Славко В. Домазет (Влаховићи 27. јануар 1933. - Смедерево 19. април 2005.) је био новинар, истраживач, истограф и шаховски публициста.

Славко Домазет
Датум рођења1933.
Место рођењаВлаховићи
Датум смрти2005.
Место смртиСмедерево

ОбразовањеУреди

Славко В. Домазет је рођен 1933. године у Влаховићима (Босна и Херцеговина). Основну и средњу школу завршио је у Смедереву, а након тога је студирао на Правном Факултету у Београду. Након завршених основних студија је уписао магистарске студије на Правном факултету у Нишу и брани магистарску тезу (Некнада штет услед проузроковане смрти) 1959. године. Докторску дисерттацију (Станарско право - ново субјективно право у нашем систему) је одбранио на Правном факултету у Крагујевцу 1984. године. Завршио је и школу резервних официја у Задру 1958. године.[1]

КаријераУреди

Домазет је своју каријеру правника започео 1956. године када је радио као приправник код адвоката М. Ристића у Смедереву. Након рада код Ристића прелази да буде приправник у Градском народном одбору у Смедереву 1958. године и остаје ту годину дана. Био је шеф за имовинско-правне послове Скупштине општине Смедерево од 1959. до 1962. године. Радио је као општински јавни правобранилац Смедерева од 1962. до 1998. године и као хонорарни наставник из групе правних предмета у Школи ученика у привреди и Економској школи у Смедереву.[2]

ШахУреди

Домазет је волео шах. Осим писања о шаху, био је помоћник секретара у Шаховском клубу Смедерево од 1947. године, а касније је био и секретар, председник и потпредседник. Био је и члан Акционог одбора Шах у школе Шаховског савеза Србије, Програмског савета Издавачког предузећа Шаховски информатор, Главног одбора Шаховског савеза Србије у више сазива и Републички шаховски судија.

Као публициста је боравио на Шаховској олимпијади у Солуну 1984. године, на мечу првака света Карпов-Корчној у Мерану и на мечу за првенство света у шаху у Фелдену 1982.[2]

ПисањеУреди

Домазет је био и плодан аутор. Писао је о историји шаха, занимљивостима из света шаха, историји Смедерева и околине, као и о животу и раду Бранислава Нушића.[3] Био је сарадник новина: „Наш глас“, „Политика“, „Илустрована политика“, „Кекец“ и „Шаховски гласник“.

БиблиографијаУреди

  • Са шаховских меридијана (1967)
  • Шаховска азбука (1970)
  • Шаховска хроника Смедерева (1971)
  • Ја играм шах (1975)
  • Шах и шахисти (1980)
  • Записи о старом Смедереву (1982)
  • Приче са црно-белих поља (1984)
  • Шах од А1 до X8 (1984)
  • Од оних који су остали (1986)
  • „Исхрана“ (1987)
  • Свет шаха (1987)
  • Нушић и Смедереву (1989)
  • Променада старог Смедерева (1994)
  • Смедеревске новине (1995)
  • Спомени старе вароши (1996)
  • Смедерево сликано сећањем (2000)
  • Приче из царства Каисе (2001)
  • Смедерево између Горње и Доње ваге (2001)
  • Смедерево на размеђи векова (2002)
  • 365 (2003)

Леонтије Павловић о ДомазетуУреди

Др Леонтије Павловић, научни саветник, о раду Славка Домазета каже : „Начин рада Домазета је теренски и треба послужити као путоказ младим нараштајима истраживача и писаца о Смедереву. Аутор воли Смедерево, живи са њим делећи свој живот између професије правника, новинара и радног места и писца“.[4]

О књизи "Смедерево и Смедеревци"Уреди

У књизи „Смедерево и Смедеревци“, Домазет на занимљив начин објашњава историју појма Смедерево. Упознаје читаоца са појмовима који у свом називу садрже појам Смедерево. Смедеревци и Смедеревке су становници Смедерева. Смедеревка као женско име је постојало у Смедереву, а презиме се први пут појавило у Београду , Панчеву.

Смедерево је у Средњем веку била престоница Србије, а деспот Ђурађ Бранковић је носио надимак Смедеревац. У 15.веку је на двору деспота живео Кир Стефан Доместик - Смедеревац, који је био први српски композитор. Данашњи хор Музичке школе носи његово име Кир Стефан.

У 19.веку, тачније 1894. године, изашао је лист под називом Смедеревац, чији је уредник био Петар. Ђ. Ранчић. А 1994. године је под истим именом изашао недељни информативни лист, чији је власник био Славко Јовановић. У 20.веку је постојао Фудбалски клуб “Ђурађ Смедеревац“. Вук Караџић је посетио Смедерево и то име је унео у свој Српски рјечник. Где је објаснио појам Смедерево. Навео је да се Смедерево пише и изговара као Семендра.

Сматрало се да је Смедерево добило име по средњовековном српском имену Смендер. Славу Смедерева пронело је чувено бело грожђе- Смедеревка, које је стизало и на трпезе становника Западне Европе, као и бело вино. Чувени је шпорет Смедеревац, направљен у фабрици „Милан Благојевић“ у Смедереву.[5]

Лични животУреди

Његова ћерка је Сања Домазет. Домазет се пензионисао 1998. године, али је наставио да пише. Преминуо је 19. априла 2005. године и сахрањен је на Старом гробљу у Смедереву.[2]

РеференцеУреди

  1. ^ Вулетић, Бојка (2007). Лексикон смедеревских аутора. Смедерево. стр. 120—121. ISBN 978-86-910227-0-9. 
  2. 2,0 2,1 2,2 Вулетић, Бојка (2007). Лексикон смедеревских аутора. Смедерево. стр. 121. ISBN 978-86-910227-0-9. 
  3. ^ Домазет. С, Записи о старом Смедереву. стр. 174, Смедерево,1982. год.
  4. ^ Домазет. С, Записи о старом Смедереву. стр. 3 , Смедерево,1982. год.
  5. ^ М. Булатовић... Смедерево и Смедеревци. стр. 33, Смедерево, 2004. год.