Отворите главни мени

Сливница (Бугарска)

Сливница (буг. Сливница) је град је у западном делу Бугарске. Налази се у софијској области, а административни је центар општине Сливница. Има 7.901 становника.

Сливница
Сливница
Slivnica.JPG
Главни трг у Сливници са спомеником Српско-Бугарског рата 1885
Грб
Административни подаци
Држава Бугарска
ОбластСофијска област
Становништво
Становништво
 — 7.554
 — густина176,25 ст./km2
Географске карактеристике
Координате42°51′00″ СГШ; 23°02′00″ ИГД / 42.85° СГШ; 23.033333° ИГД / 42.85; 23.033333Координате: 42°51′00″ СГШ; 23°02′00″ ИГД / 42.85° СГШ; 23.033333° ИГД / 42.85; 23.033333
Ндм. висина551 m
Површина42,86 km2
Сливница на мапи Бугарске
Сливница
Сливница
Сливница на мапи Бугарске

Сливница је појам значајан за српску историју, јер је тај спољашње гледано велики пораз покренуо многа унутрашња питања и освестио Србе. Управо због те "националне срамоте", дошло је до националног отрежњења и буђења огромног потенцијала. Од тада је кренуло српство узлазном путањом, чистих рачуна и великог елана у величанствену националну епопеју. Краљ Милан је пред смрт исповедио: Не само да се кајем за Сливницу, него налазим да је она највећа заслуга моје двадесетогодишње владавине у Србији.[1] Сливница је најпре била прича у Српско-Бугарском рату 1885. године. Српска војска је ту доживела велики пораз од бугарске војске, 17-19. новембра 1885. године. Погинуло је током битке 3.000 Срба и 2.500 Бугара. У српском памћењу пораз у Сливници је остао "непреболна рана". Песник Војислав Илић млађи је посветио трагедији Сливнице, једну родољубиву песму.[2] Прилика за освећење настала је у лето 1913. године, када су Срби потукли "до ногу" Бугаре у чувеној Брегалничкој бици. Борила се победничка српска војска силовито, надахнута паролом - аманетом[3]: За Сливницу - Брегалницу! Тада се говорило и Косово је освећено - Сливница је покајана!.[4]

ИсторијаУреди

Сливница се по турски звала Халкалија, а име је добило то место по истоименој реци. Неки ту реку Сливницу која тече од Србије зову "Алдомировачка река". Када је путописац Дриш 1719. године свратио у Сливницу (Слибник) није видео ни једно дрво. Сва околина је била гола каменита.

То место је 1881. године било "велико село" са 140 кућа. Она је била као у рату освојена у српским рукама, па је остављена Русима. Сливница је по српским захтевима за територијално разграничење на Берлинском конгресу (1878), требало да припадне кнежевини Србији; али није се у томе успело. Сливницу су и Грци[5] додељивали Србији, као што се могло видети на њиховој експертској карти из 1876. године. Становништво је желело да потпадне под Србију и тада се у Сливници чуло: Стари су нам били Срби, и ни (ми) хоћеме да сме Срби.[6]

За време "Источне кризе" (1875-1878) српска војска је ослободила више градова и села у тзв. Западној Бугарској. По заповести подпуковника Ђукнића српска војска је заузела нека села Софијске нахије, у којима је срески начелник поставио кметове (кнезове). Међутим Руси су из њих узели млађе становнике за регруте, као у Сливници. Али када су они изјавили да су српске националности и да их је српска војска у ствари ослободила, били су пуштени. Писао је писмо 8/20. маја 1878. године кнезу Милану Обреновићу, председник суда у Сливници Георгије Антин, у име села Понор, Опицвет, Боговци, Безден и Сливница. У писму је изражена жеља да та села подпадну под Србију, јер их Бугари из Софије малтретирају и терају да буду Бугари, иако они то нису, да их кнез оружјем избави од бугарског комитета.[7]

У Сливници је православни храм посвећен Св. Ћирилу и Методију, подигнут 1877. године.

ГеографијаУреди

Град Сливница (од 1964. има статус) се налази у софијској котлини на 30 km од Софије и на 25 km од границе са Србијом.


РеференцеУреди

  1. ^ Петар В. Крстић: "Нововековне српске династије у мемоаристици", Београд 2007.
  2. ^ Војислав Илић млађи: "Песме", Београд 1920.
  3. ^ "Илустрована ратна хроника", Београд 1913.
  4. ^ "Балкански рат у слици и речи", Београд 1913.
  5. ^ "Отаџбина", Београд 1890.
  6. ^ "Отаџбина", Београд 1881. године
  7. ^ "Србија 1878. године", зборник докумената, Београд 1978.

Спољашње везеУреди