Отворите главни мени

Светислав Поповић Кића

(преусмерено са Светислав Поповић)

Светислав Поповић Кића (Вукона, код Уба, 1892. — Ваљево, 1926), земљорадник и учесник два Балканска рата, као и Првог светског рата. Носилац је Златног војничког ордена Карађорђеве звезде са мачевима, руског ордена Светог Ђорђа, као и још неколико одликовања и признања.[1]

СВЕТИСЛАВ ПОПОВИЋ
Svetislav Popović.png
Светислав Поповић - Кића
Датум рођења1892.
Место рођењасело Вукона код Уба
 Краљевина Србија
Датум смрти1926.(1926-Недостаје неопходни параметар 1, месец!-00) (33/34 год.)
Место смртиВаљево
 Краљевина Југославија
Професијаземљорадник
Учешће у ратовимаПрви балкански,
Други балкански,
Први светски
СлужбаВојска Краљевине Србије
19121918.
Чинкоњички каплар
Одликовања
домаћа одликовања:
Орден Карађорђеве звезде са мачевима
Медаља за храброст
страна одликовања:
Орден Светог Ђорђа

БиографијаУреди

Светислав Поповић рођен је у селу Вукона, код Уба 1892. године. Потиче из имућне, бројне и угледне сеоске породице. Отац Јанићије и мајка Станка (рођена Лазаревић), били су пољопривредници. Поред њега имали су још пет синова – Ђурђа, Стојадина, Спасоја, Златомира и Дамњана. Светислављева браћа Спасоје и Стојадин и синовци Душан Ђурђев и Момчило Стојадинов страдали су у партизанским редовима. По завршетку основне школе остао је у селу и бавио се пољопривредом. Био је тамног тена, крупан и снажан. Важио је за доброг и вредног радника.

Ратно искуствоУреди

У Првом светском рату учествовао је као као припадник Другог коњичког пука „Цар Душан“ II коњичке бригаде и имао чин резервног каплара. Учествовао је у борбама на Церу и Дрини, при повлачењу преко Црне Горе и Албаније и у пробоју Солунског фронта. Важио је за једног од најхрабријих и пожртвованијих бораца у својој јединици.

Током борби на Церу иза српске војске остао је пушкомитраљез. Како се већ оскудевало са оружјем и муницијом, под снажном ватром противничких куршума, вратио се, узео митраљез и понео га са собом. За храбро држање и тај подвиг одликован је Златним војничким орденом Карађорђеве звезде са мачевима. Имао је руски орден Светог Ђорђа и још нека одликовања и друга признања.

Послератни периодУреди

По окончању ратних сукоба вратио се у родно место и наставио да се бави пољопривредом. Припадао је Земљорадничкој странци, али није испољавао неку запаженију активност. На једној сеоској свадби тркао се са другима стојећи на фијакеру. Изгубио је равнотежу, испао из фијакера и потиљком ударио о тврду подлогу. Умро је у страшним мукама у ваљевској болници 1926. године. Његовој сахрани присуствовали су многи житељи овог и околних села, а ђаци вуконске школе појили су посмртну песму „Вјечнаја памјет“.

У браку са Смиљком (рођеном Манојловић из Трлића) добио је сина Милоша, који је као студент машинства, током Другог светског рата мобилисан у Ђачки четнички батаљон Марка Котарца и погинуо 1944. године.

РеференцеУреди

ЛитератураУреди

  • Архив Војно-историјског института, Београд, Досије Светислав Поповић
  • Архив Југославије, Београд, Фонд Краљевог двора, Збирка података носилаца ордена Белог орла и Карађорђеве звезде са мачевима;
  • Влаховић, 1990, 439; Радојчић, 2007ђ, 53; Петковић, 1974; Станимировић, 2010, pp. 62- 63. и 67;
  • Лична архива Властимира Радосављевића; Казивање Драгослава Радивојевића, службеника из Уба (Властимировог унука); Записи са надгробних споменика.