Синбад Морепловац
Синбад Морепловац (/ˈ с ɪ н б ӕ д / ; арап. سندباد البحري; перс. سُنباد بحری или Синдбад) је измишљени морнар и јунак циклуса прича персијског порекла. Описано је да је пореклом из Багдада и да је рођен током раног Абасидског калифата (8. и 9. век нове ере). Током седам путовања по морима источно од Африке и јужно од Азије, он има фантастичне авантуре у магичним царствима, сусрећући се са чудовиштима и сведочећи натприродним појавама.
На основу легенде снимљено је неколико десетина играних, цртаних филмова, ТВ серија и других адаптација.
Порекло и извори уреди
Приче о Синбаду су релативно касни додатак Хиљаду и једној ноћи – оне се не налазе у најранијем рукопису из 14. века, а појављују се као независни циклус у збиркама из 18. и 19. века. Прича одражава тренд арапских и муслиманских морнара који истражују свет у абасидском царству. Приче приказују народне и теме присутне у делима тог времена. Абасидска владавина била је позната као период великог економског и друштвеног раста. Арапски и муслимански трговци би тражили нове трговачке руте и људе са којима би трговали. Овај процес раста се огледа у причама о Синбаду. Приче о Синбаду имају различите теме. Каснији извори укључују абасидска дела као што су „Чуда створеног света“, која одражавају искуства арапских помораца из 13. века који су храбрили Индијски океан.[1]
Циклус о Синбаду смештен је у време владавине абасидског калифа Харуна ал-Рашида (786–809). Приче о Синбаду су укључене у први европски превод Ноћи, Les mille et une nuits, contes arabes traduits en français, чије се енглеско издање појавило 1711. као The new Arabian winter nights entertainments[2] и кроз бројна издања током 18. века.
Најранија засебна публикација Синбадових прича на енглеском која се налази у Британској библиотеци је адаптација као The Adventures of Houran Banow, etc. (Преузето из Арапских ноћи, треће и четврто путовање Синбада Морепловаца),[3] око 1770.
Рано америчко издање, Седам путовања Синбада морепловаца. И Прича о Аладину; или, Чудесна лампа, објављена је у Филаделфији 1794.[4] Почетком 19. века уследила су многа популарна издања, укључујући издање у приручнику Томаса Тега. Њен најпознатији потпуни превод био је можда као прича 120 у 6. тому превода књиге Хиљаду ноћи и ноћи сер Ричарда Бартона из 1885. године.[5][6][7]
Види још уреди
Референце уреди
- ^ Pinault 1998, стр. 721–722.
- ^ The new Arabian winter nights entertainments. Containing one thousand and eleven stories, told by the Sultaness of the Indies, to divert the Sultan from performing a bloody vow he had made to marry a virgin lady every day, and have her beheaded next morning, to avenge himself for the adultery committed by his first Sultaness. The whole containing a better account of the customs, manners, and religions of the Indians, Persians, Turks, Tartarians, Chineses, and other eastern nations, than is to be met with in any English author hitherto set forth. Faithfully translated into English from the Arabick manuscript of Haly Ulugh Shaschin., London: John de Lachieur, 1711, Архивирано из оригинала 03. 07. 2020. г., Приступљено 29. 12. 2022.
- ^ The Adventures of Houran Banow, etc. (Taken from the Arabian Nights, being the third and fourth voyages of Sinbad the Sailor.), London: Thornhill and Sheppard, 1770[мртва веза].
- ^ The seven voyages of Sinbad the sailor. And The story of Aladdin; or, The wonderful lamp, Philadelphia: Philadelphia, 1794[мртва веза]
- ^ Burton, Richard. „The Book of one thousand & one nights” (translation online). Woll amshram. Приступљено 17. 10. 2011.
- ^ Marzolph, Ulrich; van Leeuwen, Richard (2004), The Arabian nights encyclopedia, 1, стр. 506—8.
- ^ Irwin, Robert (2004), The Arabian nights: a companion.
Литература уреди
- Haddawy, Husain (1995). The Arabian Nights. 1. WW Norton. ISBN 978-0-393-31367-3.
- Pinault, D. (1998). „Sindbad”. Ур.: Meisami, Julie Scott; Starkey, Paul. Encyclopedia of Arabic Literature. 2. Taylor & Francis. стр. 721—723. ISBN 9780415185721.
Додатна литература уреди
- Beazley, Charles Raymond (1911). „Sindbad the Sailor, Voyages of”. Ур.: Chisholm, Hugh. Encyclopædia Britannica (на језику: енглески). 25 (11 изд.). Cambridge University Press. стр. 141—142. This includes a detailed analysis of potential sources and comparable tales across contemporaneous and earlier texts.
- Copeland, CS; Mann, VH; Morales, ME; Kalinna, BH; Brindley, PJ (23. 2. 2005). „The Sinbad retrotransposon from the genome of the human blood fluke, Schistosoma mansoni, and the distribution of related Pao-like elements”. BMC Evol Biol. 5 (1): 20. PMC 554778
. PMID 15725362. doi:10.1186/1471-2148-5-20. - Favorov, OV; Ryder, D (12. 3. 2004). „Sinbad: a neocortical mechanism for discovering environmental variables and regularities hidden in sensory input”. Biol Cybern. 90 (3): 191—202. PMID 15052482. S2CID 680298. doi:10.1007/s00422-004-0464-8.
- Marcelli, A; Burattini, E; Mencuccini, C; Calvani, P; Nucara, A; Lupi, S; Sanchez Del Rio, M (1. 5. 1998). „Sinbad, a brilliant IR source from the DAPhiNE storage ring”. Journal of Synchrotron Radiation. J Synchrotron Radiat. 5 (3): 575—7. PMID 15263583. doi:10.1107/S0909049598000661..
