Отворите главни мени

Ситка (енгл. Sitka) град је у америчкој савезној држави Аљаска.[1] Овај град је био средиште Руске Америке до 1867.

Ситка
Sitka
In Sitka.jpg

Административни подаци
Држава Сједињене Америчке Државе
Савезна држава Аљаска
Основан1799.
Становништво
Становништво
 — 2010.8.881
 — густина0,71 ст./km2
Географске карактеристике
Координате57°10′50″ СГШ; 135°18′31″ ЗГД / 57.180451° СГШ; 135.308709° ЗГД / 57.180451; -135.308709Координате: 57°10′50″ СГШ; 135°18′31″ ЗГД / 57.180451° СГШ; 135.308709° ЗГД / 57.180451; -135.308709
Временска зонаUTC-9, лети UTC-8
Ндм. висина8 m
Површина12.461,8 km2
 — копно7443,6 km2
 — вода5018,2 km2
Map of Alaska highlighting Sitka City and Borough.svg
Ситка на мапи Аљаске (САД)
Ситка
Ситка
Ситка на мапи Аљаске (САД)
Остали подаци
Позивни број907
ЗИП код99835
ФИПС код70540

ИсторијаУреди

Изворни становници овога краја били су Индијанци Тлингит, а први Европљани који су допловили до њега били су Руси године 1741. Њихов први гувернер Аљаске Александар Баранов дао је у јулу 1799. изградити тврђаву св. Михајло. Тврђаву су разорили Индијанци Тлингит 1802. године. Након тога је гувернер Баранов на истом мјесту 1804. основао град Новоархангелск (руски: Новоархангельск) и премјестио управу Руско-америчке компаније с острва Кодиак у нови град. Свечана примопредаја Аљаске Сједињеним Америчким Државама, од дотадашњих власника (Царске Русије), одржана је у граду 18. октобра 1867. Послије тога почело се користити старо индијанско име за тај локалитет Ситка, које значи изван острва Схи (Бараноф). Постоји и индијанско племе Ситка. Све до 1906. Ситка је била управно средиште Аљаске, а те године то је постао Џуно. У доба Другог свјетског рата Америчка ратна морнарица изградила је поморску базу, па је становништво града у то вријеме нарасло на око 40.000 људи. Данас се том базом служи Америчка обалска стража.

Ситка 1852. године, по опису Томе СкалицеУреди

Први познати Србин (католик) који је опловио свијет, Брођанин Томо Скалица, је писао о овом граду у којем је био 1852. године. Он је због својих српских политичких активности (пријатељ и сарадник му је био српски агент Андрија Торкват Брлић) морао на неко вријеме напустити свој родни крај и кренуо је на пут око свијета. О овомо граду је написао да је био опасан тврдим бедемом и имао је до 1500 становника: Финаца, Руса, домородаца... Описао је обичаје домородаца које назива дивљацима. Примитивни су и доста ратују између себе. Ако непријатеља улове, поједу га, јер сматрају да тиме добијају његову снагу. Једна жена (као и раније неке друге, то је био обичај) се добовољоно јавила да је убију и рођаци су јој испунили жељу. Мотив јој је био да двори неког цара када умре. Главу су јој сатрли између два дрвета и потом су је спалили. Плесали су коло око ње и прескакали ватру. Пепео таквих ритуалних жртава су похрањивали на посебно мјесто, у кућице у облику наших кошница. Људи су носили необрађену кожу животиња, а рибе и животиње су јели сирове. Жене су им биле питомије, а мушкарци никада не би дошли на њихов брод, само су пловили чамцима око брода, чудећи се странцима. Купали су се свако јутро и по један сат би били у хладној води, међу сантама леда. Затим су се шибали, да се угрију. Госте су примали тако да их загрле, уз нарицање и сузе. Краљ им је носио униформу руског официра. Код њега су се свако вече окупљали и одржавали свој концерт, који је вика и урлање уз два велика бубња. С горућим бакљама трчали би до мора и пуцали су из пушака и пиштоља у море, па су опет трчали у кућу свог вође, краља. Тако су се припремали за евентулани оружани сукоб с непријатељима. Дивљаци су пар пута насртали на Русе, који су их се плашили. Да су се они ујединили, руске колоније се не би одржале, али уједињење је било немогуће због њиховог примитивизма, које се манифестовало сталним непријатељством међу племенима. У руској црквици неки дивљаци су службу гледали с лулама у устима, као какву забавну игру. Руски град је имао око 600 топова. У Ситки, осим оне међу палисадама, била је још једна прекрасан руска црква и једна лутеранска у којој се недјељом служило на финском, шведском и њемачком језику. У граду је била и једна пивара (пиваре су биле међу првим стварима које би се градиле у колонијама, а које су у тој дивљини биле веза с цивилизацијом). Најбоља је била губернаторска кућа, од дрвета, на три спрата. Новац је у Ситки био, као и свуда у руској Америци, кожа животиња која је имала царски печат. Прави новац је у граду био строго забрањен, а Томо Скалица је тај локални новац касније (1853. године) из Хонолулуа послао за успомену својим родитељима у Славонију. [2]

ДемографијаУреди

По попису из 2010. године број становника је 8.881, што је 46 (0,5 %) становника више него 2000. године.[1]

Група 2000. 2010.
Белци 5.927 (67,1 %) 5.641 (63,5 %)
Афроамериканци 28 (0,3 %) 47 (0,5 %)
Азијати 335 (3,8 %) 529 (6,0 %)
Хиспаноамериканци 290 (3,3 %) 437 (4,9 %)
Укупно 8.835 8.881

РеференцеУреди

  1. 1,0 1,1 „Alaska Trend Report 1: State and Counties”. Архивирано из оригинала на датум 23. 04. 2012. Приступљено 30. 6. 2013. 
  2. ^ Скалица, Томо (2007). Галијом око свијета. Славонски Брод: Удруга грађана Баштина. стр. 102. — 108. 

ЛитератураУреди

  • Morris, Richard B. (1996). Encyclopedia of American History (Seventh изд.). Collins Reference. ISBN 0062700553. 
  • Peter C. Mancall; Gary B. Nash; Allan M. Winkler; Charlene Mires; John W. Jeffries, ур. (2009). Encyclopedia of American History. Facts on File. ISBN 0816071365. 
  • Stanley I. Kutler (2002). Dictionary of American History (Third изд.). Charles Scribners & Sons. ISBN 0684805332. 
  • Paul S. Boyer (2001). The Oxford Companion to United States History. Oxford University Press. ISBN 0195082095. 
  • Michael Kazin; Rebecca Edwards; Adam Rothman, ур. (2011). The Concise Princeton Encyclopedia of American Political History. Princeton University Press. ISBN 0691152071. 

Види јошУреди

Спољашње везеУреди