Отворите главни мени

Семјуел Бекет (енгл. Samuel Beckett; Даблин, 13. април 1906Париз, 22. децембар 1989), био је ирски књижевник, драматург и романописац.

Семјуел Бекет
Samuel Beckett, Pic, 1 (cropped).jpg
Семјуел Бекет, 1977.
Пуно имеСемјуел Баркли Бекет
НадимакЕндру Белис[1]
Датум рођења(1906-04-13)13. април 1906.
Место рођењаДаблин
 Ирска
Датум смрти22. децембар 1989.(1989-12-22) (83 год.)
Место смртиПариз
 Француска
Књижевни жанрДрама, фикција, поезија, сценарији, лична кореспонденција[2]
Најважнија дела
НаградеNobel prize medal.svg Нобелова награда за књижевност (1969.)[3]
Ruban de la croix de guerre 1939-1945.PNG Ратни крст 1939–1945. (1945.)[4][5]

Потпис

Од 1938. године живи у Паризу, а након рата почиње и да пише на француском. Заокупљен проблемом људске егзистенције и отуђености модерног живота, Бекет у свим својим делима даје крајње песимистичку визију света и приказује живот као игру виших сила у којој је човек сведен на физиолошко и духовно вегетирање, на бесмислено „трајање“ испуњено патњама и узалудним ишчекивањем спаса.[6] Да би приказао апсурдност таква живота и човекову беспомоћност, Бекет напушта традиционалну романескну фабулу и уобичајени драмски заплет и замењује их низом сцена које се понављају са малим варијантама, а ликове своди на гротескне и стравичне марионете (неми, слепи, глуви, итд.), које се помичу по неком бесмисленом ритму унутар свог ограниченог животног круга (улица, раскршће, соба) или су чак и у том кретању онемогућене (смештене у канте за смеће или затрпане у песку). Израз је прилагођен тим апсурдним ситуацијама и сугерише их бесмисленим понављањем више-мање истих дијалога или дугим унутрашњим монолозима, у којима је језик ослобођен уобичајене граматичке структуре.

Био је пријатељ са Џејмс Џојсом, коме је био и лични секретар. 1969. године добио је Нобелову награду за књижевност.[3] Најзначајнији је као писац позоришних комада и један од главних представника „театра апсурда“. Написао је и неколико романа, али светски успех постигао је са драмама.

Бекет је био награђен Нобеловом наградом за књижевност 1969 „за његово писање, које - у новим облицима за роман и драму - у сиромаштву савременог човека стиче своје уздизање”.[7]

Садржај

Младост и образовањеУреди

Семјуел Бекет је рођен у Даблину Велики петак, 13. априла 1906, од оца Вилијама Франка Бекета и мајке Марије Џонс Роу, медицинске сестре, кад су обоје имали 35 година.[8] Они су се узели 1901. године. Бекет је имао једног старијег брата, Франк Едвард Бекет (1902–1954). Од своје пете године, Бекет је похађао локалну школу у Даблину, где је почео да учи музику, а затим је премештен у Ерсфорт Хаус школу у центру града у близини Харкорт улице. Бекетови су били чланови агликанске Ирске цркве. Породична дом, Кулдринај у даблинском предграђу Фоксрок, била је велика кућа са баштом и тенеским тереом, коју је 1903. године изградио Семјуелов отац, Вилијам. Кућа и башта, заједно са окружујућим сеоским пределом је место где је често шетао са својим оцем

ДелаУреди

  • Марфи (1938)
  • Молој (1938)
  • Малоун умире (1952)
  • Чекајући Годоа (1952)
  • Неименљиво (1953)
  • Сви који падају (1956)
  • Крај игре (1957)
  • Крапова последња трака (1959)
  • Дивни дани (1960)

Карактеристике Бекетове поетикеУреди

  • Јунаци су старци и скитнице, кловновске појаве и људске креатуре, затечене у метафизичком, изобличеном простору.
  • Човек је у његовим делима без корена, без циља, идентитета и садашњости. Празан је и опустошен и своди се само на једноличне, успорене и апсурдне покрете, лишене смисла.
  • Његови ликови немају психолошки и социјални идентитет
  • Човек је безначајан и сам по себи трагичан јер је изгубио историјско памћење
  • У драмама нема праве радње ни логичког следа јер је све покидано у човеку и међу људима; уместо фабуле, доминира унутрашња напетост и потиштеност (меланхолија)
  • У говору његових јунака много је неповезаности, ћутања и понављања истих речи и реченичних конструкција, а то је последица сужене и крајње осиромашене свести у осиромашеној стварности
  • Језик је без јасног и конкретног значења и њиме се све доводи у сумњу јер је све деформисано и без праве сврхе и правог смисла – све је налик на једно велико НИШТА, па је зато све апсурд
  • „Не хтети рећи, не знати шта хоћемо да кажемо, не рећи шта мислимо да кажемо, а ипак стално говорити.“

РеференцеУреди

  1. ^ „Fathoms from Anywhere - A Samuel Beckett Centenary Exhibition”. 
  2. ^ Muldoon, Paul (12. 12. 2014). „The Letters and Poems of Samuel Beckett”. The New York Times. Приступљено 13. 12. 2014. 
  3. 3,0 3,1 „The Nobel Prize in Literature 1969”. Nobelprize. 7. 10. 2010. Приступљено 7. 10. 2010. 
  4. ^ „The Modern Word”. The Modern Word. Архивирано из оригинала на датум 17. 8. 2014. Приступљено 12. 12. 2013. 
  5. ^ Knowlson 1996, стр. 303.
  6. ^ Cakirtas, O. Developmental Psychology Rediscovered: Negative Identity and Ego Integrity vs. Despair in Samuel Beckett's Endgame. International Journal of Language Academy.Volume 2/2 Summer 2014 p. 194/203. http://www.ijla.net/Makaleler/1990731560_13.%20.pdf
  7. ^ „The Nobel Prize in Literature 1969”. Nobelprize. 7. 10. 2010. Приступљено 7. 10. 2010. 
  8. ^ „Samuel beckett -1906-1989”. Imagi-nation.com. Приступљено 12. 12. 2013. 

ЛитератураУреди

Спољашње везеУреди