Слађана Станковић

Слађана Станковић (Ниш, 1965 - 5. јун 1999. Призрен) била је жена-добровољац у Војсци Југославије. Погинула је током НАТО агресије на СР Југославију, 1999. године.

Слађана Станковић
Лични подаци
Датум рођења(1965-00-00)1965.
Место рођењаНиш, ФНР Југославија
Датум смрти5. јун 1999.(1999-06-05) (33/34 год.)
Место смртиПризрен, СР Југославија
Војна каријера
Служба1999.
ВојскаВојска СР Југославије
Родпешадија
Чинвојник
Учешће у ратовимаРат на Косову и Метохији

Одликовања

Биографија уреди

Слађана се на самом почетку агресије НАТО на Савезну Републику Југославију пријавила као добровољац у Војску Југославије. Сви покушаји породице да је од тога одврате нису уродили плодом. Отишла је на Косово и Метохију гдје је као члан санитета помагала рањеним борцима. Мјесец дана по одласку, породици је јавила да се удала за руског добровољца Јурија Осиповског. Вјенчање је обављено у манастиру Светих Архангела код Призрена. Кум на вјенчању им је био пуковник Божидар Делић командант 549. моторизоване бригаде чији су припадници били Слађана и Јурији. Иако је требала да дође 2. јуна на одсуство, Слађана је то своје право замијенила и остала на ратишту.[1] Током битке на Паштрику 5. јуна 1999. минобацачка граната из Албаније директно је погодила код Шех Махале видно обиљежено возило Црвеног крста које је превозило српске рањенике. Тада је погинуло неколико војника, а тешко повређени били су један војни полицајац, возач заставник Саво Ердељан и болничарка доборовољац Слађана Станковић. Слободан Младеновић, резервиста из Лесковца, који је приликом ове експлозије био лакше рањен описао је Слађанину погибију: Мине од хаубице 120мм падају од нашег возила једно 30, 40 метара. Видимо да не може да нас погоде, идемо даље, пред сам улаз у резервну команду у Шех Махали добијамо директан погодак. Избачен сам из возила, фактички сам детониран, а возило стаје после 50 метара. Прескачем зид, хватам заклон, чекам три минута да све прође, док они урличу у возилу, не можете то да издржите. Излази прво Слађа, седа на браник возила, за њом излази дечко болничар и пада ко свећа – мртав. Чујем јаук, бол, немам другог избора прилазим возилу. Питам Слађу како је, видим да нема део лобање, види се мозак, који лагано пулсира...[2] Тешко рањена Слађана је транспортована у болницу у Призрену. Према наводима њене сестре Весне доктор који је био Албанац је одбио да је прегледа. Преминула је од посљедица рањавања и непружања благовремене медицинске помоћи. Порододица је за Слађанину смрт сазнала од пријатеља. Сахрањена је у родном Нишу. Сахрани је присуствовао и њен супруг Јурији. Он је у Слађанин ковчег ставио вјенчаницу коју је Слађана жељела да носи на церемонији грађанског вјенчања.Након Слађанине смрти, породица је пронашла њен дневник у којем је написала да зна да се с Kосова неће жива вратити. Слађанин отац је накратко надживјео ћерку, a њена мајка се повукла у кућу у селу Прва Кутина. Након три године од њене смрти породица је скупила новац да јој подигне надгробни споменик. Постхумно је одликована Орденом за заслуге у области одбране и безбедности. Једна улица Нишу је 2013. понијела њено име. Реч је о уличици у приградском насељу Брзи Брод, која је некада носила назив Лесковачка.[3]

Референце уреди

  1. ^ „"IDEM U RAT!" Ona je jedina Nišlijka koja je ratovala na Kosovu i dala život za Srbiju: "Nek je se sećaju svi koji su OVDE OSTALI". Blic. 23. 03. 2019. Приступљено 5. 1. 2022. 
  2. ^ „ПРВА ЖЕНА ДОБРОВОЉАЦ НА КОСМЕТУ: Хероина Слађана Станковић (1965-1999) БРАНИЛА ЈЕ СРПСТВО И ПОГИНУЛА ЗА ОТАЏБИНУ!”. Искра. 03. 04. 2021. Приступљено 5. 1. 2022. 
  3. ^ „Slađana je 1999. godine odabrala smrt za otadžbinu: Otišla je u borbe na Kosovo kao dobrovoljac i predosetila da se živa neće vratiti”. Telegraf. 23. 3. 2019. Приступљено 5. 1. 2022.