Слава Рашкај

Слава Рашкај (Озаљ, 2. јануар 1877 – Стењевец, Загреб, 29. март 1906) била је хрватска сликарка. Њени акварели светлог колорита и чаробне атмосфере, постигнути истанчаном применом светла, представљају највиши домет у хрватском акварелном сликарству с краја 19. и почетком 20. века.[1]

Слава Рашкај
Slava Raškaj autoportret.jpg
Слава Рашкај, аутопортрет (1898)
Пуно имеФридерика Славомира Олга Рашкај
Датум рођења(1877-01-02)2. јануар 1877.
Место рођењаОзаљ
 Аустроугарска
Датум смрти29. март 1906.(1906-03-29) (29 год.)
Место смртиСтењевец, Загреб
 Аустроугарска

БиографијаУреди

Слава Рашкај рођена је 1877. године у Озаљу (Карловачка жупанија), као Фридерика Славомира Олга Рашкај.[2] Од рођења је била глувонема. Од осме године школовала се у Заводу за глувонему децу у Бечу, где је боравила од 1885. до 1893. године. У бечком заводу Слава је добила прве лекције из ликовне уметности. Из Беча се вратила у Озгаљ где је, показавши таленат, наставила да се бави цртањем и сликањем. Са осамнаест година, 1895, по наговору озаљског учитеља Ивана Отоића,[2] прелази у Загреб где је, посредовањем хрватског сликара и историчара уметности Исидора Кршњавија, смештена у Завод за глувонему децу. Већ следеће, 1896/97. године похађала је курс умјетничко-обртничког цртања у женскуој стручној школи и приватно похађала часове сликања код хрватског сликара Беле Чикош-Сесије.[3]

Године 1899. вратила се у Озаљ а затим, током 1899/1900. краће боравила у Лобору, Златару, Ораховици и Опатији. У јесен 1900. поново се враћа у Загреб, у Завод за глувонему децу.[3]

Године 1901. код Славе се јављају први знаци душевне болести и 1902. бива смештена у Завод за умоболне у Стењевцу, гдје је остала до смрти.[1] Умрла је 1906. године, у двадесет деветој години живота.

Уметнички радУреди

 
Сањарење у атељеу од бивше мртвачнице (Слава Рашкај, 1897)

Слава је најчешће сликала је у својем атељеу у Заводу, смештеном у бившој мртвачници породилишта, ређе на отвореном, а током боравка у Озаљу 1899. углавном у пленеру.[3]

У Друштво хрватских умјетника Славу је увео њен учитељ сликања Бела Чикош-Сесија, који је био и један од оснивачаовог друштва, 1897. године.[4][1]

Обзиром да је умрла веома млада, на самом почетку каријере, за собом није оставила велики број радова. Њен невелики опус састоји се од акварела, нешто пастела, уља и цртежа, углавном у малом формату. Опус Славе Рашкај припада периоду хрватске модерне, и то њеној импресионистичкој струји.[1]

Слава се опробала и у примењеној уметности, декоришући више употребних предмета: лепезе, керамички послужавник, и платнени параван. Њене декорације, углавном у стилу сецесије, одликују се линеарношћу, стилизованим биљним мотивима и утицајем јапанске уметности. Изврсним декоративним стилизованим цртежима издуженога формата илустровала је литерарне прилоге у књижевном недељнику Виенaц, а њена дела су репродукована и у часописима Хрватски салон и Живот.[3]

ИзложбеУреди

 
Гроб Славе Рашкај на Озаљском гробљу
 
Биста Славе Рашкај у Назоровој улици у Загребу

Учествовала је 1898. на првој изложби Друштва хрватских умјетника, али за живота није имала самосталну изложбу. На изложбама Друштва излагала је широм Хрватске, као и на међународним изложбама. Њене слике биле су изложене и на Светска изложби у Паризу 1900. године. Прва ретроспективна изложба њених дела организована је у Загребу 1907. године, поводом обележавања 50. годишњице њене смрти.[1] Током наредних деценија самосталне изложбе њених дела приређиване су широм Хрватске, а њена дела излагана су и на заједничким изложбама широм бивше СФРЈ.[3]

Сликарски мотивиУреди

Међу раним радовима најбројније су мртве природе, претежно тамне, настале под утицајем Беле Чикош-Сесије. У неким каснијим радовима, насталим око 1898, приметан је утицај сецесије.

Основни мотиви у делима које је Слава Рашкај насликала током свог најплоднијег периода, између 1898. и 1901, су лирски пејзажи Озља и околине и повремено људска фигура. Њени акварели светлог колорита и чаробне атмосфере, постигнути истанчаном применом светла, представљају највиши домет у хрватском акварелном сликарству с краја 19. и почетком 20. века.[1]

ПочастиУреди

У спомен на њу у Озљу је 1981. основана акварелистичка колонија Славино прољеће. Њено име носе Центар за одгој и образовање у Сплиту, Центар за одгој и образовање у Загребу,[5] Дневни центар за рехабилитацију у Ријеци и Галерија у склопу Клинике за психијатрију Врапче, у којој се некада и Слава лечила.[3]

Хрватска народна банка је 2000. године, у склопу серије пригодног кованог новца под називом „Знамените Хрватице”, издала сребрени ковани новац од 200 куна посвећен Слави Рашкај.[6]

О њој су снимљена два ТВ филма (1989. и 1999. године) и играни филм Сто минута Славе (2004), са Сањом Вејновић у главној улози.

Види јошУреди

РеференцеУреди

  1. ^ а б в г д ђ „Raškaj, Slava”. Hrvatska enciklopedija. Leksikografski zavod Miroslav Krleža. Приступљено 1. 11. 2019. 
  2. ^ а б „SLAVE RAŠKAJ SLIKARICA”. Zvanični sajt. Turistička zajednica grada Ozlja. Архивирано из оригинала на датум 01. 11. 2019. Приступљено 1. 11. 2019. 
  3. ^ а б в г д ђ Ljubić, Marina; Flego, Višnja. „RAŠKAJ, Slava (Miroslava)”. Hrvatski biografski leksikon. Leksikografski zavod Miroslav Krleža. Приступљено 1. 11. 2019. 
  4. ^ Zlamalik, Vinko. „ČIKOŠ SESIJA, Bela (Csikos Sessia)”. Hrvatski biografski leksikon. Leksikografski zavod Miroslav Krleža. Приступљено 1. 11. 2019. 
  5. ^ „Naslovna strana”. Zvanični sajt. Centar za odgoj i obrazovanje "Slava Raškaj" Zagreb. Архивирано из оригинала на датум 02. 01. 2014. Приступљено 1. 11. 2019. 
  6. ^ „Slava Raškaj”. KUNALIPA - Hrvatski numizmatički portal. Приступљено 1. 11. 2019. 

ЛитератураУреди

Спољашње везеУреди