Славиша Чуровић
Славиша Чуровић — Славко (Бијело Поље, 13. фебруар 1977) црногорски и српски је филмски и позоришни глумац.[1] Активни је члан Црногорског народног позоришта где је одиграо велики број представа.[2] Био је уметнички директор Никшићког позоришта од 2002. до 2006.
| Славиша Чуровић | |
|---|---|
| Лични подаци | |
| Пуно име | Славиша Чуровић |
| Надимак | Славко |
| Датум рођења | 13. фебруар 1977. |
| Место рођења | Бијело Поље, СФРЈ |
| Занимање | Филмски и позоришни глумац |
| Рад | |
| Активни период | 1998—данас |
| Битна улога | Црвени месец — Драгутин Димитријевић Апис Јужни ветар — Рајко Такси блуз — Брка Убице мог оца — тужилац Мишко Игра судбине — Орландо |
| Веза до IMDb-а | |
Биографија
уредиСлавко је завршио 1998. године Факултет драмских умјетности на Цетињу, у класи професора Миње Дедића. Играо у копродукцији „Петит петит“ Гаре театра (Париз).
Написао је сценарио за филм „Грешка“.
Политички ангажман
уредиЧуровић је годинама ангажован на политичкој сцени у Црној Гори, где се изјаснио као Србин по националности. Водио је програм на завршном митингу Блока за заједничку државу, 16. маја 2006. године у Подгорици, уочи референдума о независности Црне Горе.
Био је члан Председништва и Главног одбора Народне странке. Уочи парламентарних избора 2012. године, јавно је подржао Демократски фронт. Као њихов кандидат је изабран за одборника у Скупштини Главног града Подгорице. Заједно са Миодрагом Лекићем је напустио Демократски фронт у марту 2015. године, те био један од оснивача Демократског савеза, а потом и члан Главног одбора.[3] Страначку политику је напустио у јуну 2018. године, како је раније најавио, јер му је тада истицао одборнички мандат, а након политичког разлаза са Лекићем.[4]
Приватни живот
уредиУ браку је са Тијаном Чуровић (рођ. Младеновић). Имају кћерку Тају.
Филмографија
уреди| Год. | Назив | Улога | |
|---|---|---|---|
| 1990-е | |||
| 1998. | Куд плови овај брод | ||
| 2000-е | |||
| 2009 | Горки плодови | Радован | |
| 2009. | Рањени орао | Чиновник Света | |
| 2009. | Грех њене мајке | Џон | |
| 2010-е | |||
| 2010. | Шесто чуло | Секула | |
| 2011. | Vse v poryadke, mama! | Стојановић | |
| 2011. | Наша мала клиника | Отмичар | |
| 2011. | Мој рођак са села | бригадир Кришто | |
| 2011. | Непобедиво срце | архитекта | |
| 2009—2012. | Бела лађа | Амбасадоров асистент | |
| 2013. | Шешир професора Косте Вујића | Цариник | |
| 2013. | Певај, брате! | Аждаја | |
| 2014. | Мали Будо | Мирко | |
| 2015. | Руске капе | ||
| 2016. | Влажност | Миљан | |
| 2016. | Флафи | Млади Атифага Тановић | |
| 2016. | Јесен самураја | Радоје | |
| 2016. | Дневник машиновође | Полицајац | |
| 2017. | Обичан човек | Полицајац | |
| 2017. | Santa Maria della Salute | Војвода Војо | |
| 2017. | A Balkan Noir | Трговац оружјем | |
| 2017—2019. | Пси лају, ветар носи | Банкар | |
| 2016—2022. | Убице мог оца | Тужилац Мишко | |
| 2018. | Немањићи — рађање краљевине | Папин секретар | |
| 2018. | Јужни ветар (филм) | Рајко | |
| 2018—2021. | Жигосани у рекету | Пеко | |
| 2019. | Црвени месец | Драгутин Димитријевић Апис | |
| 2020-е | |||
| 2019—2020. | Преживети Београд | Горун | |
| 2020—2021. | Игра судбине | Орландо | |
| 2021. | Александар од Југославије | пуковник Павловић | |
| 2021. | Дрим тим | ||
| 2021. | Радио Милева | Благоје | |
| 2022. | Мрак | Благоје | |
| 2022. | Камионџије д. о. о. | Емир Шарачевић | |
| 2022. | У клинчу | Кримос Гига | |
| 2024. | Руски конзул | Зеко | |
Позоришне улоге
уреди- "Горски Вијенац",
- "Лажни цар Шћепан мали",
- "Извањац",
- "Марко Миљанов",
- "Смрт",
- "Трамвај звани жеља",
- "Бановић Страхиња",
- "Јегоров пут",
- "Оковани Прометеј",
- "Посјетилац",
- "Претис лонац",
- "Зоро",
- "Инглиш буквар",
- "Чикашке перверзије",
- "Из ничега у ништа",
- "Буре барута",
- "Кокошка",
- "Хамлет",
- "Оковани Прометеј",
- "Представа Хамлета у Селу Мрдуша Доња",
- "Шерлок Холмс",
- "Господска крв"
Признања
уреди
Орден Карађорђеве звезде III степена (2022)[5]
Референце
уреди- ^ „"Bio sam beskućnik u Beogradu, tad sam se i razveo": Poznati glumac otkrio najbolnije trenutke života!”. espreso.co.rs. 14. 11. 2020. Приступљено 19. 11. 2022.
- ^ „Slaviša Čurović”. Архивирано из оригинала 16. 08. 2018. г.
- ^ „Čurović napustio DF i pridružio se Lekiću”. Vijesti. 21. 03. 2015.
- ^ „Čurović: Lekić je izigran i doveden do ovoga protiv čega se sada bori”. Vijesti. 24. 08. 2017.
- ^ „Укази о одликовањима”. Председник Републике Србије.
Спољашње везе
уреди- Славиша Чуровић на веб-сајту IMDb (језик: енглески)
- Шанса воли спремне („Политика”, 20. јануар 2019)
- Nela i Đurđe Mečanin (9. 12. 2019). „PET NA PET – Slaviša Čurović: Boks je kao život. Kada padnete, morate ustati, kada pobedite, ne možete se gorditi što ste pobedili, a nekada treba i čekati”. mozzartsport.com. Архивирано из оригинала 09. 12. 2019. г. Приступљено 9. 12. 2019.
