Википедија

Синдром болесних зграда

Синдром болесних зграда (акроним SBS од енг sick building syndrome) чини скуп симптома или здравствених сметњи, повезаних са боравком у одређеној згради која је потпуно климатизована. Овај синдром не треба поистовећивати са болестима које се јављају након или у току боравка у зградама са присутним контаминантима у ваздуху (енг. building related Illnesse - brI), јер код оболелих од контаминаната се тачно зна узрок болести (нпр. легионарска болест), а симптоми се брзо повлаче по напуштању зграде.[1][2]

Синдром болесних зграда
СинонимиSick building syndrome
Синдром болесних зграда повезује се са системима за климатизацију
СпецијалностиМедицина рада

Дефиниција уреди

Светска здравствена организација је 1986. године дефинисала синдром болесних зграда као скуп болести изазваних или стимулисаних загађеним ваздухом у затвореним просторима.[3]

Национални одбор за здравље Шведске 2006. године је препоручио, у медицинском часопису Läkartidningen, да се „синдром болесних зграда“ не сме користити као клиничка дијагноза. Након тога све ређе су у истраживањима у употреби изрази као што су „болесне зграде“ и „синдром болесних зграда“.[4][5]

Међутим, овај концепт остаје жив у популарној култури и користи се за означавање скупа симптома повезаних са лошим инжењерингом куће или радним окружењем. Док се израз „болесна зграда" користи највише у контексту здравља на радном месту.

Историја уреди

Крајем 1970-тих примећено је да су станари у новоизграђеним објектима, канцеларијама и јавним зградама испољавали неспецифичне симптоме. У медијима су ове симптоме назвали „канцеларијска болест". Израз „синдром болесне зграде" сковала је Светска здравствена организација 1986. године, пошто је проценила да 10-30% новоизграђених канцеларијских зграда на западу има проблема са ваздухом у затвореном простору.

Ране данске и британске студије објавиле су прве симптоме болестих зграда, а студија Шведско удружења за алергологију (СОУ 1989: 76) означила је „болесну зграду“ као узрок епидемијских појава алергије. Следила су 1990-тих опсежна истраживања, у оквиру којих је испитиван утицај различитих физички и хемијски фактора у „болесним зградама“. Како је том приликом указано на значај хемијских супстанци у грађевинском материјалу, многи произвођачи грађевинског материјала активно су радили на контроли хемијског садржаја и замени критичних адитива. Док је индустрија за климатизацију простора заговарала пре свега добро функционисање вентилације. Док су други решење овог проблема тражили у еколошкој изградњи, применом природних материјала и једноставне технике.

Супротстављени ставови

Крајем 1990-их дошло је до повећаног неповерења према концепту „болесне зграде". Једна дисертација објављена на Каролинском институту у Стокхолму 1999. године довела је у питање методологију претходних истраживања, а потом је и данска студија из 2005. године показала недостатке досадашњих истраживања бројним експериментима. Тада је сугерисано да синдром болесне зграде заправо није кохерентан синдром и није болест која се појединачно дијагностикује, већ збирка чак десетак полу повезаних болести.

Синдром болесне градње у судској пракси

Синдром болесне градње направио је брз пут од медија до суднице, где су професионални инжињери и архитекти проглашени окривљенима за појаву овог синдрома, њихове интересе заступали су осигуравачи за професионалну праксу. Поступци су се увек ослањали на вештаке, медицинске и техничке стручњаке, заједно са руководиоцима зграда, извођачима и произвођачима дорада и намештаја, сведочећи о узроку и последицама. Већина тих акција резултовала је закљученим споразумима о нагодби, а ниједан од њих није драматичан. Осигуравачима је била потребна одбрана заснована на стандардима професионалне праксе да би се испунила одлука суда — да у модерној, у суштини затвореној згради, системи за проветравање и климатизацију морају произвести ваздух који је здрав за дисање и људску употребу.

Временом, грађевински материјал се мењао с обзиром на потенцијал емисије. Пушење је нестало и драматична побољшања квалитета амбијенталног ваздуха, заједно са вентилацијом и одржавањем у складу са у међувремену прописаним стандардима, допринело је прихватљивости унутрашњег ваздушног окружења. Само ће временом и судови рећи колико је све до сада учињено исправно или погрешно.[6][7]

Епидемиологија уреди

Према изворима Светске здравствене организације на глобалном нивоу тренутно има преко 1,2 милиона пословних зграда (трговачки центри, болнице, библиотеке, школе и др.) са карактеристикама синдром болесних зграда.[8]

Појава здравствених тегоба чешћа је код особа женског пола, средњег и нижег образовног нивоа, код оних који су ниже на хијерархијској лествици у предузећу и оних који су изложени већем стресу на послу, као и код оних са нарушеним имуним системом.[9]

Нека зграда се проглашава „болесном“ ако најмање 20% станара који бораве у њој има неке од симптома из групе синдрома болесних зграда.

Етиопатогенеза уреди

 
Црна плесан прекрива вентилациони канал у канцеларији у оквиру збирке музеја Перот 2014

Превелика разлика између спољашње температуре и температуре у климатизованим простору може изазвати реакцију људског организма сличну оној коју изазива стрес. Стресор је у овом случају температурна разлика на коју организам нема времена да се прилагоди (посебно оне са нарушеном функцијом кардиоваскуларног система). Према томе симптоми се најчешће јављају код особа које бораве у климатизованим зградама, са неадекватном микроклимом која је последица лошег функционисања централне климатизације, али се могу јавити и у природно неадекватно проветраваним зградама, које су због енергетске уштеде, пројектоване са спољним стакленим површинама које херметички затварају унутрашњост, и не дозвољавају ни најмању могућност за природну вентилацију (смањење топлотних губитака).[10]

Врло је тешко установити узрок појаве синдрома болесних зграда, јер се мерењима ретко открива висока концентрације полутанта у ваздуху, а често ни значајно побољшање климатизације не даје очекиване резултате. Вероватно да је ниски нивои различитих полутаната присутних у ваздуху делују синергистички, изазивајући здравствене поремећаје. Међутим не треба искључити и значајне особине личности и други психолошки фактора којима су изложене оболеле особе.[11]

Клиничке манифестације уреди

Клинички симптоми су:[8]

  • привремени,
  • обично неодређени,
  • неспецифични,
  • дуго не изазивају већу забринутост оболелих.

Број симптома у оквиру синдрома је различит, а и различит је и њихов интензитета и начин испољавања. Најчешће тегобе су:[12]

 
Главобоља је један од најчешћих симптома у оквиру синдрома болесних зграда
  • суво грло,
  • главобоља,
  • свраб коже,
  • надражај носне слузокоже,
  • раздражљивост,
  • малаксалост,
  • смањена концентрација,
  • вртоглавице,
  • умор,
  • болови у мишићима...

Превенција уреди

Синдром болесних зграда може се спречити правилним пројектовањем, изградњом и одржавањем пословних и стамбених зграда, као и редовним систематским прегледима свих запослених како би се на време уочила појава овог синдрома.

Нека од решења овог проблема су:

  • правилан начин организовања рада, без екстремних напрезања у поједином делу дана,
  • неговања пријатне радне атмосфере, између свих корисника зграде,
  • да се поред свакодневних обавеза нађе времена да се један део дана проведе ван канцеларија и станова, у природи,
  • повремено бављење било којим спортом.[13]

Види још уреди

Извори уреди

  1. ^ Sick Building Syndrome (SBS); Environmental Illness Resource
  2. ^ How to deal with sick building syndrome: Guidance for employers, building owners and building managers; Health and Safety Executive (HSE), 2012
  3. ^ Theodor D. Sterling, Chris Collett, Davi Rumel, A epidemiologia dos "edifícios doentes Приступљено 22. 2. 2020
  4. ^ Marmot AF, Eley J, Stafford M, et al; Building health: an epidemiological study of "sick building syndrome" in the Whitehall II study. Occup Environ Med. 2006 Apr63(4):283-9.
  5. ^ Jung, Chien-Cheng; Liang, Hsiu-Hao; Lee, Hui-Ling; Hsu, Nai-Yun; Su, Huey-Jen (2014). „Allostatic Load Model Associated with Indoor Environmental Quality and Sick Building Syndrome among Office Workers”. PLOS ONE. 9 (4): e95791. PMC 3997416  . PMID 24759685. doi:10.1371/journal.pone.0095791  . 
  6. ^ „Sick Building Syndrome - Fact Sheet” (PDF). United States Environmental Protection Agency. Приступљено 6. 6. 2013. 
  7. ^ „Sick Building Syndrome”. National Health Service, England. 19. 10. 2017. Приступљено 6. 6. 2013. 
  8. ^ а б Burge PS; Sick building syndrome. Occup Environ Med. 2004 Feb61(2):185-90.
  9. ^ Israeli, Eitan; Pardo, Asher (2011). „The sick building syndrome as a part of the autoimmune (Auto-inflammatory) syndrome induced by adjuvants”. Modern Rheumatology. 21 (3): 235—239. PMID 21188456. S2CID 2709955. doi:10.1007/s10165-010-0380-9. 
  10. ^ Renner, Bertold; Mueller, Christian A.; Shephard, Adrian (2012). „Environmental and non-infectious factors in the aetiology of pharyngitis (Sore throat)”. Inflammation Research. 61 (10): 1041—1052. PMC 3439613  . PMID 22890476. doi:10.1007/s00011-012-0540-9. 
  11. ^ Runeson-Broberg, Roma; Norbäck, Dan (2013). „Sick building syndrome (SBS) and sick house syndrome (SHS) in relation to psychosocial stress at work in the Swedish workforce”. International Archives of Occupational and Environmental Health. 86 (8): 915—922. PMID 23143072. S2CID 21858003. doi:10.1007/s00420-012-0827-8. 
  12. ^ Terr, Abba I. (2009). „Sick Building Syndrome: Is mould the cause?”. Medical Mycology. 47: S217—S222. PMID 19255924. doi:10.1080/13693780802510216. 
  13. ^ Norbäck, Dan; Nordström, Klas (2008). „Sick building syndrome in relation to air exchange rate, CO2, room temperature and relative air humidity in university computer classrooms: An experimental study”. International Archives of Occupational and Environmental Health. 82 (1): 21—30. PMID 18246367. S2CID 22347985. doi:10.1007/s00420-008-0301-9. 

Литература уреди

Спољашње везе уреди

 Молимо Вас, обратите пажњу на важно упозорење
у вези са темама из области медицине (здравља).
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Синдром_болесних_зграда&oldid=27442009”