Света великомученица Марина

Света великомученица МаринаОгњена Марија била је хришћанска римска светитељка из 3. века. Слави се и у православној, и у католичкој, и у англиканској цркви.

Света великомученица Марина
St.Marina the Martyr holding a devil.jpg
Огњена Марија убија демона тољагом
Датум рођења3. век
Место рођењаАнтиохија
Римско царство (Турска)
Датум смрти2. век
Место смртиАнтиохија
Римско царство (Турска)
Поштује се управославној цркви
католичкој цркви
англиканској цркви
Главно светилиштеМанастир Ватопед, (Света Гора)
Празник30. јул
Обележјакрст и гранчица мирте
Заштитниксељака, поља, њива и летине, трудница и самртника

Дан њеног помена по грегоријанском календару је 30. јул.[1] Будући да је светкована усред лета, у српској традицији убраја се у ред огњевитих светаца, заједно са Светим Илијом, Благом Маријом и другима за које се веровало да пале огњем и убијају громовима. Веровање каже да се на ове дане не сме радити у кући или у пољу, како се на летину не би навукао њихов гнев.[2]

ЖивотУреди

Марина је рођена у Антиохији, у породици многобожачког свештеника Једесије. О Исусовом животу слушала је од своје дадиље, те се још као девојчица зарекла да ће му заветовати живот и да се неће удавати. Њена одлука разбеснела је Једесију, који затим ћерку одводи код локалног намесника Олимврија на покору.[3] Марина одбија Олимвријево наређење да принесе жртву идолима и да се одрекне Христа.[4] Одбила је и његову понуду да му буде супруга. Подвргнута је разним мучењима, али је још неко време остала у животу. Избавила се од дављења у води, а ране од спаљивања на ватри тајанствено су се исцелиле док је лежала у тамници.[3] Олимврије је на крају наредио да јој одсеку главу мачем. То се десило око 270. године, када је светитељка имала само шеснаест година.

Њено страдања преобратило је у хришћанство око 15.000 људи. Данас се њена рука чува у светогорском манастиру Ватопеду. Један део њених моштију чува се и у Албанији, у селу Ланга, изнад Охридског језера, у манастиру Свете Марине.[5] Посвећен јој је манастир Клисина, и многе друге цркве.

Народна традицијаУреди

Огњена Марија ужива страхопоштовање код Срба. Невеликом броју домова она је крсна слава, најчешће узета као завет, због избегнуте несреће или због заштите од летњих олуја.[3]

Због непознавања историје и житија светаца народ је веровао да је Огњена Марија рођена сестра Светог Илије, Благе Марије (Марије Магдалине) и Светог Пантелије (Пантелејмона).[3] Док је Илија старозаветни пророк, који је живео девет векова пре нове ере, Блага Марија (Марија Магдалина) је Исусова савременица и следбеница из првог века нове ере. Свети Пантелејмон рођен је пет година после смрти великомученице Марине.

 
Византијска икона светице у црвеној одори, са крстом и гранчицом мирте.

Њих четворо, заједно са још неколицином светаца чији се дани обележавају крајем јула и почетком/средином августа убрајају се међу напрасите огњевите свеце, који пале земљу огњем и громовима када њихов дан није испоштован.[3] Таквима се помињу и у народним песмама, а у једној од њих Огњена Марија се жали Светом Пантелејмону да су је плугом заорали, трлицом сатрли и изглом изболи, на шта јој он обећава да ће за њу уништити летину и стоку.[2][3] У другој песми Марина крије од Светог Илије тачан дан његовог светковања, плашећи се да би светац био толико радостан да би од среће неспретно тукао громовима по народу.[3]

Западна цркваУреди

Постоје незнатне разлике између западног и источног житија ове светице. Британске хришћанске легенде бележе да је Марина пострадала 305. године, тј. у време цара Диоклецијана. Једно од предања бајковито говори о Сатани који је узео форму змаја, како би прождрао светицу. Она је крстом пробуразила његову утробу и победнички искочила из његовог стомака.

Још један сликовити мит говори о демону који је покушао да искушава светицу, све док га она није убила тољагом. Та сцена је често илустровала њена западна житија.

Огњена Марија, у католичкој цркви позната као Девица Маргарета, једна је од Светих четрнаест помоћница, чији је удружени култ нарочито поштован у време Црне смрти у 14. веку. Марину је католичка црква беатификовала већ 1222. године, од када јој је посвећено преко 250 храмова широм Енглеске, од којих је најпознатија Вестминстерска палата.

РеференцеУреди

  1. ^ „СВЕТА ВЕЛИКОМУЧЕНИЦА МАРИНА - ОГЊЕНА МАРИЈА”. Црква Уб. Приступљено 5. 2. 2020. 
  2. ^ а б „Данас је Огњена Марија”. РТС. Приступљено 30. 7. 2022. 
  3. ^ а б в г д ђ е Недељковић, Невенка (2019). Српске славе: чувари огњишта (6 изд.). Београд: Младинска књига. стр. 184. ISBN 978-86-7928-364-1. 
  4. ^ „Света великомученица Марина – Огњена Марија”. СПЦ. Приступљено 5. 2. 2020. 
  5. ^ „Света великомученица Марина - Огњена Марија”. Црква. Приступљено 5. 2. 2020.