Сент Хеленс (вулкан)

Сент Хеленс[1] (енгл. Mount St. Helens) активни је стратовулкан смештен у југозапоадном делу америчке савезне државе Вашингтон (округ Скаманија)[2] и део је планинског ланца Каскадских планина. налази се на око 154 км јужно од града Сијетла,[3] односно на око 80 км североисточно од града Портланда (савезна држава Орегон).[4] Планина Ст Хеленс је добила име по британском дипломати Лорду од Сент Хеленса, који је био и велики пријатељ истраживача Џорџа Ванкувера, а који је истраживао поменуту област крајем 18. века.

Сент Хеленс
Mount St. Helens
1.000 м висок облак паре 19.05.1982.
две године после велике ерупције
Географске карактеристике
Ндм. висина2.549 m
Координате46° 11′ 28″ С; 122° 11′ 40″ З / 46.1912000° С; 122.1944000° З / 46.1912000; -122.1944000
Географија
Сент Хеленс на карти САД
Сент Хеленс
Сент Хеленс
Државе Сједињене Америчке Државе
 Вашингтон (држава)
Геологија
Старост стена< 40.000 година
Врста планинестратовулкан
Вулкански појасКаскадске планине
Последња ерупција10. октобар 2008.
Велики купасти вулкан Сент Хеленс
дан пре ерупција 1980

Сент Хеленс је напознатији по катастрофалној ерупцији која се десила 18. маја 1980. у 08:32 часова по локалном времену када је изненада дошло до страховите експлозије на врху планине која се сматрала угашеним вулканом. Била је то најсмртоноснија и економски најдеструктивнија вулканска ерупција у историји Сједињених Држава.[5] Погинуло је педесет седам људи. Уништено је 200 кућа, 47 мостова, 15 mi (24 km) железничке пруге и 185 mi (298 km) пута.[6] Огромна лавина дебриса, изазвана земљотресом магнитуде 5,1, изазвала је бочну ерупцију[7] која је смањила надморску висину врха планине са 9.677 ft (2.950 m) на 8.363 ft (2.549 m), остављајући 1 mi (1,6 km) широки кратер у облику потковице.[8] Лавина крхотина била је запремине 0,6 cu mi (2,5 km3).[9] Ерупција 1980. пореметила је копнене екосистеме у близини вулкана. Насупрот томе, водени екосистеми у овој области су имали велике користи од количине пепела, омогућавајући животу да се брзо размножава. Шест година након ерупције, већина језера у овој области вратила се у своје нормално стање.[10]

Након ерупције из 1980. године, вулкан је доживео континуирану вулканску активност до 2008. Геолози предвиђају да ће будуће ерупције бити деструктивније, јер конфигурација купола лаве захтева већи притисак за ерупцију.[11] Међутим, планина Ст. Хеленс је популарно место за планинарење и на њу се људи пењу током целе године. Године 1982. председник Роналд Реган и Конгрес САД су установили Национални вулкански споменик планина Ст. Хеленс.

Географска поставка и опис уреди

Вулкан се налази у Каскадским планинама и део је Каскадског вулканског лука, иначе саставног дела Ватреног појаса Пацифика, у ком се налази више од 160 активних вулкана.

Планина Сент Хеленс је као и велика већина вулкана у овом појасу велика еруптивна купа састављена од окамењене лаве са међуслојевима пепела, пловућца и других депозита. У основи планине леже базалтно- андезитни слојеви уз постојање неколико интрузија од дацита кроз које је избијала лава.

Вулкан који је од 1857. био у стању мировања, почео је да показује знаке активности почетком 1980-их, када је магматска активност у унутрашњости планине појачала притисак и довела до постепеног издизања планине, стварајући избочење са северне стране (планина је расла и до 150 cm дневно).

Вулканска активност је кулминирала 18. маја 1980. у 20:32 часова по локалном времену. Самој ерупцији претходио је земљотрес магнитуде 5° степени што је довело до настанка клизишта у којем је са северне стране планине ка реци Тутл склизнуло око 2 км³ стена. Врели вулкански гасови и паре еруптирали су хоризонтално кроз новонастале пукотине, уништавајући околни простор у пречнику од 28 км.

Истовремено, врели облак стакластог пепела и смрвљених стена избачен је у атмосферу, након чега је дошло до изливања лаве на површину. Око 400 милиона тона паре и прашине завршило је у атмосфери.

Са опустошеног подручја спасилачке патроле су касније пронашле и спасиле 198 људи, а 57 особа је смртно страдало или је проглашено несталим.

Око 300 домова уз реку Тутл је сравњено са земљом или је јако оштећено поплавама и муљним токовима отопљених глечера. Вулкански пепео је захватио фармерска подручја далеко на истоку, прекривајући поља и оранице, блокирајући саобраћај и оставаљајући за собом слику спаљеног подручја. Током ерупције у потпуности је уништен планински врх, а надморска висина планине је са 2.950 м смањена на 2.550 м (за 400 метара).

Кратерски глечер и други нови стеновити глечери уреди

Током зиме 1980–1981, појавио се нови глечер. Сада званично назван глечер Кратер, раније је био познат као глечер Тулуцон. Засенчен зидовима кратера и храњен обилним снежним падавинама и поновљеним снежним лавинама, брзо је растао (14 ft (4,3 m) годишње у дебљини). До 2004. покривао је око 0,36 sq mi (0,93 km2), а куполом је био подељен на западни и источни режањ. Типично, до касног лета, глечер изгледа мрачно од пада камења са зидова кратера и пепела од ерупција. Од 2006. године, лед је имао просечну дебљину од 300 ft (100 m) и максимум од 650 ft (200 m), што је скоро једнако дубоко као много старији и већи Угљенични глечер на планини Рејниер. Сав лед је од после 1980. године, што чини глечер веома младим геолошки. Међутим, запремина новог глечера је отприлике иста као и сви глечери пре 1980. заједно.[12][13][14][15][16]

Од 2004. године, вулканска активност је гурнула у страну режњеве глечера и подигла их растом нових вулканских купола. Површина глечера, некада углавном без пукотина, претворила се у хаотичну гомилу ледопада испресецаних пукотинама и сантама изазваним померањем дна кратера..[17] Нове куполе су скоро раздвојиле глечер Кратер на источни и западни режањ. Упркос вулканској активности, крајеви глечера су и даље напредовали, са благим напретком на западном режњу и значајнијим напретком у засењенијем источном режњу. Због напредовања, два режња глечера су се спојила крајем маја 2008. и тако глечер у потпуности окружује куполе од лаве.[17][18][19] Поред тога, од 2004. године, нови глечери су се формирали на зиду кратера изнад глечера Кратер који напаја камење и лед на његову површину испод; постоје два камена глечера северно од источног дела глечера Кратер.[20]

Клима уреди

Клима врха планине Св. Хелена 1991-2020
Показатељ \ Месец .Јан. .Феб. .Мар. .Апр. .Мај. .Јун. .Јул. .Авг. .Сеп. .Окт. .Нов. .Дец. .Год.
Максимум, °C (°F) −1,1
(30,0)
−1,4
(29,4)
−1,1
(30,1)
0,9
(33,7)
5,7
(42,3)
9,3
(48,8)
15,4
(59,7)
15,7
(60,2)
12,8
(55,1)
6,9
(44,5)
0,6
(33,0)
−1,9
(28,6)
5,2
(41,3)
Просек, °C (°F) −3,8
(25,1)
−4,9
(23,2)
−5,1
(22,9)
−3,7
(25,4)
0,5
(32,9)
3,7
(38,7)
8,9
(48,1)
9,2
(48,6)
6,8
(44,3)
2,1
(35,8)
−2,4
(27,6)
−4,5
(23,9)
0,6
(33,0)
Минимум, °C (°F) −6,6
(20,2)
−8,3
(17,0)
−9,1
(15,7)
−8,2
(17,2)
−4,8
(23,4)
−1,9
(28,6)
2,5
(36,5)
2,8
(37,1)
0,8
(33,4)
−2,7
(27,2)
−5,4
(22,2)
−7,2
(19,1)
−4
(24,8)
Количина падавинаmm (in) 685,8
(27,00)
533,7
(21,01)
613,9
(24,17)
421,9
(16,61)
234,4
(9,23)
191
(7,52)
52,6
(2,07)
90,2
(3,55)
198,4
(7,81)
525,3
(20,68)
784,4
(30,88)
761,7
(29,99)
5.093,2
(200,52)
Извор: PRISM Climate Group[21]

Панорама уреди

 
Панорама, Сент Хеленс у центру. Поглед према северу

Види још уреди

Референце уреди

  1. ^ (језик: енглески) Добродошли на планину Сент Хеленс
  2. ^ „Mount Saint Helens”. Geographic Names Information System. United States Geological Survey. 
  3. ^ „Distance between Seattle and Mount Saint Helens”. distancefromto.net. Приступљено 2021-03-27. 
  4. ^ „Distance between Portland and Mount Saint Helens”. distancefromto.net. Приступљено 2021-03-27. 
  5. ^ „Mount St. Helens National Volcanic Monument”. USDA Forest Service. Архивирано из оригинала 2006-11-23. г. 
  6. ^ Tilling, Robert I; Topinka, Lyn; Swanson, Donald A (1990). „Impact and Aftermath”. Eruptions of Mount St. Helens: Past, Present, and Future. 1.01. USGS. 
  7. ^ „Mount St. Helens – From the 1980 eruption to 2000”. United States Geological Survey. 2000. Fact Sheet 036-00. Приступљено 2006-11-12. 
  8. ^ „May 18, 1980 eruption of Mount St. Helens”. USDA Forest Service. Архивирано из оригинала 2009-05-29. г. 
  9. ^ „1980 Cataclysmic Eruption”. Mount St. Helens. USGS. Приступљено 2021-03-27. 
  10. ^ „Mount St. Helens: A Living Laboratory for Ecological Research | Pacific Northwest Research Station | PNW - US Forest Service”. www.fs.usda.gov. Приступљено 2021-06-01. 
  11. ^ Haas, Maya (2020-05-18). „Mount St. Helens isn't where it should be. Scientists may finally know why.”. National Geographic (на језику: енглески). Архивирано из оригинала 2021-06-03. г. Приступљено 2021-06-20. 
  12. ^ Brugman, Melinda M.; Post, Austin (1981). „Effects of volcanism on the glaciers of Mount St. Helens”: 22. USGS Circular 850-D. Приступљено 2007-03-07. 
  13. ^ Wiggins, Tracy B.; Hansen, Jon D.; Clark, Douglas H. (2002). „Growth and flow of a new glacier in Mount St. Helens Crater”. Abstracts with Programs. Geological Society of America. 34 (5): 91. 
  14. ^ Schilling, Steve P.; Carrara, Paul E.; Thompson, Ren A.; Iwatsubo, Eugene Y. (2004). „Posteruption glacier development within the crater of Mount St. Helens, Washington, USA”. Quaternary Research. Elsevier Science (USA). 61 (3): 325—329. Bibcode:2004QuRes..61..325S. S2CID 128528280. doi:10.1016/j.yqres.2003.11.002. 
  15. ^ McCandless, Melanie; Plummer, Mitchell; Clark, Douglas (2005). „Predictions of the growth and steady-state form of the Mount St. Helens Crater Glacier using a 2-D glacier model”. Abstracts with Programs. Geological Society of America. 37 (7): 354. 
  16. ^ Schilling, Steve P.; Ramsey, David W.; Messerich, James A.; Thompson, Ren A. (2006-08-08). „Rebuilding Mount St. Helens”. USGS Scientific Investigations Map 2928. Приступљено 2007-03-07. 
  17. ^ а б Volcano Review (PDF) (Извештај). US Forest Service. Архивирано из оригинала (PDF) 2008-06-26. г. 
  18. ^ Schilling, Steve (2008-05-30). MSH08 aerial: New dome from north 30 May 2008 (photo). United States Geological Survey. Архивирано из оригинала 2008-06-26. г. Приступљено 2008-06-07.  – Glacier is still connected south of the lava dome.
  19. ^ Schilling, Steve (2008-05-30). MSH08 aerial: St. Helens crater from north 30 May 2008 (photo). United States Geological Survey. Архивирано из оригинала 2008-06-26. г. Приступљено 2008-06-07.  – Glacier arms touch on North end of glacier.
  20. ^ Haugerud, R.A.; Harding, D.J.; Mark, L.E.; Zeigler, J.; Queija, V.; Johnson, S.Y. (децембар 2004). Lidar measurement of topographic change during the 2004 eruption of Mount St. Helens, WA. American Geophysical Union, Fall Meeting. 53. стр. 1. Bibcode:2004AGUFM.V53D..01H. 
  21. ^ „PRISM Climate Group, Oregon State University”. www.prism.oregonstate.edu. Приступљено 12. 1. 2022. 

Литература уреди

Спољашње везе уреди