Светлана Слапшак

Светлана Слапшак (Београд, 18. јануар 1948) српска је и словеначка научница, антрополошкиња, доктор античких студија, универзитетска професорка,[1] књижевница и феминисткиња.[2] Ауторка је бројних радова из подручја антропологије, лингвистике, класичних студија, родних студија, балканологије и компаративних студија. Написала је и уредила више од 70 књига и зборника и око 400 научних студија.[3]

Светлана Слапшак
Svetlana Slapšak.jpg
Пуно имеСветлана Којић Слапшак
Датум рођења(1948-01-18)18. јануар 1948.(74 год.)
Место рођењаБеоград,  ФНРЈ

Од најранијих година Светлана Слапшак се бави друштвеним активизмом. Још од студентских протеста у Југославији 1968. године комунистичке власти су је сврстале у политичке дисиденте, због чега је хапшена, одузиман јој је пасош, а чак је и физички нападнута. Са мужем Божидаром од 1986. године организовала је мировне акције. За време ратова у бившој Југославији пружила је гостопримство босанским и хрватским избеглицама и 1993. организовала летњу школу за босанске тинејџере избеглице.

Од 1991. године живи и ради у Љубљани.[4]

Живот и образовањеУреди

Светлана Слапшак рођена је као Светлана Којић 1948. године у Београду, где је завршила класичну гимназију. Дипломирала је, магистирала и докторирала на Одељењу за античке студије Филозофског факултета у Београду. Током студија је била једна од троје уредника сатиричног часописа студената Филозофскога факултета Фронтистерион. Први број часописа изашао је 1970. године, али је одмах забрањен и уништен. Године 1971. добила је универзитетску стипендију као најбољи дипломант Београдског универзитета.[4] По дипломирању је поново добила универзитетску награду, а затим и државну грчку стпендију. Пре одласка у Грчку је са хором Музиколошког института САНУ ишла на гостовање у Аустрију и Енглеску.

У Грчку је стигла у тренутку када су студенти почели протесте за рушење војне хунте. Према сопственим речима, у Грчкој је преживела ноћ напада на Политехнику, 17. новембра 1973. На њу су пуцали, дружила се са тупамаросима, припадницима ИРЕ, Палестинским побуњеницима... У Атини је упознала и свог будућег супруга Божидара Слапшака, археолога и стипендисту из Љубљане. По повратку у Југославију млади пар је живео на релацији Београд—Љубљана. године 1991. трајно су се преселили у Љубљану, где и данас живе.[2] Године 1993. Светлана Слапшак је добила словеначко држављанство.

Последице неслагања са актуелним режимомУреди

Учешће Светлане Слапшак на јавној расправи

Због учешћа у студентским демонстрацијама и објављивања часописа Фронтистерион Светлани Слапшак је 1968. године одузет пасош. У то време била је под сталном присмотром Државне безбедности, а једном приликом, после организовања штрајка четири школе (Ликовна и Драмска академија, Филозофски и Филолошки факултет) сачекали су је пред кућним улазом и сломили јој „боксером” аркаду. Захваљујући државној грчкој стпендији пасош јој је враћен 1973. године, да би јој поново био одузет по повратку из Грчке, 1974. и враћен наредне године, за време конференције КЕБС-а у Београду. Трећи пут пасош јој је одузет 1988. године, пре судског процеса у вези са Институтом за књижевност и уметност, упркос ослобађајућој пресуди. Оптужена је да је, наводно, намеравала да украде новац Института и оде на студије у Париз, а заправо је процес против ње вођен због негативне критике књижевнице Хатиџе Крњевић, сестре тадашњег председника Председништва Југославије Раифа Диздаревића.[2] Враћен јој је 1989. Године 1996. избачена је из Удружења књижевника Србије због, како је наведено, негативних критика дела Добрице Ћосића. За разлику од многих својих пријатеља, међу којима су Влада Мијановић, Лазар Стојановић, Данило Удовички, Љиља Мијановић и други, Светлана је успела да избегне затворску казну.[2]

Научни и професионални радУреди

Године 1972. Светлана Слапшак почела је да ради у Институту за књижевност и уметност у Београду, где је остала до 1988, када је изгубила службу после интерног самоуправног суђења због дисидентског деловања, организованог у Институту, иако је исте године на суду ослобођена сваке кривице. Од 1986. до 1989. године била је председница Одбора за слободу изражавања Удружења књижевника Србије. Током свог мандата саставила и издала преко педесет петиција. Међу њима су петиције за укидање смртне казне[2] и за ослобађање Адема Демаћија. Године 1996. избачена је из овог удружења због, како је наведено, негативних критика дела Добрице Ћосића. Била је чланица Удружења за југословенску демократску иницијативу.

Године 1991. са мужем Божидаром преселила се у Љубљану. После многих напада и клевета у словеначким медијима, 1993. добила је словеначко држављанство. Предавала на многим југословенским, европским и америчким универзитетима. Од 1985. до 1992. године на Филозофском факултету у Љубљани је предавала српску и хрватску књижевност на славистици, а од 1995. до 2012. предмет Балканске жене на социологији културе. Од 1997. била је координатор студијских програма на постдипломском факултету за хуманистику Institutum Studiorum Humanitatis у Љубљани, где је од 2003. до 20013. била и деканка. Од 2003. била је редовна професорка за антропологију античких светова, студије рода и балканологију. Пензионисана је 2014. године.

Осим као предавач, Светлана Слапшак је била ангажована и на другим активностима из области социологије и културе. Од 2009. до 2013. била је директорка Српског културног центра „Данило Киш“ у Љубљани (2009–2013), а од 2013. уметничка директорка. Године 2009. била је и директорка Института за балканске и средоземне студије и културу у Љубљани.

Писала је и пише колумне у Књижевној речи, Телексу, Времену, Независном, Ал џазири и другим часописима, као и на порталу Пешчаник. У мариборском Вечеру пише рубрику једном недељно од 2003. Од оснивања 1994. године главна је уредница часописа Про Фемина.[4]

Године 1995. саставила је књигу о дечјим правима на босанско-српско-хрватско-црногорском и словеначком језику. Књига је раздељена свим основним школама и центрима за избеглице у Словенији. Године 2006. преведена је на ромски језик. [4]

БиблиографијаУреди

Светлана Слапшак објавила је преко шездесет књига и зборника, преко четиристо студија из лингвистике, античких студија, компаративне књижевности, балканологије, студија рода, преко хиљаду петсто есеја, неколико романа, две драме, либрето, неколико комада за Карађоз – позориште сенки, које је увела у Словенију, преводе са грчкога, новогрчкога, латинскога, францускога, енглескога и словеначкога.[4] Пише и дечју књижевност. Следи списак најважнијих дела:

  • Семантички развој грчке речи оxнуа, њених изведеница, сложеница и превода (као Светлана Којић-Слапшак), 1977
  • Неки видови односа према хеленизму у међуратној српској књижевности, 1982
  • Леон и Леонина или Прича о истрајности (роман за децу, под псеудонимом Ф. А. Сули), 1984
  • Сви Грци назад! : есеји о хеленизму у новијој српској књижевност, 1985
  • Вуков Рјечник и преведенице са грчког, 1987
  • Тривијална књижевност : зборник текстова, 1987
  • Хроноспоре, 1988
  • Огледи о безбрижности : српски интелектуалци, национализам и југословенски рат, 1994
  • Дечја права (Otrokove pravice), 1995
  • Ратни Кандид, 1997
  • Za antropologijo antičnih svetov, 2000
  • Женске иконе 20. века, 2001
  • Женске иконе античког света, 2006
  • Мала црна хаљина : есеји о антропологији и феминизму, 2007
  • Хроноспоре II : есеји и коментари, 2010
  • Mikra theatrika : antropološki pogled na antično in sodobno gledališče, 2011
  • Franc Kavčič in antika : pogled iz antropologije antičnih svetov, 2011
  • Купусара (Зеље ин сполност : из згодовинске антропологије хране : штудија о култни, ритуални ин културни влоги зеља), 2013
  • Античка митургија : жене, 2013
  • Летећи пилав : антрополошки есеји о храни, 2014
  • Kuhinja z razgledom: eseji iz antropologije hrane, 2016
  • Равнотежа : роман у дванаест поглавља са епилогом, 2016
  • Преживети и уживати: о антропологији хране : о антропологији хране : есеји и рецепти, 2016
  • Школа за деликатне љубавнике, 2018
  • Мушке иконе античког света, 2018

НаградеУреди

Године 2005. је предложена, у групи Хиљаду жена за мир, за Нобелову награду за мир.[5]

РеференцеУреди

  1. ^ „Svetlana Slapšak”. Knjižara.com. Приступљено 3. 3. 2021. 
  2. ^ а б в г д Radosavljević, Jelena (август 2020). „NEZAUSTAVLJIVA SVETLANA SLAPŠAK”. krokodil.rs. Приступљено 2. 3. 2021. 
  3. ^ Labović, Ljubeta (10. 4. 2020). „Svetlana Slapšak - Intervju”. Pescanik.net. Приступљено 2. 3. 2021. 
  4. ^ а б в г д „Svetlana Slapšak”. pravac.com. Приступљено 2. 3. 2021. 
  5. ^ „Svetlana Slapšak”. Laguna. Приступљено 3. 3. 2021. 

Спољашње везеУреди