Отворите главни мени

Селимир (Syllimirum) (7. век) је легендарни владар Срба, син легендарног Свевлада (Senudslavus),[1] а по неким ранијим мишљењима он је можда био син историјског Сама(од 623/4. до 658/59).[2] После спајања Селимира из Летописа попа Дукљанина/Gesta regum Sclavorum и безименог вође који је довео Србе на Балкан из „О управљању царствомКонстантина VII Порфирогенита настала је једна новија реконструкција владавине легендарног Селимира. Према њој, око 631. наследници по имену непознатог старешине племенског савеза Срба код реке Елбе/Лабе, браћа Селимир и Дрван сазвали су скупштину племенског савеза да се донесе важна одлука. На скупштини, Дрван је одлучио да прихвати понуду Сама и прикључи се његовом племенском савезу у борби против Авара и Франака, а Селимир је прихватио позив цара Ираклија (610-641) да се пресели на Балканско полуострво. Са браћом поделио се и племенски савез. Са подручја реке Лабе/Елбе Селимир је повео на југ део Срба, али и део Дечана, Ободрита, Гломача и других племена. Кретали су се вероватно западним рубом Панонске низије, у заштити Самовог савеза племена и стигли на Балкан. Уз помоћ Византије, Селимир је на Балкану наметнуо власт Романима и Словенима, који су дошли пре српског племенског савеза. Владао је 21 годину, до око 652. а створио је прву државу и прву династију код Срба на Балкану. На Балкану, Селимирови наследници владали су до средине Х века, а име и дело Селимира памћени су још 2-3 века, то јест до записивања у Летопису попа Дукљанина/Gesta regum Sclavorum.[3]

Селимир
Српске склавиније 7. век.png
Српске склавиније
Датум рођења7. век
Датум смрти7. век
ДинастијаВластимировићи
ОтацСвевлад ? или Непознати кнез ?
ПотомствоВладин
Кнез (архонт) Србије
Периодизмеђу 630 и 634 — између 651 и 655
ПретходникСвевлад или Непознати кнез
НаследникВладин

Садржај

Проблем имена СелимирУреди

Име Селимира, као владара Јужних Словена, вероватно Срба, који је населио неке Словене, вероватно племенски савез Срба, у залеђе Бара, то јест Јадранског мора, спомиње се у Летопису попа Дукљанина/Gesta regum Sclavorum.[4] Gesta regum Sclavorum је писани извор који је настао пет векова после доласка Срба на Балканско полуострво, а писан је на подручју Бара на основу усмене традиције.[5] Селимирово име није забележено пре тога. Није могуће другим писаним извором потврдити да је постојао владар код Јужних Словена у 7. веку који се тако звао. Таква имена (Селимир и Селомир) данас постоје код Срба и није немогуће да су постојала и у 7 веку. У прилог тога да је име владара који је населио Србе на Балкан могло бити памћено 5 векова говоре две чињенице. Прво владар који је населио Србе на Балкан учинио је нешто изузетно и вредно да се памтити његово име. Друго он је истовремено био оснивач прве династије код Срба на Балкану, а та владарска породица владала је до средине 10. века, то јест смрти Часлава и толико је могла памтити име свог оснивача.[6] Ипак, код Селимира говори се о владару који је населио Словене/Србе у залеђе Јадранског мора и мора се узети као могуће да није запамћено право име тог владара, то јест име Селимир можда само описује шта је по имену непознати владар учинио. Он је сели(о) мир(но) Словене/Србе на Балкан. Због тога се име може узети само као легендарно, а не историјски потврђено.

Сеоба на Балкан и стварање прве државеУреди

Gesta regum Sclavorum о Селимиру пише: „Испунио је земљу мноштвом Словена и у њој је у његово време владао мир.”[7] Опис легендарног Селимира као владара који је населио мноштво Словена многобожаца на западни део Балканског полуострва и живео у миру са староседеоцима хришћанима можда одговара вођи који је довео Србе, то јест то може бити усмено преношена прича о доласку Срба у првој половини 7. века на Балкан, а записана у Gesta regum Sclavorum у 12. веку. Опис да није било сукоба, то јест да су дошљаци Словени, који су били многобошци, и староседеоци Ромеји, који су били хришћани, сколопили мир указује на споразумно досељавање неке заједнице Словена, а то одговара Порфирогенитовом опису да су Срби дошли на Балкан из Беле Србије, после споразума који су склопили са царем Ираклијем (610-641).[8] После доласка Селимир је „волео све хришћане и није их прогонио и … са њима је склопио мир и почели су да му плаћају данак.”[9] Можда је у време легендарног Селимира српски владар сакупљао порез од староседелаца. Данак који су Ромеји плаћали своме владару пре доласка Словена је порез. Тако је најлакше замислити да они Селимиру, кога је „довео” цар Ираклије, према уговору почели плаћати некакав порез, уместо своме цару. Ираклије тиме није купио само мир за Ромеје, који су остали под влашћу Селимира, него и верност новог савезника, кога је доселио вероватно да штити Ромејско царство од Авара, који су били у Панонској низији. Изгледа да је Византија имала пресудни утицај да се код Срба уведу неке основне државне установе, то јест створи држава до краја владавине Селимир, средином 7. века.[10] На крају пише да је Селимир умро „двадесет прве године свог краљевања”, а наследио га је син Владин или Владан.[11] [12][13]

Раније претпоставке МилојевићаУреди

Селимир се помиње као владар Словена/Срба у Летопису попа Дукљанина, као наследник Свевлада, а отац Владина. У својој Историји Срба, Милош С. Милојевић детаљније је писао о Селимиру: ”Допуштао је бракове својих једноверника са хришћанима. Он је и ове последње примао са очинском срдашношћу; те тако земља српска новим доласцима Срба, које са Црног мора, Дњестра и Дњепра, потискиваху нове чорде Бугара, Уархуна, или лажних Авара, све више и више пуњаше српским народом. Пре тога времена и поменутом простору, око Црна мора по речима Јорнанда (око 552. год) живило је српско племе Анта, које је се тако звало од граница или крајина; јер анти у нас и на санскритском значи узвишено место и границу Antes qui sunt eorum fortissimi, qui Ponticum mare curvatur, a Danastro extenduntur usque ad Danaprum, quam flumina multus mansianibus ab irviceni absunt[14] A тако исто и Прокопије вели за те наше Бело-Србе, или Анте, у којих беаше Београд (дан. Акерман у Бесарабији) и Смедерево (разв. у Молдавији код Романова) престолница Αι αντων χαθυπρδεν, βόρραν ανεμον εθνη τα Αντων αμετρα ιδροντα A остале пак српске земље управо од Искра, и Ибра (дан. Марице) па до Црног мора, већ су одавна напуњавала српска племена, која су непрестано прелазила Дунав, које бегајући од лажних Авара, а које опет светећи се Грцима већ сасвим, као и Римљани, изнемоглим и малаксалим у којих небеаше довољно снаге за уживање, а камо ли за одбрану Империје."[15]

Види јошУреди

РеференцеУреди

  1. ^ Кунчер 2009, стр. 19(35).
  2. ^ Милојевић 1996, стр. 170.
  3. ^ Логос 2017, стр. 33-37, 44-45, 75-79.
  4. ^ Логос 2017, стр. 33-37.
  5. ^ Живковић 2009, стр. 38-39, 47-48 и 377-378.
  6. ^ Логос 2017, стр. 102-103.
  7. ^ Кунчер 2009, стр. 21. Опис Словена који су дошли и у миру живели са староседеоцима хришћанима свакако говори о времену после 626. До тада, Словени су долазили на Балкан да пљачкају хришћане староседеоце. Због тога легендарни Селимир мора припадати времену после 626.
  8. ^ ВИИНЈ, II, 1959 & 47-49. „Пошто су два брата наследила од оца власт над Србијом, један од њих, узевши половину народа, пребегне Ираклију … цар Ираклије га прими и као место насељавања даде му у теми солунској ... јаве цару Ираклију да им додели другу земљу за насељавање. И пошто садашња Србија и Паганија и земља Захумљана и Травунија и земља Конављана беху ... опусте[ле] од Авара ... цар у овим земљама насели исте Србе.”.
  9. ^ Кунчер 2009, стр. 21.
  10. ^ Логос 2017, стр. 76-77.
  11. ^ Кунчер 2009, стр. 21-25.
  12. ^ Jerzy Strzelczyk: Mity, podania i wierzenia dawnych Słowian. Poznań: Rebis. 2007. ISBN 978-83-7301-973-7..
  13. ^ Historia Królestwa Słowian czyli Latopis Popa Duklanina, przeł. Jan Leśny, Warszawa 1988
  14. ^ Поп Дукљанин (1988). Љетопис попа Дукљанина. Београд. 
  15. ^ [1] Одломци ИСТОРИЈЕ СРБА и СРПСКИХ - ЈУГОСЛАВЕНСКИХ - ЗЕМАЉА У ТУРСКОЈ И АУСТРИЈИ од М. С. МИЛОЈЕВИЋА. I. СВЕСКА. ВЕОГРАД 1872.

Извори и литератураУреди


Претходник:
Непознати кнез или Свевлад
Кнез Србије
7. век

Наследник:
Владин