Отворите главни мени

Светомир Ђукић (Ражана код Косјерића, 29. мај 1882Дуизбург 19. октобар 1960) је био официр војске Краљевине Србије и дивизијски генерал у војсци Краљевине Југославије. За време Другог светског рата био је припадник обавештајне службе Југословенске војске у Отаџбини. Био је отац српског и југословенског олимпизма.

Светомир Ђукић
Svetomir Đukić.jpg
Светомир С. Ђукић, дивизијски генерал, директор Српког олимпијског клуба и члан МОК-а.
Датум рођења(1882-05-29)29. мај 1882.
Место рођењаРажана код Косјерића
 Краљевина Србија
Датум смрти19. октобар 1960.(1960-10-19) (78 год.)
Место смртиДуизбург
Западна Немачка СР Немачка
ВојскаСрпска војска
Југословенска војска
Југословенска војска у отаџбини
Године службе19051940.
19411945.
ЧинДивизијски генерал
Битке/ратовиПрви балкански рат
Други балкански рат
Први светски рат
Други светски рат
ОдликовањаОрден Југословенске круне
Каснији радДиректор Српског олимпијског клуба

БиографијаУреди

 
Споменик Светомиру Ђукићу, оснивачу Олимпијског комитета Србије, у Ваљеву.

Рођен је у селу Ражана[a] код Косјерића од оца Светозара и мајке Драгиње. Основну школу је завршио у Ваљеву. Гимназију је уписао у Ужицу, а завршио у Београду. После реалке уписао је Нижу школу Војне академије коју је успешно завршио и у чину потпоручника ступио је у војну службу.

Ђукић је био оснивач и први директор Српког олимпијског клуба који је основан 23. фебруара 1910., такође је постављен за вођу прве српске олимпијске селекције Краљевине Србије на Петим летњим олимпијским играма које су одржане у Стокхолму 1912. године. У Стокхолму где је одржан Конгрес Међународног олимпијског комитета, Светомир Ђукић је постао члан тог престижног тела и ту остао све до 1949. године, када се својевољно повукао.

Као официр војске Краљевине Србије учествовао је у Првом и Другом балканском рату. За време Првог светског рата учествовао је у одбрани Београда и успешно држао положаје на Ади Циганлији, такође је учествовао у ослобађању Земуна. Ђукић је одликован највишим војним медаљама и признањима.

Године 1919, одржана је оснивачка седница Југословенског олимпијског одбора где је Светомир изабран за потпредседника и у тој функцији предводио је југословенске спортисте на четири олимпијаде и то у Анверсу 1920, Паризу 1924, Амстердаму 1928. и Берлину 1938. године, а такође је био један од иницијатора кандидовања Краљевине Југославије, Београда за домаћина Међународног олимпијског комитета 1938-39. године и петнестих олимпијских игара 1948. године.

У Краљевини Југославији био је водећа личност олимпијског покрета. Године 1940, пензионисан је у чину дивизијског генерала. За време Другог светског рата прикључио се Југословенској војсци у Отаџбини.

Половином априла 1945. Ђукић се срео са Дражом Михаиловићем који му је наложио да се сретне са поглавником Независне Државе Хрватске Антом Павелићем.[2] Ђукићу је наложено да затражи од Павелића безбедан пролазак четницима кроз хрватску територију, као и помоћ у храни и муницији. У Загреб је стигао 17. априла. Са њим је ишао и инжењер Владимир Предавац, син потпредседника ХСС Јосипа Предавца.

Ови преговори су били искучиво вођени између четника Драже Михаиловића и хрватских државника, без учешћа представника нацистичке Немачке. Првог дана Ђукић и Предавац су имали састанак са Павелићем и Андријом Артуковићем. Другог дана Ђукићу су се придружили мајор Жика Андрић и Михаиловићев представник Ранко Брашић[3], док су уместо Артуковића разговорима присуствовали генерали Ђорђе Грујић и Макс Лубурић. Трећи и последњи састанак је одржан 22. априла, пошто је Лубурић отпутовао за Босну, где су војници НДХ у то време масакрирали заробљене четнике Павла Ђуришића. После последњег састанка, Павелић је пристао на Ђукићеве захтеве. Ово је Павелић потврдио у својој књизи „Хрватска држава живи“ (1949).

Ипак, за нешто мање од три недеље је наступио потпуни слом НДХ, па до реализације Михаиловићевог захтева за слободним пролазом није дошло. Ђукић, Брашић и Андрић су заједно са усташама побегли у иностранство. Ђукићеви мемоари су касније објављени у Буенос Ајресу 1955. под насловом „Из шуме у емиграцију - Дражине поруке Павелићу“. После рата је остатак живота провео у избеглиштву у Немачкој где је и умро. Посмрти остаци су му пренети 19. октобра 2002. у завичај и положени у гробници порте цркве Успења Пресвете Богородице у Ражани.

У организацији Скупштине општине Косјерић и Српског олимпијског комитета сваке године одржавају се Олимпијски дани као успомена на лик и дело Светомира Ђукића. Меморијал се завршава великом атлетском трком под називом „Олимпијски трофеј“ у којој учествују ученици средњих и основних школа а после тога се одржава трка на 4.000 m професиналних атлетичара.

Његов син је примаријус др Душан Ђукић који га је пратио током Другог светског рата и 2011. године је био председник Удружења припадника Југословенске војске у отаџбини.[4]

ОдликовањаУреди

Домаћа одликовањаУреди

Одликовања Дивизијског генерала Светомир Ђукића [b]
       

Инострана одликовањаУреди

  • Орден Полонија Реститута 2. реда, Пољска

НапоменеУреди

  1. ^ Село Ражана је укинуто и припојено насељу Мрчићи (Косјерић) СЛ. ГЛ. СРС 25/79[1]
  2. ^ Споменице и медаље нису укључене.

РеференцеУреди

ЛитератураУреди

Спољашње везеУреди