Свети Педро од Кардење
Манастир Свети Педро од Кардење (шп. San Pedro de Cardeña) представља опатију која се налази у месту Кастриљо дел Вал, на десет километара од центра Бургоса (Шпанија). Од изузетног је културног значаја у категорији споменика од 3. јуна 1931. године.
[1]
| Свети Педро од Кардење San Pedro de Cardeña | |
|---|---|
 Поглед на Свети Педро од Кардење | |
 Застава
 Грб
| |
| Административни подаци | |
| Држава |  Шпанија |
| Аутономна заједница | Бургос |
| Становништво | |
| Становништво | |
| — 2013. | 826 |
| — густина | 36,65 ст./km2 |
| Географске карактеристике | |
| Координате | 42° 24′ С; 3° 36′ З / 42.4° С; 3.6° З |
| Апс. висина | 939 m |
| Површина | 22,54 km2 |
  Свети Педро од Кардење Свети Педро од Кардење на карти Шпаније | |
| Остали подаци | |
| Градоначелник | Хорхе Мингес Нуњес |
| Поштански број | 09193 |
Историја уреди
Не постоје документовани извори који потврђују када је основан манастир. Старобенедиктански историчари су о овом манастиру говорили као првом манастиру црних монаха (бенедиктанских) који је основан у Шпанији. Неки чак сматрају да је могао да постоји још у 8. веку. Било како било, због оскудног броја чињеница, модерна историографија не може са сигурношћу тврдити када је манастир настао.
О другом насељавању Кардење говори једна литургијска књига, Breviario antiguo, која каже да је овај манастир насељен у 18. веку, тачније 1721. године, од стране једног опата који је и био његов игуман, а он је фрај Франсиско де Берганса (шп. Fray Francisco de Berganza). Овај датум помиње и хроника Кардење (шп. La Cronición de Cardeña).
Осим овог датума помиње се и 902. година када су манстиру дали одређену донацију дон Гонсало Тељес (шп. Don Gonzalo Téllez) и његова супруга. Иако постоји одређена празнина у документима, ипак је могуће пратити колико-толико објективно историју Кардење све до данашњих дана и то поготово у периодима када је он био напуштан. Такав случај се десио 1835. године када су издати закони у Шпанији о одузимању и секуларизацији религиозних места и трајао је све до1942. године када је обновљен монашки живот. [2]
Кардења је познат по светости 200 монаха који су мучени од стране муслимана током инвазије Арапа крајем 9. века у време игумана Санћа. Канонизовани су 1603. године и то је догађај који ће подићи потражњу за реликвијама. Манастир временом јача своју популарност толико да су у њега хрлили да оду и краљ Филип III (шп. el rey Felipe III) и његова супруга краљица Маргарита од Аустрије (шп. la reina Doña Margarita de Austria).
Дана 1. маја 1942. године монашки живот у манастиру рестауирали су монаси пореклом из Паленсије, из манастира San Isidro de Dueñas. Трудом и упорношћу успели су да успоставе поштовање правила Светог Бенедикта која су се, између осталог, примењивала и у манастиру Светог Милана од Когоље (шп. San Millán de la Cogolla), тачније Свези Милан од Јуса (шп. San Millán de Yuso). [3]
Заједница уреди
Као што је поменуто, заједница је стигла у манастир 1942. године. Након три године, 1945, унапређена је у звање манастира (Priorato), а 1948. у звање игуманије (abadía) након чега је убрзо изабран и први игуман. Актуелни игуман, изабран 7. маја 2013. године, је фрај Роберто (шп. Fr. Roberto de la Iglesia Pérez). Тренутно, манастир има 18 чланова између 22 и 84 године. Већина је из Кастиље, али има и оних из Мадрида, Валенсије, Каталоније. Дамијан Јањез (шп. P. Damián Yañez) је једини живи монах из заједнице која је обновила манастир 1942.
Значај за књижевност уреди
Овај манастир познат је по својој култури и уметности коју је започео у 11. веку кроз Скрипторијум (шп. Scriptorium) где је фокус стављен на ширење бенедиктанских текстова. Наиме, „Правила Светог Бенедикта“ (шп. La Regla de San Benito) и „Књига дијалога“ Светог Григорија Великог (шп. Еl Libro de los Diálogos de San Gregorio Magno) су дела која су достигла одређену популарност и извршила велики утицај на културу и духовну књижевност средњег века. Такође треба поменути „Књигу о моралима“ (шп. Еl Libro de los Morales) истог аутора. Ово је први рукопис преписан у scriptorium caradignense (914. година) који је између осталих кодекса већ у 10. веку популаризовао монахе-књижевнике манастира Кардење.
Сид Руј Диас уреди
Манастир је познат и по својој вези са кастиљанским јунаком Сидом Кампеадором (шп. Cid Campeador) (1043—1099) који је своју жену и две ћерке оставио под заштитом манастира и игумана Сисебута (шп. Sisebuto) када је, 1081. године, отишао и кренуо у своје војне походе. Овде се налазе и његови посмртни остаци који су донети три године након његове смрти у Валенсији, 1099. године. Поред његових, ту се чувају и посмртни остаци његове жене, доња Химене (шп. doña Jimena). Налазе се у капели – panteón del Cid. У њој се могу видети њихови саркофази.
Поред тога што је Сид везан за овај манастир, такође се доводи у везу и са манастиром Свети Доминго од Силоса (шп. Santo Domingo de Silos). [4]
Види још уреди
Референце уреди
- ^ Ministerio de Cultura. Patrimonio Histórico., Приступљено 18. 12. 2014.
- ^ Monasterio de San Pedro de Cardeña, Приступљено 18. 12. 2014.
- ^ San Pedro de Cardeña, Приступљено 18. 12. 2014.
- ^ Camino del Cid, Приступљено 18. 12. 2014.
