Slatine ili slana zemljišta su zemljišta koja se nalaze pod uticajem alkalnih soli i u kojima je natrijum odlučujući faktor. Slatine su hidro-halogene tvorevine, i u njihovom stvaranju prva uloga pripada vodi i solima. Slatine su zemljišta koja su usled procesa zasoljavanja i alkalizacije, odnosno rasoljavanja i dealkalizacije, izmenila više ili manje svoje prvobitne osobine.

Za ekologiju i poljoprivredu slatine su značajna grupa zemljišta pošto na njima žive posebni ekološki tipovi biljaka, halofite, a za poljoprivredne kulture većinom su vrlo nepovoljne.

Slatine, u širokom smislu, predstavljaju kompleksnu grupu zemljišta koja se, i pored nekih bitnih zajedničkih osobina, među sobom u mnogo čemu razlikuju, tako da se može izdvojiti nekoliko njihovih tipova. Jedna od glavnih osobina slatina je njihov sadržaj u alkalnim solima, mada u pogledu vrste i koncentracije tih soli postoje velike razlike.

Voda je bitan faktor u formiranju slatine, jer s jedne strane donosi zemljištu so, zasoljavajući ga time, a s druge odnosi so iz zemljišta u procesu rasoljavanja. Zato u genezi slatina treba razlikovati dva različita procesa, proces zasoljavanja i proces rasoljavanja. Zato se pojedini tipovi slatine i razlikuju među sobom, upravo u zavisnosti od toga koji proces dominira i u kojoj meri je ispoljen.

Uopšte uzevši, slatine su zemljišta nepovoljna za poljoprivredne kulture, što je pre svega uslovljeno njihovim nepovoljnim hemijskim sastavom. Lako rastvorljive soli natrijuma i neke soli kalcijuma i magnezijuma štetne su ne samo za poljoprivredne kulture, već i za većinu ostalih biljaka (izuzev halofita). Ali, kod slatina koje se nalaze u procesu rasoljavanja, koncentracija štetnih natrijumovih soli ne mora uopšte biti tolika da predstavlja ograničavajući factor za kulturne i druge, na slatine neprilagođene biljke. Kod nekih slatina štetne soli mogu da budu čak i potpuno isprane, pa da se ipak njihova poljoprivredna vrednost ne poveća znatnije. Stvar je u tome što pored nepovoljnih hemijskih osobina slatine imaju i veoma loša fizička svojstva, kao što su težak mehanički sastav, nepovoljna struktura, slaba propustljivost za vodu i vazduh.

Na osnovu procesa koji vladaju u njima, koncentracije i karaktera soli kao i fizičkih osobina, tipične slatine se mogu podeliti na tri grupe:

  1. solončak — slana zemljišta bogata vodorastvorljivim solima. Mogu se podeliti na slanice (dominiraju hloridi I sulfati), sodnjače (dominira soda) i soliternjače (dominiraju nitrati).
  2. solonjec — slana zemljišta u kojima su štetne soli u većoj ili manjoj meri isprane, dok je adsorptivni kompleks zasićen pretežno Na-jonima.
  3. solođ — u njima je iz adsorptivnog kompleksa istisnut i natrijum, i to jonima vodonika ili nekim drugim.

Slatine, kao poseban tip zemljišta, vezane su pre svega za suvu i toplu klimu, ali one ne moraju biti suve. Naprotiv, neki tipovi slatine moraju biti čak i veoma vlažni, kakav je npr. slučaj sa solončacima. Suva i topla klima, a što znači mala količina vodenog taloga pri visokim temperaturama, uslovljava da se s jedne strane vrši intezivno isparavanje vode iz površinskog sloja zemljišta i samim tim koncentracija soli u njemu, a s druge onemogućava — usled slabih padavina — da kišnica ponirući ispira i odnosi ovu so u dublje slojeve pedološke podloge. Međutim, za formiranje slanog zemljišta neophodno je prisustvo podzemne vode koja se ulaznim tokovima penje sve do površine podloge gde, isparavajući, ostavlja zemljištu znatne količine soli. I u depresijama, gde ova podzemna voda leži vrlo blizu površine zemljišta dolazi do slične pojave.

Kao posebno pogodne za obrazovanje slane pedološke podloge, treba istaći stepske i pustinjske oblasti. Pored onog osnovnog faktora, ulaznog toka podzemne vode i njenog intezivnog isparavanja sa površine zemljišta, u pustinjama koncentraciji soli doprinosi još i to što izuzetno mala količina padavina nije u stanju da ispere čak ni soli koje se dobijaju mineralizacijom biljnih ostataka.

Proces zaslanjivanja počinje onda kada su u suvoj klimi pojedine površine podvrgnute periodičnom prekomernom vlaženju, a geološka podloga je takva da se u vodi rastvorljive soli (natrijumove) ne mogu kroz nju procediti, nego se soli najvećim delom usled isparavanja upiju u zemljište, menjajući njegov hemijski sastav.

Faktori ugrožavanja

уреди
Fragmentacija
уреди

Površine pod prirodnom vegetacijom su izuzetno male, te se na njima ne mogu odvijati prirodni procesi i opstati stabilne populacije. Obrađene površine u zaštitnoj zoni između prirodnih fragmenata onemogućavaju kretanje sitnih životinja i otežavaju raznošenje semena i plodova. Tako su sve više ugrožene populacije retkih vrsta, jer na malim prostorima žive male populacije koje poseduju samo deo varijabilnosti genetskog fonda vrste, pa je i njihova otpornost smanjena. Osim toga na malim površinama nema dovoljno prostora za spontane sukcesije što dovodi do smanjenja diverziteta.

Marginalni uticaj
уреди

Velika je dodirna zona prirodne vegetacije sa obrađenim površinama i sa linijama saobraćaja, što pomaže prodor invazivnih vrsta. S druge strane unutrašnji, neometani delovi su male površine ili potpuno nedostaju, što je u suprotnosti sa potrebama životinjskih vrsta za neometanim staništem.

Antropogeni uticaji
уреди

Danas su na ovakvom prirodnom dobru (npr. Jazovo) sve raznovrsnije delatnosti koje direktno ili indirektno ugrožavaju opstanak prirodnih retkosti i ukupne prirodne vrednosti područja. Dobar deo prirodnih ekosistema čovek je do danas, postupno uništavao u cilju dobijanja poljoprivrednih površina. Predeo je narušen prvenstveno zbog podizanja zasada voćnjaka i vinograda, ređe i zbog njiva.

Degradacija usled neadekvatnog korišćenja
уреди

Na prvom mestu se ističe preterana ispaša a potom i neadekvatno košenje livada.

Vidi još

уреди

Literatura

уреди
  • Janković, M. (1973). Slatine. u: Enciklopedijski leksikon Mozaik znanja — Biologija. Interpres: Beograd. str. 548—549.