Сирвентес је тип поезије које су користили трубадури, али и песници слатког новог стила, у XIV веку када се развио као јединствена дидактичко-моралистичка форма. Песма писана у стилу кансо, у којој се „слуга“ (sirven) обраћа дами да је служи. Песник који је „слуга“, или „поданик“ се јавља да би служио и хвалио свог господара.
Пример сирвентеса постоји у VI поглављу Дантеовог Новог живота, у коме Данте пише сирвентес дами која му служи као заштита.
- O voi che per la via d'Amor passate,
- attendete e guardate
- s'elli è dolore alcun, quanto 'l mio, grave;
- e prego sol ch'audir mi sofferiate,
- e poi imaginate
- s'io son d'ogni tormento ostale e chiave.
- Amor, non già per mia poca bontate,
- ma per sua nobiltate,
- mi pose in vita sì dolce e soave,
- ch'io mi sentia dir dietro spesse fiate:
- "Deo, per qual dignitate
- così leggiadro questi lo core have?"
- Or ho perduta tutta mia baldanza,
- che si movea d'amoroso tesoro;
- ond'io pover dimoro,
- in guisa che di dir mi ven dottanza.
- Sì che volendo far come coloro
- che per vergogna celan lor mancanza,
- di fuor mostro allegranza,
- e dentro da lo core struggo e ploro.
|
- О ви што низ друм Аморов газите,
- мотрите и кажите
- да ли је бол, од мога већи, могућ;
- и молим тек да говор мој пратите
- и тако схватите
- да ли сам мука свих одаја и кључ.
- Амор ми, не због заслуге властите,
- већ душе племените
- даде живота благог сласти тисућ
- те чух за собом почесто речи те:
- „Боже, какву моћ кријућ,
- у срцу тог су радости вечите?“
- Ал' сад изгубих веселост једину
- што стизаше ми из љубавне скриње;
- тако остах без и ње
- те сумња вољу за песмом прекину.
- С тог желео бих личит' на већину
- који крију сва зла што их киње,
- споља показујућ ведрину
- а у дну срца лијућ сузе сиње.
|
