Слободан Никић (Зрењанин, 25. јануар 1983) је српски ватерполиста и освајач олимпијског злата 2016. Никић је најтрофејнији ватерполиста у историји светских првенстава, као и један од најтрофејнијих српских олимпијаца.[1]

Слободан Никић
Мурал у Београду
Лични подаци
Датум рођења (1983-01-25)25. јануар 1983.(41 год.)
Место рођења Зрењанин, СФРЈ
Држављанство Србија
Играчке информације
Позиција центар
Сениорска каријера
ГодинеКлубови
1998—2003
2003—2004
2004—2005
2005—2009
2009—2011
2011—2012
2012—2016
2016—2017
2017—2019
2019—2020
ВК Партизан
ВК Ниш
ВК Јадран
ВК Олимпијакос
ВК Про Реко
ВК Камољи
ВК Галатасарај
ВК Орвушегетем
ВК Ференцварош
ВК Вашаш
Репрезентативна каријера
2003—2006
2006—2016
Савезна Република Југославија СР Југославија
Србија Србија

Биографија

уреди

Слободан Никић рођен је у Зрењанину где је сањао да ће постати зубар. Отуда и одлука да упише средњу зуботехничку школу у родном граду, а упоредо је почео са ватерполо тренинзима. Ипак, након завршетка средње школе одлучио се за Пословни факултет.[2] Ожењен већ више од деценију Тианом са којом има двоје деце.

Каријера

уреди

Свој пут ка најуспешнијем свих времена, Слободан Никић је започео 1998. у ватерполо клубу Партизан. У клубу је за пет година освојио Првенство и Куп СР Југославије у сезони 2001/2002. Услед финансијских проблема у Партизану, Никић и цела генерација играча били су присиљени да затраже нову средину и отишао је у Ниш. Одиграо једну сезону за истоимени клуб, након чега је одиграо и сезону у Јадрану из Херцег Новог. Са Новљанима је био шампион Првенства Србије и Црне Горе, као и освајач Купа. Каријеру је наставио у Олимпијакосу, 2005. године потписао је уговор на четири године. Иако је у првој сезони играо без трофеја, у наредне три Олимпијакос и Никић су били шампиони Првенства и Купа Грчке, након чега је уследио и растанак. Трофејни ватерполо клуб Про Реко заинтересовао се за Србина и 2009. потписали су уговор којим је наредне две године провео у Италији. Про Реко је тих година са Никићем и Удовичићем био незаустављив. Освојили су и Првенство и Куп Италије, али и Евролигу у сезони 2009/2010. Наредне сезоне су као победници Евролиге освојили и Суперкуп Европе. Камољи је био наредни клуб Никића на годину дана, а онда је четири године бранио боје Галатасараја са којим је наставио шампионски низ. За четири сезоне три пута су били прваци Турске. Из Турске Никић се сели у Мађарску, прво у Орвушегетем, затим је наступао за Ференцварош. Са екипом Ференцвароша постао је шампион Европе у сезони 2018/2019.[3] Након завршетка играчке сезоне 2019. године, Никић је потписао уговор са ВК Вашашем којег ће представљати као играч, али је у Ференцварошу остао као тренер за рад са центрима.[4][5]

Слободан Никић је у мају 2020. саопштио да је завршио играчку каријеру и да наставља тренерски рад у Ференцварошу.[6]

Тренерска каријера

уреди

У јесен 2021, именован је за првог тренера Вашаша, с којим је 2023. освојио ЛЕН Куп Европе

Репрезентација

уреди

Националном тиму се прикључио 2002. године, али дебитовао је на 2003. на Европском првенству у Крању, златом! Тако је пут најтрофејнијег ватерполисте започео европским, а завршио олимпијским златом. Од 2003. до 2016.на центарској позицији је учио од Злоковића, затим сазревао уз Пековића, да би сав свој раскош ватерполо игре показао у годинама када му је главни конкурент, али и саиграч био Душко Пијетловић (2009 – 2016). У б 13 више него успешних репрезентативних година пропустио је, због повреде, само Олимпијске игре 2008. и завршни турнир Светске лиге 2016. Телеграф: Без Мандића и Никића ватерполисти бране злато на финалном турниру Светске лиге

Светска првенства

уреди

Када су у питању наступи на светским првенствима, Никић их је одиграо пет. Осим бронзе из Барселоне 2003, освојио је три злата (Монтреал 2005, Рим 2009, Казањ 2015). Освајањем шампионске титуле на Светском првенству у Казању 2015. постао је први светски ватерполиста са седам златних медаља са великих такмичења (Олимпијске игре, светска и континентална првенства). Никић је најтрофејнији ватерполиста на светским првенствима, као и један од најтрофејнијих српских олимпијаца.[7][8]

Европска првенства

уреди

На европским првенствима је играо седам пута. Први пут 2003. у Крању, а последњи у Београду 2016. године. Биланс успеха је пет злата, те по једно сребро (Малага 2008) и бронза (Загреб 2010). На Европском првенству 2014. у Будимпешти одиграо је 300. утакмицу за националну селекцију.[9]

Олимпијске игре

уреди

У својој каријери је три пута био учесник Олимпијских игара и сва три пута је освајао медаљу. На олимпијском дебију 2004. у Атини освојио је сребро. Због повреде га није било у Пекингу, али се вратио у Лондону 2012. и освојио бронзу. На последњим Олимпијским играма и уједно последњем такмичењу у каријери, у Рију 2016. освојио је злато. Поред златне медаље, Никић је на тим Играма уврштен у идеални тим.[10]

Светска лига и Светски куп

уреди

На завршном турниру Светске лиге учествовао је седам пута и са свих се вратио са златом. Први пут је играо у Берлину 2007, а затим у Ђенови годину дана касније. Пред домаћом публиком у Нишу су славили 2010, те у Фиренци 2011. Након паузе у 2012, вратили су се на трон у Чељабинском 2013. Победнички низ настављен је и у Дубаију 2014. Последњи турнир Светске лиге играо је 2015. у Бергаму и опет освојио трофеј. Када је Светски куп у питању, Никић је играо два. Први пут у Будимпешти 2006, а онда и у Орадеи 2010. И ту има стопостотан учинак када је злато у питању.

Остала такмичења

уреди

На Медитеранским играма 2009. Никић је као део тима Србије освојио златну медаљу Поред сениорских, Слободан Никић је освајао медаље и у јуниорским категоријама. Са јуниорском репрезентацијом Југославије освојио је Европско првенство 2000. у Ленену и 2002. у Барију.

Опроштајна утакмица

уреди

Опроштај Слободана Никића и Живка Гоцића од репрезентације Србије обележен је 23. децембра 2016. године. У хуманитарној утакмици учествовао је тим Србије који је освојио злато у Рију и тим света састављен од њихових саиграча и ривала кроз године такмичења. https://sport.blic.rs/ostali-sportovi/sportovi-na-vodi/spektakl-na-tasu-ovako-je-protekao-oprostaj-gocica-i-nikica-od-reprezentacije-srbije/98nzjzy https://hotsport.rs/2016/12/23/vaterpolo-praznik-majstori-okacili-kapice-o-klin-foto/ И та утакмица била је прилика да Никић прикаже још мало талента и постигао гол ногом у базену. https://www.telegraf.rs/sport/2528581-ovakvo-izvodjenje-peterca-nikad-nije-vidjeno-na-vaterpolu-nikiceva-majstorija-koja-ce-uci-u-istoriju-video/

Признања и награде

уреди
  • Слободан Никић је Амбасадор Фондације „Тијана Јурић”.[11]
  • Добитник је Мајске награде 2016. године[12][13]
  • Националну пензију за све успехе добио је 2019. године2018[14]
  • Клуб малог фудбала Бањица га је именовао за почасног председника 2019. године[15]

Клупски трофеји

уреди

Референце

уреди
  1. ^ „Slobodan Nikić”. Olimpijski komitet Srbije (на језику: српски). Приступљено 2022-01-19. 
  2. ^ Ватерполо вести: Дивим се храбрим новинарима
  3. ^ Ватерполо вести: Ференцварош: Никић, Митровић и Јакшић шампиони Европе
  4. ^ Ватерполо вести: Никић улази у тренерске воде: Желео сам да се вратим у Србију
  5. ^ Новости: Игра за Вашаш, а тренер Фрадија, Никић има двоструку улогу у Будимпешти
  6. ^ „Slobodan Nikic retires and continues coaching career in Ferencvaros”. Total Waterpolo (на језику: енглески). 2020-05-25. Приступљено 2020-07-08. 
  7. ^ Ватерполо вести: Слободан Никић најтрофејнији ватерполиста свих времена
  8. ^ Курир: Српски рекордер, нико као Слободан Никић
  9. ^ Хотспорт: Делфини тријумфом увеличали јубилеј Никића, 300. меч за Србију
  10. ^ Ватерполо Партизан: Никић и Филиповић у најбољој постави ОИ
  11. ^ „Амбасадори фондације”. Фондација Тијана Јурић. Архивирано из оригинала 22. 03. 2017. г. Приступљено 21. 3. 2017. 
  12. ^ Блиц: Мајска награда: Међу лауреатима Пауновић, Огњеновић и Никић[мртва веза]
  13. ^ Ватерполо вести: Мајска награда Слободану Никићу
  14. ^ Ало: Слободану Никићу национална пензија и то од друга из репрезентације
  15. ^ „Хотспорт: Велика част: Бањица добила појачање у виду олимпијског шампиона”. Архивирано из оригинала 06. 04. 2020. г. Приступљено 06. 04. 2020. 

Спољашње везе

уреди