. xxiv .
• Clark, John R (1991), The Modern Satiric Grotesque and its traditions, Lexington: U of Kentucky P .
• Corum, Robert T (2002), „The rhetoric of disgust and contempt in Boileau”, Ур.: Birberick, Anne Lynn; Ganim, Russell, The Shape of Change: Essays in Early Modern Literature and La Fontaine in Honor of David Lee Rubin .
• Elliott, Robert C (2004), „The nature of satire”, Encyclopædia Britannica .
• Fo, Dario (1990), „Satira e sfottò”, Ур.: Allegri, Luigi, Dialogo provocatorio sul comico, il tragico, la follia e la ragione (interview) (на језику: Italian), стр. 2, 9 CS1 одржавање: Непрепознат језик (веза).
  • Fo, Dario (1993), Provocative Dialogue on the Comic, the Tragic, Folly and Reason, London: Methuen Publishing  (transl.).
• Frye, Northrop (1957), Anatomy of Criticism  (in particular the discussion of the 4 "myths").
• Hall, Joseph (1969), Davenport, A, ур., The Poems, Liverpool University Press .
• Hodgart, Matthew; Connery, Brian (2009) [1969], Satire: Origins and Principles .
• Pietrasik, Vanessa (2011), La satire en jeu. Critique et scepticisme en Allemagne à la fin du XVIIIe siècle (на језику: French), Tusson: Du Lérot éditeur, Charente CS1 одржавање: Непрепознат језик (веза).
• Test, George Austin (1991), Elliott's Bind; or, What Is Satire, Anyway? in Satire: Spirit & Art 
• Wilson, R Rawdon (2002), The hydra's tale: imagining disgust .
• Jonson, Ben; Miola, Robert S. (2000). Every Man in His Humour: Quarto Version. Manchester University Press. ISBN 9780719015656. 
• Bloom, Edward A (1972), „Sacramentum Militiae: The Dynamics of Religious Satire”, Studies in the Literary Imagination, 5: 119—42 .
• Bronowski, Jacob; Mazlish, Bruce (1993) [1960], The Western Intellectual Tradition From Leonardo to Hegel, Barnes & Noble, стр. 252 .
• Connery, Brian A, Theorizing Satire: A Bibliography, Oakland University .
• Dooley, David Joseph (1972), Contemporary satire .
• Feinberg, Leonard, The satirist .
• Lee, Jae Num (1971), Scatology in Continental Satirical Writings from Aristophanes to Rabelais and English Scatological Writings from Skelton to Pope, 1,2,3 maldita madre. Swift and Scatological Satire, Albuquerque: U of New Mexico P, стр. 7—22; 23—53 .
• Connery, Brian; Combe, Kirk, ур. (1995). Theorizing Satire: Essays in Literary Criticism. New York: St. Martin's Press. стр. 212. ISBN 978-0-312-12302-4. 
• Draitser, Emil (1994), Techniques of Satire: The Case of Saltykov-Shchedrin, Berlin-New York: Mouton de Gruyter, ISBN 978-3-11-012624-2 .
• Hammer, Stephanie, Satirizing the Satirist .
• Highet, Gilbert, Satire .
• Kernan, Alvin, The Cankered Muse .
• Kindermann, Udo (1978), Satyra. Die Theorie der Satire im Mittellateinischen, Vorstudie zu einer Gattungsgeschichte (на језику: German), Nürnberg CS1 одржавање: Непрепознат језик (веза).
• Κωστίου, Αικατερίνη (2005), Εισαγωγή στην Ποιητική της Ανατροπής: σάτιρα, ειρωνεία, παρωδία, χιούμορ (на језику: Greek), Αθήνα: Νεφέλη CS1 одржавање: Непрепознат језик (веза)
• Seidel, Michael, Satiric Inheritance .
• Zdero, Rad (2008), Entopia: Revolution of the Ants .

Спољашње везе

•  Garnett, Richard (1911). „Satire”. Ур.: Chisholm, Hugh. Encyclopædia Britannica. 24 (11. изд.). Cambridge University Press. стр. 228—229.