Сенф

Сенф (нем. Senf), слачица или горушица, густи је зачин за јело који се прави од мљевеног сјемена слачице уз дотатак воде и сирћета. Фино самљевено сјеме слачице се кува у води уз додавање сирћета и других зачина.

Примјена у кулинарству

Употребљава се као додатак јелима, код прављења сендвича и као намаз код непосредног конзумирања меса.

Етимологија ријечи

Ријеч сенф је у српском језику од нем. Senf, које опет потиче од латинског и старогрчког синапис, а енгл. mustard od лат. mustum младо вино и лат. ardens топло, горуће.

Историјат сенфа

Први су припремали сенф, највјероватније Римљани. Они су мјешали неферментисани сок од грожђа са сјеменом слачице (мустум арденс ). Негдје од краја четвртог вијека римски кувари су сенфу додавали бибер, ким, ловор, мирођију, целер, мајчину дишицу, оригано, лук, мед, сирће и уље и њиме прије печења премазивали свињу. Римљани су овај намаз почели да извозе у Галију и даље. Монаси у Паризу већ од 10 вијека справљају по датој рецептури сенф.

Мајчина душица која се додаје у сенф

Дижон у Француској је од 1292. године већ посто познати произвођач сенфа. У Дижону се сенф вијековима производи. Његов укус се усавршавао из дана у дан. Почео је и да се индустријски производи. У партнерству са Морисом Грејем, сенф се производи по јединственој рецептури којој је додано и бијелог вина. Овај сенф је најпознатији сенф на свјетском тржишту.

Припрема

Разноврсни укуси сенфа долазе у широком опсегу и снази зависно од сорте слачице и начина припреме. Основни укус „жестине топлоте“ великим дијелом зависи од слачице (sinapis alba). Разликују се укуси сенфа од бијеле или неке друге слачице. Кувањем се ублажава жестина и мијења укус сенфа. Зависно од технологије, али прије свега од додаваних зачина и средстава постоје многобројни и укуси и врсте сенфова.