Ситроен траксион авант

аутомобил више средње класе

Ситроен траксион авант (франц. Citroën Traction Avant) је аутомобил који је производила француска фабрика аутомобила Ситроен од 1934. до 1957. године.

Ситроен траксион авант
Citroen 11 Normale - Traction Avant (16298040040).jpg
Ситроен траксион авант 11CV
Преглед
ПроизвођачСитроен
Производња1934. – 1957.
МонтажаФранцуска, Белгија, Немачка, Уједињено Краљевство, Данска
ДизајнерФламинио Бертони
Андре Лефевр
Каросерија и шасија
КласаВиша средња класа
Каросерија2/4 врата – седан
2 врата – кабриолет
5 врата – хечбек
Распоредмотор и погон напред
Погонски агрегат
Моторбензин 1.3, 1.5, 1.6, 1.9, 2.9 L
Степен преноса3 степена (мануелни)
Величине
Међуосовинско
растојање
2910 (7 и 11 light)
3090 (11CV norm. и 15CV)
3270 (11CV long. и 15CV седан)
Дужина4450 − 4960
Ширина1620 − 1790
Висина1520 − 1580
Хронологија
ПретходникСитроен розалија
НаследникСитроен DS

Траксион авант је био пионир масовне производње са три револуционарне иновације широко прихваћене, где се и данас користе: погон на предње точкове, самоносећа каросерија и независно огибљење на сва четири точка. Аутомобил је био пун технолошких новитета, као што су хидрауличне кочнице, али и идеје које нису спроведене у дело, а то се највише односи на аутоматски мењач.[1]

ИсторијатУреди

Званично је представљен на салону аутомобила у Паризу 1934. године као Ситроен 7CV према рачунању коњских снага у Француској. Пошто су у компанији и раније имали возила са истим именом, за овај новитет је додато и Traction Avant, што у преводу значи погон на предње точкове, по чему ће и остати познат.[2] Међутим, овај је аутомобил, у зависности од агрегата који га је покретао, касније носио и ознаке 11CV, 15CV и 22CV. Али и поред тога, у Француској је био познат под називом Reine de la Route, односно „Краљица путева”. Производња је у почетку планирана само у Француској, али су убрзо отворене и фабрике у Белгији, Енглеској, Немачкој и Данској да би задовољили потражњу.[3]

 
Самоносећа каросерија траксион аванта

Траксион авант су конструисали инжењери Андре Лефевр који је био задужен за технику, док је Фламинио Бертони био задужен за спољашњи изглед, створивши препознатљив и елегантан облик.[1] Структура траксион аванта је била каросерија из једног дела, односно самоносећа каросерија. Код већине аутомобила из тог доба шасија и каросерија су се производиле одвојено, а затим су се склапале једна на другу током производње возила. Овом иновацијом, оне су спојене у један део који је обављао обе функције. Ово техничко решење, не само да повећава комфор и безбедност путника, већ омогућава, укидањем шасије, и да се спусти тежиште возила што побољшава лежање на путу.[4]

У почетку, понуђене су две верзије, Berline са четвора врата, такозвана „мала” каросерија, дужине од 4,4 метра, Cabriolet и купе Faux са двоја врата, који су направљени на истој основи. Ниједан од њих није био јефтин и почетна цена је износила око 17.000 франака (око 1.000 долара). Ситроен је био приморан да потпише банкрот 21. децембра 1934. године. Контролу над компанијом је преузео произвођач пнеуматика Мишелин, коме је Ситроен дуговао највеће суме новца, а Андре Ситроен одлучује да се пензионише због здравствених проблема. Мишелин је наставио с Андреовом мисијом, мада је угасио неке радикалне идеје као што је планирана 22CV верзија са 3.9-литарским V8 мотором. Током година траксион авант је унапређиван, тако добија метални кров за Berline и Faux моделе, а и прилазак пртљажнику извана 1935. године. Затим је додана и продужена Normale верзија, а касније и још дужа верзија Familiale са три реда седишта у који се могло сместити девет путника.[2]

Производња је заустављена током Другог светског рата, али и у тим условима инжењери су наставили да раде на наследницима. Серијска производња је настављена 1946. године са новим специјалним верзијама. Економска криза која је настала непосредно након рата говори о томе да су се гуме продавале одвојено од аутомобила.[3] Прва истраживања хидропнеуматског ослањања почињу 1944. године на спачеку. Међутим, 1954. године траксион авант (15CV) је први модел који је њиме опремљен на задњем делу. Ипак овај систем ће прославити модел који га наслеђује ајкула 1955. године, која је имала ослањање на сва четири точка.[4] Производња је окончана 1957. године после 759.111 произведених возила.[3]

Модели и моториУреди

Први модел је имао међуосовинско растојање од 2.910 мм и агрегат од 1.303 cm³ и имао је ознаку 7A. Након два месеца и произведених 7.000 јединица, појављује се модел 7B са нешто јачим агрегатом запремине од 1.529 cm³. До септембра 1934. године произведено је 15.620 примерака, а онда је лансиран модел 7C, опет са мотором веће запремине. Сада је траксион авант покретао агрегат од 1.628 cm³. У новембру 1934. године лансиран је 11CV са мотором од четири цилиндра запремине 1.911 cm³ и то је први Ситроенов модел који је направљен у две варијанте: 11 BL и 11B Normale са нешто већим међуосовинским размаком. На сајму у Паризу 1936. године Ситроен је представио различите модификације овог модела, предња решетка је хромирана, а фарови су рестилизовани.[3]

У јуну 1938. године појављује се и модел 15CV са агрегатом од шест цилиндара запремине од 2.867 cm³. Упркос томе што је Ситроен фаворизовао моделе са погоном на предње точкове, ипак је постојала група конзервативних купаца који су и даље желели аутомобил са погоном на задње точкове. Тако је 10 одсто производње и даље одлазило на моделе са задњим погоном. После Другог светског рата Ситроен са производних трака избацује 11B-light који се од свог претходника разликовао само по хромираној решетки хладњака и рестилизованим фаровима.[3]

ГалеријаУреди

Разне верзије траксион аванта

РеференцеУреди

  1. 1,0 1,1 „Историја: Ситроен траксион авант” (на језику: српски). autoblog.rs. Приступљено 31. 5. 2020. 
  2. 2,0 2,1 „Ситроен траксион авант – појам аутомобилске авангарде” (на језику: српски). autorepublika.com. Приступљено 31. 5. 2020. 
  3. 3,0 3,1 3,2 3,3 3,4 „Прва Ситроен револуција: траксион авант” (на језику: српски). rs.n1info.com. Приступљено 31. 5. 2020. 
  4. 4,0 4,1 „Иновације” (на језику: српски). citroen.rs. Приступљено 31. 5. 2020. 

Спољашње везеУреди